Iako je izborna kamanja tek počela, već se čini da će ona biti najispraznija od svih do sada. Nikad ranije opozicija i pozicija nise bile tako unisone u demagogiji i bezobrazluku. U praznim rečima i licemernim obećanjima. U velikoj oskudici moralnih skrupula. U želji da im neko poveri svoj glas, jer nema drugog, pa rekoše, nekome pare dati morate.

Ups… Žalim gospodo. Neću zalivati korov u svojoj bašti. Neću kupovati otrov umesto leka, ma koliko bolestan bio. Jedna od alternativnih metoda koju oboleli od raka ponekad biraju kada se druge terapije izjalove, jeste Brojsova dijeta. Po teoriji ovog Australijanca, jedan od načina da ubijete ćelije raka jeste da ih izgladnite na smrt. Tako tokom 42-dnevnog izgladnjivanja, organizam slabi, ali ćelije raka slabe još brže i prve ginu. Naša politička scena mi deluje kao poodmakli stadijum jednog zloćudnog tumora. Brojsova teorija je daleko od sigurne, ali ja više ne vidim šta nam je još ostalo. Možda nemamo ni ta 42 dana, no vredi probati.

Prijatelju,

Pitaš me za BG.

Znaš kad ja u trećoj pjesmi prošećem po stageu pa cijelu ‘prvu frontu’ od Sineca do Božanića lupim po guzici. Ajmo pederi. Ako znaš, to si možda u karijeri 3x vidio u zg, vjerovatno u spejsinvejdorskim Boogalooima.

To je samo kad je ekstra važno i moramo pobijediti.

Znaš kad se ja na kraju koncerta obraćam publici bez riječi lupom zatvorene šake po srcu.

I to si vidio, al još rjeđe.“

(Daddyjev dnevnik, 26.02.2012.)

Pips, Chips & Videoclips, Dom omladine Beograda, 24. februar 2012.

Nekad pre mene drugi kažu sve, i meni ostaje samo da zadovoljno ćutim. Sa osmehom na licu, i nečim u grlu što mi ne da da govorim. Tako je bilo i na koncertu.

Ne znam kada je brana popustila, možda negde kod „Teroristi plaču“, ili malo kasnije dok je Dudo izvodio „Htio bi da me voliš“, ali emocije su preplavile salu Doma omladine, i nije se više moglo nazad. Nije se više moglo ni napred, već smo bili ispred bine i pevali na sav glas, i bilo je dobro kako retko jeste, bilo je dobro da ja već 5 dana samo mislim kako je bilo dobro, i kako bi bilo dobro da bude opet.

I doći će opet, kaže Dudo. I doći ćemo i mi, kažem ja.

Tam tam.

–  You’re implying that a group composed entirely of female animals will… breed?

– No, I’m, I’m simply saying that life, uh… finds a way.

(Jurrasic Park, 1993)

Život ne poštiva uvek zakone biologije. U kalifornijskom jezeru Mono su neke bakterije odlučile da i dalje žive i da moraju da apsorbuju otrovni arsen umesto fosfora, u Japanu je neka preistorijska nabrana ajkula prodefilovala priobaljem i pokazala da je njena vrstu tu, živa i zdrava, još od kasne krede, a u Beogradu su se pojavili Threesome i snimili album godine, unatoč svemu što ih (nas) okružuje, potvrđujući još jednom teoriju da je život jednostavno neuništiv.

 

LP “Adriatica” je sve što je nemoguće da jeste. Vrhunski surf prepun života, simfonija za dve gitare i bubanj, intergalaktičko putovanje u jednom pravcu, najlepši snovi pretočeni u zvuke. Njihovo zadovoljstvo se širi kao cunami, ali nema opasnosti od ovog talasa, sem dobrog raspoloženja koje vas možda zatekne nespremne. Znam da mene jeste. Tehnički i idejno, Threesome su već dostigli zrelost kvalitetnog surf benda, a takvih nema puno danas. Činjenica da su The Bambi Molesters 350 kilometara zapadno ništa ne pojašnjava, naprotiv. To samo život pronalazi načine.

Svaka od 12 pesama na albumu je Roršahov test za slušaoca. Meni se kod prve pesme ukazao Bert Rejnolds sa VHS kasete “Smoki i bandit” pogledane jedini put davne 1981. u Stobreču kraj Splita, potom su misli odlutale do vetrovite plaže na poluostrvu Long Bič gde smo prvi put videli Pacifik, pa gledanje prvog Betmena (Adam Vest, naravno!!) u iznajmljenom stanu u Sijetlu, i tako dalje, dokle dužina albuma dopusti. Mašta i optimizam su tajni aditivi ovog izdanja. Mračni Talas koji se nadvija nad ovom našom nesretnom stvarnošću i najavljuje potop, Threesome doživljavaju kao izazov za jednu vrhunsku surfersku bravuru, vožnju ispod talasa, preslušajte First Wave, to je to, to je tube ride, uprkos svemu, imamo jedan život i uživaćemo u njemu.

Ova ploča je tako, u svakom pogledu izuzetak, počevši od činjenice da uopšte postoji. Izašla je prvo samo na vinilu (!), predivnom crvenom prozirnom vinilu, i uz nju stiže i veliki poster sa crno-belom fotografijom malog ostrva na nekom dalekom mestu do kog samo rilne Adriatike vode. Threesome su već tamo, i mažu voskom svoje daske. Jedan je život.

Novi Sad nekad iznenadi. Misliš da si sam dok ideš ka klubu, misliš da su svi već otišli na drugi koncert i da jedino ti čuješ kako Kris izgovara „the night is full of sounds, but can you recognize the right one?“ dok koračaš kroz Žitni trg, da imaš jedinstven odgovor ove večeri, i onda otvoriš vrata kluba i vidiš puno ljudi sa istim tiketom, istim pogledom i istim pitanjima.

Chris Eckman & The Frictions, CK13, Novi Sad, plakat

Koncert je započeo sa pesmom „The Dustlands“ sa novog albuma The Walkabouts, u ogoljenoj verziji gde su Kris i njegova gitara sami, verovatno kao kad je nastajala ova pesma, i tu Samoću smo osetili i kad smo je prvi put čuli gde god da smo bili. Kris peva o Prazninama koje smo pokupili na Putu, „if you ask me who I am, I’ll tell you where I’ve been„, one su sa nama i čine svakog od nas. Uz izuzetak Dečaka Sa Betmen Majicom, ima ne više od 10 godina, naslonjen je kao i ja na bočni zid sale, neko iz publike ga je doveo nekim sticajem okolnosti, i koncert može izmenuti mnogo više u dečakovom životu nego što se da pretpostaviti. Jer Kris Ekman će cele večeri pričati o stvarima koje roditelji skrivaju. Svet Po Krisu je samotniji, a Istine su drugačije.

Nakon četiri pesme uvodnog seta, na binu se penju bivši članovi slovenačkih Hic et nunc i Silence, koji zajedno sa Krisom čine The Frictions, a set lista ubrzo poprima gotovo identičan redosled kao na njihovom albumu „Halogen Sky“. Nove pesme imaju ukus The Walkabouts, nije jasno gde počinje „Road“ od The Frictions, a gde se završava „Stopping-off Place“ od The Walkabouts, jedino smo sigurni da smo pod velikim plaštom Amerikane, i da ona jednako deluje na tlu Srbije kao i na tlu Amerike, provereno. „New Caledonia“ je nestvarna i daleka, gotovo kao Nova Kaledonija, iako su je Kris, Bernard, Tomi i Luka, prostrli pred publiku i odjednom je bila opipljiva. I dostižna. I Dečak sa Betmen Majicom je netremice posmatrao sve ove ispovesti koje (možda) nije razumeo, ali doći će Dani kada će prepoznati ono o čemu se govorilo, i pokušaće da se seti čudnog događaja iz detinjstva kad su sve te emocije bačene na njega prvi put. Za taj dan je ovaj tekst, da zna da je bilo stvarno. Negde pred kraj čuo se Nil Jangov „Cortez The Killer“, no Nil Jang je od početka bio tu, došaptavao je stihove, podešavao distorziju na gitari. Koncert je završen uz aplauze i setu, i sala je postala prazna za nekoliko minuta. Svi su otišli kući sami, sa obnovljenim uverenjem da je Samoća okej, no i dalje nespremni da je podele sa nekim. Novi Sad tu nikad ne iznenadi.

Tek poneka kap bi pala na Rotkvarijum, i vazduh je bio svež i lepljiv, u isto vreme.

Imam suludu teoriju, rekoh kolegama sa posla. Mislim da imam neke šanse da registrujem kola ako sada odem da SUPa, pred samo zatvaranje!

Nisam pokušavao da budem duhovit, ali su se svi smejali, i dok sam odlazio činilo mi se da sam zaslužan za neki dečački osmeh u nagoveštaju na njihovim licima, nešto nalik na one situacije sa školskih ekskurzija kad je glavna fora bila staviti papuču na vrh odškrinutih vrata, i onda pozovati nekog da uđe. Razumete naravno da me niko nije sprečavao da pokušam.

Ispred SUPa je bio 300 ljudi u jednom velikom redu, mahom žene, deca i starci. Većina pripada kategoriji kojima ustupam mesta za sedenje u autobusu. Prišao sam samim ulaznim vratima, i stao neposredno ispred žene u roze perjanoj jakni.

­- Vidi njega što je zbunjen, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni i poče da se smeje, a pridruži joj se u kikotanju još jedna gospođa, kasnije predstavljena kao Žena Broj 6.

–  Za čega je ovaj red? upitah ja iako sam znao odgovor.

Nemoj da se praviš ludi, Mali! povika jedan stariji čovek iz pozadine.

Sve ovo je za registraciju kola? upitah.

Da, ja sam ovde peta, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni, ja sam ovde od 4 poslepodne, i čekamo svi sutrašnje deljenje brojeva. Ova dvojica su došla u 3 sata, oni su prvi. Čekala sam i juče ceo dan, celu noć sve do jutros, ali nisam uspela da dođem do broja. Ovog puta moram uspeti.

Razgovor je tekao još desetak minuta, tokom kojih sam otvorenih usta saslušao ispovest svakog iz startne desetorke, dok Niže Rangirani nisu bili zainteresovani za priču, izuzev starca iz pozadine koji mi je još dva puta dobacio „Nemoj da se praviš lud, Mali!„. Žena u Roze Perjanoj Jakni je bila u drečavoj roze boji da lakše upada u oči svima koji merkaju njenu teško stečenu poziciju #5. Kao neki mali ritual, svakih dvadesetak minuta se naglas preslišavaju ko je pre koga, jer je raspored veoma bitan čak i u prvoj desetorci. Nikad ne znate koliko brojeva će sutra biti na raspolaganju Običnim Smrtnicima.

Iako sam odustao od registracije, spreman da budem Poslednji Čovek u Srbiji Sa Starim Tablicama, ušao sam u zgradu SUPa, ogrejao se na minut, video nedostižne daljine šalterskog trona, Micu Ubicu i ostale primerke, i krenuo nazad. Na izlazu iz zgrade, zagledan kroz stakla na vratima, sa obe ruke u džepu, stajao je jedan policajac. Rade Pendrek, godina četrdeset. Zanimanje: milicioner.

Imate tri stotine ljudi napolju, rekoh mu.

-.Da, da, reče on.

Svi čekaju brojeve koje ćete deliti ujutru.

Da, da.

Zašto ne biste podelili brojeva sada ljudima, da se ne smrzavaju cele noći?

Eeeeee, ne može to tako, reče on sa  besmislenim osmehom u licu, i zabaci glavu unazad.

Zašto ne može?

Eeeee, pa ne može, pitaj one gore, reče mi i pobeže od mene nekom cik-cak putanjom koja je vodila nazad u zgradu.

Oprostio sam se sa svima ispred zgrade, dobio jednu vizit kartu i otišao nazad do svog neregistrovanog prijatelja. Na parkingu koji koriste zaposleni u SUPu, svi automobili imaju nove tablice.

Jel’ ti znači nešto Bomp Records? :)“, pisalo je u poruci koja me je zatekla na nekom okretištu u San Hozeu koje je ličilo na beskonačnu petlju. „Midnight Mover“ je stizao sa cd plejera po drugi put u istoj večeri, mašeći ovog puta ponoć za tek pola sata. Očekivao sam da će se duga noćna vožnja isplatiti, na nekih milju odatle trebao je biti Volmart u kojem se, tako sam verovao, još uvek mogla naći specijalna serija labela kompanije Lip Smacker za Noć veštica. Voziti jedan sat u jednom pravcu sa samo jednim diskom u kolima da biste Nekome kupili labelo vredno $1.75, jedan je od onih lepih trenutaka u životu kad znate da ne biste radili ništa drugo radije. Koji nije pokvarila ni mlada Meksikanka kad je rekla „no more Halloween special„. Šteta, prodato. Nema Ghoulish Grape.

Feel I'm running round in circles, San Hoze, novembar 2011.

I naravno da mi znači Bomp Records. *Paket je stigao na adresu* bila je poruka poruke. Ali opet nisam znao da će mi (i) te ploče značiti. Protekla sedmica je bila nervozna. Na Lovrensi ekspresveju bi mi se svako jutro isprečio Tasman drajv, neko bi dojavio da upadljivo plava Mazda 3 sa tablicama Nevade nailazi sa severa, i crveno svetlo bi se upalilo. Čekali smo svakog dana na tom semaforu Accept i ja, neko nas je tu zaustavio sa razlogom, ali vremenom stvari nisu postajale jasnije. Odvrnuo bih „Metal Heart“ da isprovociram dijalog, ali što je muzika bila glasnija, manje je bilo priče. Negde iznutra se čulo da nije sve kako treba. Počevši od toga da imam samo jedan disk u kolima već nekoliko dana.

Fjaka na doku 39, San Francisko, oktobar 2011.

Život nam nekad ne da vremena ni da razmišljamo. Uhvatio sam 30 minuta razmišljanja jednog nedeljnog poslepodneva, na dokovima u društvu tridesetak foka, i 15 minuta u kolima jednog jutra dok sam zarobljen u gužvi milio pored zgrade Marvella. Predivna zgrada, i sve u svemu, tek 45 minuta razmišljanja, taman da stane na obe strane vinilnog albuma. Kako doneti nove odluke, kad potrošimo stare? Kako umiriti prste desne ruke, koji nervozno igraju po volanu, dok čekamo da se semafor na Lovrensi eskpresveju upali? I odakle taj unutrašnji nemir, kada bi sve trebalo biti u redu?

Jacobites „God save us poor sinners“ bio je prvi disk koji sam izvadio iz paketa i pustio u kolima. Nakon što me je naslovna pesma podsetila koliko već meseci nisam čuo Nikijev glas, stigla je sledeća… već na prvi stih „Trying to arrange my life, Feel I’m running round in circles“ sam usporio, odakle ovo stiže, ko me posmatra, i sa puno strepnje sam se dovezao do refrena koji se otrgao kontroli, „Oh, my God, How I miss you“ je pobeglo iz Dejvovog kaveza i probudilo sve to isto u meni, mislio sam da se ova pesma čuje na celoj planeti u isto vreme, nije moguće da u toj noći mi svi ne slušamo to isto. I ne vidimo isti znak. Isključio sam GPS.

Trebala je to da bude samo kafa i multivitamin u rano subotnje poslepodne. Pre toga jedan kratak obilazak knjižare koja se nalazila nekako usput. Turska kafa se hladila, multivitamin se grejao. Pričali smo o tome kako je neodgovorni komšija ostavio neku stazu prebačenu preko ograde terase koja je, zajedno sa vetrom, celu noć divljala. Ja sam nešto filozofirao o novom gramofonu koji sam kupio, i tako o još ponečemu. Karaokama, fudbalu, i ponovo o gramofonu. I o tome koja je razlika između “Mi djeca s kolodvora Zoo” i “Mi deca sa stanice Zoo”, te između Kairosovog i Pčelicinog izdanja. I šta da učinimo sa onim komšijama.

A onda se sve zatamnilo.

Osetio sam oštar bol u nozi, i sve što je bilo na stolu, više nije bilo na njemu. Leđima se prolio hladan znoj, ničemu pre sličan. Ljudi za drugim stolovima su otvorenih usta zurili u nas. Polako sam se okrenuo oko sebe. Drvena daska od stola na kojoj sam držao ruke je bila slomljena. Pored leve noge su se nalazili ostaci slomljenog crepa. Sa moje desne strane, na klupi na kojoj sam sedeo, drugi crep ležao je neokrnjen na podmetaču za sedenje.

Ljudi su i dalje zurili u nas.

Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam se pomerio, sve sa nevericom da se dogodilo ono što se dogodilo. Nekako, a ja ne znam kako, niti o tome znaju razumno svedočiti oni koju su sve to videli i kasnije nam prilazili, najmanje dva teška crepa sa krova susedne zgrade pala su na sto za kojim sam sedeo, slomila drvenu dasku na kojoj sam držao ruke, napravila prasak kraj moje leve noge, a da mene nisu ubila ili teško ozledila. Pogled u vis mi nije razjašnjavao bilo šta.


       

Semjuel El Džekson u Petparačkim pričama prestaje biti ubica nakon što ga, nekim čudom, omaši svaki metak upućen njemu iz blizine. Ima li za mene neke poruke u ovome? Ne umem to razaznati. Jedino sam zbunjen i razmišljam o svemu tome. U nekoliko epizoda stripa “Dilan Dog”, Dilan se susreće sa Smrću, no Ona ima neke druge planove za njega. “Mislio si da hoću tebe?”, pita ga na kraju epizode “Kraj?” (Gli orrori di Altroquando, 1989). “Ne, prijatelju…”, nastavlja Ona, “imaš još dosta vremena. Nemoj me samo pitati kada ću se vratiti, jer ti to u ovom momentu jednostavno ne mogu reći”.

Ok.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.