Iako je izborna kamanja tek počela, već se čini da će ona biti najispraznija od svih do sada. Nikad ranije opozicija i pozicija nise bile tako unisone u demagogiji i bezobrazluku. U praznim rečima i licemernim obećanjima. U velikoj oskudici moralnih skrupula. U želji da im neko poveri svoj glas, jer nema drugog, pa rekoše, nekome pare dati morate.
Ups… Žalim gospodo. Neću zalivati korov u svojoj bašti. Neću kupovati otrov umesto leka, ma koliko bolestan bio. Jedna od alternativnih metoda koju oboleli od raka ponekad biraju kada se druge terapije izjalove, jeste Brojsova dijeta. Po teoriji ovog Australijanca, jedan od načina da ubijete ćelije raka jeste da ih izgladnite na smrt. Tako tokom 42-dnevnog izgladnjivanja, organizam slabi, ali ćelije raka slabe još brže i prve ginu. Naša politička scena mi deluje kao poodmakli stadijum jednog zloćudnog tumora. Brojsova teorija je daleko od sigurne, ali ja više ne vidim šta nam je još ostalo. Možda nemamo ni ta 42 dana, no vredi probati.
Znaš kad ja u trećoj pjesmi prošećem po stageu pa cijelu ‘prvu frontu’ od Sineca do Božanića lupim po guzici. Ajmo pederi. Ako znaš, to si možda u karijeri 3x vidio u zg, vjerovatno u spejsinvejdorskim Boogalooima.
To je samo kad je ekstra važno i moramo pobijediti.
Znaš kad se ja na kraju koncerta obraćam publici bez riječi lupom zatvorene šake po srcu.
Pips, Chips & Videoclips, Dom omladine Beograda, 24. februar 2012.
Nekad pre mene drugi kažu sve, i meni ostaje samo da zadovoljno ćutim. Sa osmehom na licu, i nečim u grlu što mi ne da da govorim. Tako je bilo i na koncertu.
Ne znam kada je brana popustila, možda negde kod „Teroristi plaču“, ili malo kasnije dok je Dudo izvodio „Htio bi da me voliš“, ali emocije su preplavile salu Doma omladine, i nije se više moglo nazad. Nije se više moglo ni napred, već smo bili ispred bine i pevali na sav glas, i bilo je dobro kako retko jeste, bilo je dobro da ja već 5 dana samo mislim kako je bilo dobro, i kako bi bilo dobro da bude opet.
I doći će opet, kaže Dudo. I doći ćemo i mi, kažem ja.
– You’re implying that a group composed entirely of female animals will… breed?
– No, I’m, I’m simply saying that life, uh… finds a way.
(Jurrasic Park, 1993)
Život ne poštiva uvek zakone biologije. U kalifornijskom jezeru Mono su neke bakterije odlučile da i dalje žive i da moraju da apsorbuju otrovni arsen umesto fosfora, u Japanu je neka preistorijska nabrana ajkula prodefilovala priobaljem i pokazala da je njena vrstu tu, živa i zdrava, još od kasne krede, a u Beogradu su se pojavili Threesome i snimili album godine, unatoč svemu što ih (nas) okružuje, potvrđujući još jednom teoriju da je život jednostavno neuništiv.
LP “Adriatica” je sve što je nemoguće da jeste. Vrhunski surf prepun života, simfonija za dve gitare i bubanj, intergalaktičko putovanje u jednom pravcu, najlepši snovi pretočeni u zvuke. Njihovo zadovoljstvo se širi kao cunami, ali nema opasnosti od ovog talasa, sem dobrog raspoloženja koje vas možda zatekne nespremne. Znam da mene jeste. Tehnički i idejno, Threesome su već dostigli zrelost kvalitetnog surf benda, a takvih nema puno danas. Činjenica da su The Bambi Molesters 350 kilometara zapadno ništa ne pojašnjava, naprotiv. To samo život pronalazi načine.
Svaka od 12 pesama na albumu je Roršahov test za slušaoca. Meni se kod prve pesme ukazao Bert Rejnolds sa VHS kasete “Smoki i bandit” pogledane jedini put davne 1981. u Stobreču kraj Splita, potom su misli odlutale do vetrovite plaže na poluostrvu Long Bič gde smo prvi put videli Pacifik, pa gledanje prvog Betmena (Adam Vest, naravno!!) u iznajmljenom stanu u Sijetlu, i tako dalje, dokle dužina albuma dopusti. Mašta i optimizam su tajni aditivi ovog izdanja. Mračni Talas koji se nadvija nad ovom našom nesretnom stvarnošću i najavljuje potop, Threesome doživljavaju kao izazov za jednu vrhunsku surfersku bravuru, vožnju ispod talasa, preslušajte First Wave, to je to, to je tube ride, uprkos svemu, imamo jedan život i uživaćemo u njemu.
Ova ploča je tako, u svakom pogledu izuzetak, počevši od činjenice da uopšte postoji. Izašla je prvo samo na vinilu (!), predivnom crvenom prozirnom vinilu, i uz nju stiže i veliki poster sa crno-belom fotografijom malog ostrva na nekom dalekom mestu do kog samo rilne Adriatike vode. Threesome su već tamo, i mažu voskom svoje daske. Jedan je život.
Novi Sad nekad iznenadi. Misliš da si sam dok ideš ka klubu, misliš da su svi već otišli na drugi koncert i da jedino ti čuješ kako Kris izgovara „the night is full of sounds, but can you recognize the right one?“ dok koračaš kroz Žitni trg, da imaš jedinstven odgovor ove večeri, i onda otvoriš vrata kluba i vidiš puno ljudi sa istim tiketom, istim pogledom i istim pitanjima.
Chris Eckman & The Frictions, CK13, Novi Sad, plakat
Koncert je započeo sa pesmom „The Dustlands“ sa novog albuma The Walkabouts, u ogoljenoj verziji gde su Kris i njegova gitara sami, verovatno kao kad je nastajala ova pesma, i tu Samoću smo osetili i kad smo je prvi put čuli gde god da smo bili. Kris peva o Prazninama koje smo pokupili na Putu, „if you ask me who I am, I’ll tell you where I’ve been„, one su sa nama i čine svakog od nas. Uz izuzetak Dečaka Sa Betmen Majicom, ima ne više od 10 godina, naslonjen je kao i ja na bočni zid sale, neko iz publike ga je doveo nekim sticajem okolnosti, i koncert može izmenuti mnogo više u dečakovom životu nego što se da pretpostaviti. Jer Kris Ekman će cele večeri pričati o stvarima koje roditelji skrivaju. Svet Po Krisu je samotniji, a Istine su drugačije.
Nakon četiri pesme uvodnog seta, na binu se penju bivši članovi slovenačkih Hic et nunc i Silence, koji zajedno sa Krisom čine The Frictions, a set lista ubrzo poprima gotovo identičan redosled kao na njihovom albumu „Halogen Sky“. Nove pesme imaju ukus The Walkabouts, nije jasno gde počinje „Road“ od The Frictions, a gde se završava „Stopping-off Place“ od The Walkabouts, jedino smo sigurni da smo pod velikim plaštom Amerikane, i da ona jednako deluje na tlu Srbije kao i na tlu Amerike, provereno. „New Caledonia“ je nestvarna i daleka, gotovo kao Nova Kaledonija, iako su je Kris, Bernard, Tomi i Luka, prostrli pred publiku i odjednom je bila opipljiva. I dostižna. I Dečak sa Betmen Majicom je netremice posmatrao sve ove ispovesti koje (možda) nije razumeo, ali doći će Dani kada će prepoznati ono o čemu se govorilo, i pokušaće da se seti čudnog događaja iz detinjstva kad su sve te emocije bačene na njega prvi put. Za taj dan je ovaj tekst, da zna da je bilo stvarno. Negde pred kraj čuo se Nil Jangov „Cortez The Killer“, no Nil Jang je od početka bio tu, došaptavao je stihove, podešavao distorziju na gitari. Koncert je završen uz aplauze i setu, i sala je postala prazna za nekoliko minuta. Svi su otišli kući sami, sa obnovljenim uverenjem da je Samoća okej, no i dalje nespremni da je podele sa nekim. Novi Sad tu nikad ne iznenadi.
Tek poneka kap bi pala na Rotkvarijum, i vazduh je bio svež i lepljiv, u isto vreme.
Imam suludu teoriju, rekoh kolegama sa posla. Mislim da imam neke šanse da registrujem kola ako sada odem da SUPa, pred samo zatvaranje!
Nisam pokušavao da budem duhovit, ali su se svi smejali, i dok sam odlazio činilo mi se da sam zaslužan za neki dečački osmeh u nagoveštaju na njihovim licima, nešto nalik na one situacije sa školskih ekskurzija kad je glavna fora bila staviti papuču na vrh odškrinutih vrata, i onda pozovati nekog da uđe. Razumete naravno da me niko nije sprečavao da pokušam.
Ispred SUPa je bio 300 ljudi u jednom velikom redu, mahom žene, deca i starci. Većina pripada kategoriji kojima ustupam mesta za sedenje u autobusu. Prišao sam samim ulaznim vratima, i stao neposredno ispred žene u roze perjanoj jakni.
- Vidi njega što je zbunjen, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni i poče da se smeje, a pridruži joj se u kikotanju još jedna gospođa, kasnije predstavljena kao Žena Broj 6.
– Za čega je ovaj red? upitah ja iako sam znao odgovor.
– Nemoj da se praviš ludi, Mali! povika jedan stariji čovek iz pozadine.
– Sve ovo je za registraciju kola? upitah.
– Da, ja sam ovde peta, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni, ja sam ovde od 4 poslepodne, i čekamo svi sutrašnje deljenje brojeva. Ova dvojica su došla u 3 sata, oni su prvi. Čekala sam i juče ceo dan, celu noć sve do jutros, ali nisam uspela da dođem do broja. Ovog puta moram uspeti.
Razgovor je tekao još desetak minuta, tokom kojih sam otvorenih usta saslušao ispovest svakog iz startne desetorke, dok Niže Rangirani nisu bili zainteresovani za priču, izuzev starca iz pozadine koji mi je još dva puta dobacio „Nemoj da se praviš lud, Mali!„. Žena u Roze Perjanoj Jakni je bila u drečavoj roze boji da lakše upada u oči svima koji merkaju njenu teško stečenu poziciju #5. Kao neki mali ritual, svakih dvadesetak minuta se naglas preslišavaju ko je pre koga, jer je raspored veoma bitan čak i u prvoj desetorci. Nikad ne znate koliko brojeva će sutra biti na raspolaganju Običnim Smrtnicima.
Iako sam odustao od registracije, spreman da budem Poslednji Čovek u Srbiji Sa Starim Tablicama, ušao sam u zgradu SUPa, ogrejao se na minut, video nedostižne daljine šalterskog trona, Micu Ubicu i ostale primerke, i krenuo nazad. Na izlazu iz zgrade, zagledan kroz stakla na vratima, sa obe ruke u džepu, stajao je jedan policajac. Rade Pendrek, godina četrdeset. Zanimanje: milicioner.
– Imate tri stotine ljudi napolju, rekoh mu.
-.Da, da, reče on.
– Svi čekaju brojeve koje ćete deliti ujutru.
– Da, da.
– Zašto ne biste podelili brojeva sada ljudima, da se ne smrzavaju cele noći?
– Eeeeee, ne može to tako, reče on sa besmislenim osmehom u licu, i zabaci glavu unazad.
– Zašto ne može?
– Eeeee, pa ne može, pitaj one gore, reče mi i pobeže od mene nekom cik-cak putanjom koja je vodila nazad u zgradu.
Oprostio sam se sa svima ispred zgrade, dobio jednu vizit kartu i otišao nazad do svog neregistrovanog prijatelja. Na parkingu koji koriste zaposleni u SUPu, svi automobili imaju nove tablice.
„Jel’ ti znači nešto Bomp Records? :)“, pisalo je u poruci koja me je zatekla na nekom okretištu u San Hozeu koje je ličilo na beskonačnu petlju. „Midnight Mover“ je stizao sa cd plejera po drugi put u istoj večeri, mašeći ovog puta ponoć za tek pola sata. Očekivao sam da će se duga noćna vožnja isplatiti, na nekih milju odatle trebao je biti Volmart u kojem se, tako sam verovao, još uvek mogla naći specijalna serija labela kompanije Lip Smacker za Noć veštica. Voziti jedan sat u jednom pravcu sa samo jednim diskom u kolima da biste Nekome kupili labelo vredno $1.75, jedan je od onih lepih trenutaka u životu kad znate da ne biste radili ništa drugo radije. Koji nije pokvarila ni mlada Meksikanka kad je rekla „no more Halloween special„. Šteta, prodato. Nema Ghoulish Grape.
Feel I'm running round in circles, San Hoze, novembar 2011.
I naravno da mi znači Bomp Records. *Paket je stigao na adresu* bila je poruka poruke. Ali opet nisam znao da će mi (i) te ploče značiti. Protekla sedmica je bila nervozna. Na Lovrensi ekspresveju bi mi se svako jutro isprečio Tasman drajv, neko bi dojavio da upadljivo plava Mazda 3 sa tablicama Nevade nailazi sa severa, i crveno svetlo bi se upalilo. Čekali smo svakog dana na tom semaforu Accept i ja, neko nas je tu zaustavio sa razlogom, ali vremenom stvari nisu postajale jasnije. Odvrnuo bih „Metal Heart“ da isprovociram dijalog, ali što je muzika bila glasnija, manje je bilo priče. Negde iznutra se čulo da nije sve kako treba. Počevši od toga da imam samo jedan disk u kolima već nekoliko dana.
Fjaka na doku 39, San Francisko, oktobar 2011.
Život nam nekad ne da vremena ni da razmišljamo. Uhvatio sam 30 minuta razmišljanja jednog nedeljnog poslepodneva, na dokovima u društvu tridesetak foka, i 15 minuta u kolima jednog jutra dok sam zarobljen u gužvi milio pored zgrade Marvella. Predivna zgrada, i sve u svemu, tek 45 minuta razmišljanja, taman da stane na obe strane vinilnog albuma. Kako doneti nove odluke, kad potrošimo stare? Kako umiriti prste desne ruke, koji nervozno igraju po volanu, dok čekamo da se semafor na Lovrensi eskpresveju upali? I odakle taj unutrašnji nemir, kada bi sve trebalo biti u redu?
Jacobites „God save us poor sinners“ bio je prvi disk koji sam izvadio iz paketa i pustio u kolima. Nakon što me je naslovna pesma podsetila koliko već meseci nisam čuo Nikijev glas, stigla je sledeća… već na prvi stih „Trying to arrange my life, Feel I’m running round in circles“ sam usporio, odakle ovo stiže, ko me posmatra, i sa puno strepnje sam se dovezao do refrena koji se otrgao kontroli, „Oh, my God, How I miss you“ je pobeglo iz Dejvovog kaveza i probudilo sve to isto u meni, mislio sam da se ova pesma čuje na celoj planeti u isto vreme, nije moguće da u toj noći mi svi ne slušamo to isto. I ne vidimo isti znak. Isključio sam GPS.
Trebala je to da bude samo kafa i multivitamin u rano subotnje poslepodne. Pre toga jedan kratak obilazak knjižare koja se nalazila nekako usput. Turska kafa se hladila, multivitamin se grejao. Pričali smo o tome kako je neodgovorni komšija ostavio neku stazu prebačenu preko ograde terase koja je, zajedno sa vetrom, celu noć divljala. Ja sam nešto filozofirao o novom gramofonu koji sam kupio, i tako o još ponečemu. Karaokama, fudbalu, i ponovo o gramofonu. I o tome koja je razlika između “Mi djeca s kolodvora Zoo” i “Mi deca sa stanice Zoo”, te između Kairosovog i Pčelicinog izdanja. I šta da učinimo sa onim komšijama.
A onda se sve zatamnilo.
Osetio sam oštar bol u nozi, i sve što je bilo na stolu, više nije bilo na njemu. Leđima se prolio hladan znoj, ničemu pre sličan. Ljudi za drugim stolovima su otvorenih usta zurili u nas. Polako sam se okrenuo oko sebe. Drvena daska od stola na kojoj sam držao ruke je bila slomljena. Pored leve noge su se nalazili ostaci slomljenog crepa. Sa moje desne strane, na klupi na kojoj sam sedeo, drugi crep ležao je neokrnjen na podmetaču za sedenje.
Ljudi su i dalje zurili u nas.
Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam se pomerio, sve sa nevericom da se dogodilo ono što se dogodilo. Nekako, a ja ne znam kako, niti o tome znaju razumno svedočiti oni koju su sve to videli i kasnije nam prilazili, najmanje dva teška crepa sa krova susedne zgrade pala su na sto za kojim sam sedeo, slomila drvenu dasku na kojoj sam držao ruke, napravila prasak kraj moje leve noge, a da mene nisu ubila ili teško ozledila. Pogled u vis mi nije razjašnjavao bilo šta.
Semjuel El Džekson u Petparačkim pričama prestaje biti ubica nakon što ga, nekim čudom, omaši svaki metak upućen njemu iz blizine. Ima li za mene neke poruke u ovome? Ne umem to razaznati. Jedino sam zbunjen i razmišljam o svemu tome. U nekoliko epizoda stripa “Dilan Dog”, Dilan se susreće sa Smrću, no Ona ima neke druge planove za njega. “Mislio si da hoću tebe?”, pita ga na kraju epizode “Kraj?” (Gli orrori di Altroquando, 1989). “Ne, prijatelju…”, nastavlja Ona, “imaš još dosta vremena. Nemoj me samo pitati kada ću se vratiti, jer ti to u ovom momentu jednostavno ne mogu reći”.
“I don’t never want to drink again, I just, ohh I just need a friend”
(Amy Winehouse, Rehab)
Bilo je tako očigledno da o njoj niko ne vodi računa. Publika u nekom gradu na Balkanu je bila gladna i bezobzirna, surovija od Rimljana u doba Imperije, platili su kartu i hteli su zabavu, nikog nije bilo briga zašto se Ejmi leluja na bini i zaboravlja tekst, bacite je lavovima, čak se i ministar odbrane našao da komentariše kako je koncert sraman (“so is your country!” – potpisujem!). Iste večeri, na istom mestu samo sa druge strane kulisa, stajali su neki tipovi u kariranim sakoima, sa pečatnim prstenjem, njima je bilo bitno da se honorar uzme, njeni problemi nisu njihovi, gurnuli su Ejmi na binu bez trunke milosti, i nemio prizor se zbio. Bio je to poslednji koncert Ejmi Vajnhaus.
“Back To Black” nikad nije bila ljubavna pesma. On se ne vraća nekoj devojci nego kokainu (“You love blow and I love puff”), Ejmi se vraća heroinu, i kraj je… takav kakav jeste. Pevala je kako je živela, tražila izlaz kako je znala, tonula hiljadu puta (“I died a hundred times”), i nažalost nije našla nekog ko bi joj pomogao da preživi. Bilo je tako očigledno šta je problem, ali nije bilo nekog da pomogne. I ne znam zašto smo sada iznenađeni. “What do you expect? You left me here alone”, peva Ejmi na prvom albumu. Domaći mediji će verovatno nekrofilski nasrnuti na leš dok je još uvek vruć, i niko neće (pogotovo ne onaj ministar) osetiti grižu savesti zbog niza tekstova kojim su je ispratili pre mesec dana. A nama ostalima ostaje samo žal, jer mogli smo se slušati, gledati i voleti još puno godina.
Nadam se da postoje dobri klubovi i barovi tamo negde, gde je sada čekaju Sara Von, Dina Vašington, i čaša rikstazija.
Odlična noć za Messer Chups. Rusija & SAD se nikad nisu činile tako blizu, Beringov moreuz je u 60 minuta prešla grupa izbeglih lenjingradskih lajkana, predvođena Olegom Gitarakulom, pod sjajem punog meseca i zavijanja vukova, u potrazi za novim skrovištem. Fatalna Zombirela, hipnotična bas kombinacija visokih nogu, Ras Mejera iz prve faze, i ofarbane Merni Banister pod dejstvom čudesne smjese – učinila je da trio na bini, uprkos krajnje skromnom scenskom ponašanju, bude i vizuelno zapamćen kao jedan od bendova koje jedva čekaš da ponovo vidiš, i naravno – sve njihove albume ćeš da imaš u originalu. Respect the rock.
Bilo je to poslednje veče festivala Exit 2011. godine. Na koncu koncerta, kad je mikrofon već bio isključen a svetla na pozornici ugašena, bubnjar Chupacabra je prišao ivici bine, doviknuo nešto što niko nije čuo, i uperio prst u nekom pravcu. Nisam video njegove usne, nisam čuo ni delić onog što je rekao, no te pokrete znam da čitam već dvadesetak godina.
Otišao sam do štanda na kojem su se prodavali festivalski suveniri.
„Da li imate nešto od benda Messer Chups?“ upitao sam.
Iza pulta je stajala jedna plava devojka, i nosila veselo svojih… dvadeset i jednu? Obasuta krajne bezveznim majicama na kojima piše Exit, delovala je kao neko ko je upao u taj štand nenadano i naglavačke, kao u onu korpu sa vešom u koju u filmovima uvek upadnu kad beže kroz otvore u zidu.
„Da, mislim da imamo“, reče ona. „Evo, tu je par ce-de-ova.“
„Ok. Da li imate vinile?“
Pauza.
„Molim?“
„Da li imate vinile?“
Pauza opet.
„Molim?“ ponovi ona.
„Da li imate nešto na vinilu?“ upitao sam drugačije. Video sam da se nešto događa, ali nisam razumeo šta.
„A šta je to?“ upita ona.
„Vinil??“ Sad sam ja bio zatečen. Da li se to ona šali?
Postavio sam ruke u vazduh kao da držim neki ogroman tanjir.
„Ne znam šta je to, stvarno ne znam“, reče stidljivo i iskreno.
Imala je kratku plavu kosu, rumenilo na obrazima, nepravilno nanešeno, kao da su popucali kapilari, ali lepo joj je stajalo. Na levoj ruci su bile flomasterom naslikane neke munje. Na desnoj ruci su bile zvezdice. Bila je veoma ljubazna.
Nisam nastavio diskusiju. Uzeo sam dva diska, i nastavio veče. Ono što mi je ostalo u mislima je da smo pričali isti jezik, ali se nismo razumeli. Verovatno živimo i u istom gradu, ali ne koristimo iste reči u svakodnevnom životu. Ja ne znam kako bih bez (nekih) ploča (pre)živeo, ona ih nikad nije videla ili ih ne primećuje da bi znala. Nedavno sam se nosio mišlju da ovaj blog (koji skoro niko ne čita, ali dobro – to je meni ok) pretvorim povremeno u video blog, u kojem bih predstavljao neke ploče do kojih dolazim, i tako podelio radost pronalaska dobrog izdanja sa svima. Nešto vrlo slično „Vinyl Finds“ koji Den pravi na njegovom Jutjub kanalu. No, da li bi to imalo smisla u našem slučaju? Od te večeri mislim da ne. Kome pričati o novoj kupljenoj ploči ako to više niko ni ne zna kako izgleda? Retko šta mi sada zvuči besmislenije od te ideje.
Postoji jedan dobar intervju sa Žikicom Simićem u kojem on govori o njegovom odnosu prema muzici, o intimnom trenutku između slušaoca i pesme. Pročitao sam intervju u više navrata, i svaki put se našao u tim razmišljanjima („… u trenucima usamljenosti i intime, pisak gramofona bi me nosio u neki paralelni svet koji sam otkrio u pesmama …“). Ako bih tom osećaju za koji se već dugo vremena zavaravam da nam je svima zajednički (jer ne znam kako se drugačije uopšte može?), dodao i tu nerazumnu strast prema vinilu, tek se onda nećemo razumeti. Zar ne?
—————————————– Tokom pisanja ovog teksta, preslušan je „Heretic Channel“ u CD izdanju ruskog Solnze Records (nažalost ne u vinilnoj verziji za Quasipop), kao i „Bermuda 66“ u CD izdanju za Gitaracula Records (pogađate ko je vlasnik?).
Nešto su smutna vremena došla, mogao bih se ljutiti na mnogo što šta.
Fudbal nam je otišao do vraga. Godinama su titule i pehari rezervisani samo za izabrane, za one koje narod najviše voli, a narodu treba dati hleba i igara, i da njihovi omiljeni klubovi pobeđuju. Finale kupa Srbije umalo da pokvari sportsku idilu. Utakmica Vojvodina – Partizan, igrana u Beogradu prošle srede, utakmica u kojoj je Vojvodina kao domaćin dobila da bira da li će da igra u Beogradu (stadion Marakana) ili u Beogradu (stadion JNA), započela je prvo polusatnim kašnjenjem jer navijače domaćina policija nije pustila na stadion pre utakmice. Policija kaže da navijačima niko nije mogao garantovati bezbedan ulaz na stadion, pa je bilo logičnije ne pustiti ih na stadion. Verovatno je bilo besmisleno pitati a šta je obaveza policije ako ne da garantuje bezbednost, te zato nismo čuli ni to pitanje niti odgovor. Sama utakmica je danas predmet sprdnje, grubi fauli Ilijeva, poništeni gol Vojvodine, iscenirani penal za Partizan, nesuđeni penal za Vojvodinu, ovako neravnopravnu utakmicu nismo videli još od Hjustonovog „Bega do pobede“ gde tim Savezničkih zarobljenika igra sa reprezentacijom nacističke Nemačke, a sve sa ciljem dokazivanja superiornosti arijevske nacije. Ako neko misli da se priča završila na terenu, predlažem da pogledaju snimak proslave kraja utakmice, gde igrači Partizana sa mikrofonom u ruci započinju pesmu „za Vojvodinu sada navijam, pička najveća, duša prodana, pola Mađar, pola ustaša„. Na jutjubu možete pored tog snimka, recimo da vidite i snimak šestogodišnje devojčice Sanje koju (pretpostavljam) otac snima dok ona obučena u fudbalski dres na kojem piše „Srbija“ peva tu istu pesmu ispred zida sa posterima Partizana. Ne ostavljam link namerno, a ukoliko vas baš interesuje, lako ćete ga naći. Do današnjeg dana ima 148596 pregleda, a njih 582 dignulo je palčeve za ovu izvedbu. Tek 114 okreću palac nadole.
Tim Vojvodine pred finale Kupa Srbije 2011. godine
A kako i ne bi bilo baš ovako, setimo se samo sa koliko naklona i potpore ovaj klub i ove navijače posmatra D Prezident. Setimo se samo svih onih vesti u kojima kamera snima Tomu Zorića nekako iz profila, ili to Toma Zorić gleda negde desno od kamere koja ga snima, i objašnjava da Tužilaštvo ne može ništa, to su sve dobra deca protiv kojih Tužilaštvo nema ništa, pa šta ako su pretili ubistvom Brankici iz Insajdera, to je samo šala, ko je tu pevao uopšte, niko tu nema glasa za pevanje, pa šta ako su pretukli Tatona, nisu ga oni pretukli, ko zna ko ga je pretukao, ah… seća li se iko sem mene čitavog serijala Tome Zorića u kome on priča nešto besmisleno, ali uvek na istoj poziciji, uvek isto držanje, isti stameni položaj, zagledan u pravednu daljinu, negde desno od kamere.
Isti taj Zorić danas priča oduševljeno o Arkanovoj udovici, pa šta ako je imala sve te pištolje, nisu njeni, pa šta ako je maznula neke pare, evo priznala je to 8 godina kasnije, evo nešto će i da vrati, biće za sve para i muzike, zar nije to divno? Treba joj izaći u susret, kaže Toma Zorić ponosno, jer nije činila ništa pogrešno od tada; to što je zamajavala sudstvo 8 godina, to što postoji optužba za nasilničko ponašanje iz 2007., to sve nema veze, svi ste vi moroni totalni, naravno da nije moguće da ona ode u zatvor, jeste li glupi?
Na televiziji se ponovo pojavila Milijana Baletić. Niko nema ništa da kaže, zašto je ona ponovo na nacionalnoj televiziji, zar nisu bile dovoljne njene sramne reportaže bombardovanja Dubrovnika 1991. ili izveštaji iz Bosne koju godinu kasnije? U novinama čitam da je Savez studenata pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu ugostio Beogradski Sindikat, i imao uspešnu tribinu sa njima. Navodno oni imaju šta da kažu, ističu smelo organizatori. Meni se čini da su sve što su imali rekli u onoj pesmi gde repuju „ja opet dole silazim, ako treba krv će pričati…. na mostu čekam sad, Alban no pasaran„. Briga me da tražim na internetu kako se zove pesma. Briga me da tražim kako se zovu ljudi iz Saveza studenata koji su ih zvali. Briga me za detalje. Interesuje me ko je dozvolio da se na državnom univerzitetu ovi likovi vode kao prosvetitelji. Mislim da je naslov u novinama bio „Potreban duhovni preporod“. Briga me da tražim novine, i budem precizan.
U Beogradu sam u Knez Mihajlovoj video nekoliko štandova gde se prikupljaju potpisi. Najviše me je dojmio red ispred jednog pulta gde je bio postavljen poster Gadafija u nekoj ponosnoj državničko-revolucionarskoj pozi. Bilo je više ljudi oko tog štanda, stajalo se u redu, no ja sam ih sa sigurne daljine samo posmatrao. Da ne pređe, za svaki slučaj. U meni takođe već neko vreme tinja razočarenje onim Nobelovcem koji sada merači Gadafija preko svojih nevidiljivih aviona, beskrupuloznih foka, itd. Priznajem da sam pre 2.5 godine mislio da novi model ponašanja dolazi na svetsku scenu. Mogao sam sve da zamislim sem da će taj isti lik kasnije pobedom demokratije nazivati hladnokrvno ubistvo čoveka, njegovog sina i žene, bez hapšenja i suđenja. O Gadafijevim unucima da ne govorim. Ko će ih se sutra sećati? Ti klinci nisu stigli da budu krivi za nešto. Kada je ovaj Svet izgubio šansu?
Ukratko, neka smutna vremena su došla, i gledati svet kroz političke i životne prilike nije lako. Biti na planeti Zemlji je nezgodno, biti u Srbiji danas je zajebano. Ima toliko puno toga oko čega bih se mogao žestiti. No, ne mogu to stalno da radim. Nekad jednostavno sve to potisnem, psihologija to naziva supresijom, neželjena iskustva iz spoljnog sveta potiskujem tako da me ne dotiču, iz one Knez Mihajlove ja sam otišao u Makedonsku, i u Pinbol Vizardu kupio vinilno reizdanje Dead Boys „Young, Loud, and Snotty“, u Beopolisu kupio par stripova i dve knjige, i dodao nove slike u svoj mali veliki svet koji se sve više razlikuje od onog stvarnog koji me okružuje.
Sometimes I feel like screaming, sometimes I feel I just can’t win,
Sometimes I feel my soul is as restless as the wind,
Ako vidiš Kej 