decembar 2009


Zašto Vojvođanska banka, sa naznačenom adresom u Novom Sadu (vidi sliku: Trg Slobode 7, 21000 Novi Sad), centralom u Novom Sadu, svom klijentu u Novom Sadu šalje pismo obaveštenja o promeni broja računa preko pošte u Beogradu?

Ovih dana sam obnovio rat sa svim Institucijama. Primirje su oni prvi prekršili.

Ekspozitura jedne lizing kuće u glavnom administrativnom centru Vojvodine tvrdi da su oni zaduženi samo da podmetnu papire koji im se dostave iz Beograda, kao i da nemaju nikakva prava osim da uzmu pare. Upućuju me na kompanijske vlastodavce i vlastodršce u glavnom gradu. Tamo, u tom gradu, mi potvrđuju da to jeste tako, ali da se ne uzrujavam previše, eto – cela lizing kuća se izvinjava zbog jednomesečnog otezanja. A i, kažu, ja reagujem tako burno jer ne poznajem složene administrativne procedure. Normalno je, kažu dalje, da svaki papir mora da potpiše čovek u Beogradu. Čovek u Novom Sadu valjda i nije čovek, dodajem ja.

Istovremeno, u ekspozituri jedne osiguravajuće kuće u kojoj me dočekuje nasmejana reklama Partizanove trice u prirodnoj veličini, potvrđuju mi da je najpovoljnije kasko osiguranje koje ta ekspozitura može da ponudi 15% skuplje od istog tog osiguranja koje ta ista kompanija nudi beogradskoj klijenteli. Na pitanje da li im građani moje i ostalih provincijskih varoši deluju kao idijoti, ljubazni gospodin mi kaže da ne deluju, i smireno donosi Knjigu Utisaka da unesem svoje dobronamerne primedbe. Konflikt se rešava tako što agent iz Centrale preuzima mene kao klijenta, i ja na trenutak osećam 15% blagodeti života u metropoli.

I sad gledam u pismo Vojvođanske banke. Više puta sam napominjao službenicima ove banke da sam ih izabrao iz jednog prostog razloga  – da budem klijent banke u kojoj službenici ne mogu da se vade na centralu u nekom drugom gradu, da je centrala tu negde, na dometu gradskog autobusa, da mogu otići i raspraviti problem ako ga imam. Sada mi se ta banka obraća kroz poštu 11200 Beograd 2.

Priča o autonomiji je priča o dostojanstvu. Ili je imate ili ga nemate. A kad ga se sami odreknete, teško ga je ponovo steći.

Znaš, kad jednog dana ukinu vize, uzeću ruksak, staviću u njega osnovne stvari, četkicu za zube, nešto novca, i mesec dana ću da samo da putujem po Evropi. Pa makar tada imala ne znam koliko godina, to ću da uradim.

To je obećanje jednog sanjara kojeg nisam video već godinama, i jedino je se setim kad neko spomene Gončarova i njegovo poznato delo. Ok, setim je se još nekad, ali to je druga priča. Setio sam je se i danas, ne znam gde je i šta radi, ali mi je zabavno da razmišljam da li se i ona seća te zajedničke ideje koju smo svi kovali jedne letnje festivalske sedmice prošlog milenijuma, u glavnom gradu Mađarske. Tada je ta ideja bila nekako izglednija nego danas, iako ukidanje viza nije bilo izgledno, nismo imali novca za bilo šta osim za koncertne karte, jeftini pasulj i crveno vino.

Od tog leta, pa do današnjeg dana, hodio sam Evropom koliko sam mogao, više nego bilo ko drugi koga znam. Ali i dalje je ostao žal što vize nisu nestale jednog od tih leta, možda baš te godine, kad je život znao biti mnogo jednostavniji.