Odlična noć za Messer Chups. Rusija & SAD se nikad nisu činile tako blizu, Beringov moreuz je u 60 minuta prešla grupa izbeglih lenjingradskih lajkana, predvođena Olegom Gitarakulom, pod sjajem punog meseca i zavijanja vukova, u potrazi za novim skrovištem. Fatalna Zombirela, hipnotična bas kombinacija visokih nogu, Ras Mejera iz prve faze, i ofarbane Merni Banister pod dejstvom čudesne smjese – učinila je da trio na bini, uprkos krajnje skromnom scenskom ponašanju, bude i vizuelno zapamćen kao jedan od bendova koje jedva čekaš da ponovo vidiš, i naravno – sve njihove albume ćeš da imaš u originalu. Respect the rock.

Bilo je to poslednje veče festivala Exit 2011. godine. Na koncu koncerta, kad je mikrofon već bio isključen a svetla na pozornici ugašena, bubnjar Chupacabra je prišao ivici bine, doviknuo nešto što niko nije čuo, i uperio prst u nekom pravcu. Nisam video njegove usne, nisam čuo ni delić onog što je rekao, no te pokrete znam da čitam već dvadesetak godina.

Otišao sam do štanda na kojem su se prodavali festivalski suveniri.

„Da li imate nešto od benda Messer Chups?“ upitao sam.

Iza pulta je stajala jedna plava devojka, i nosila veselo svojih… dvadeset i jednu? Obasuta krajne bezveznim majicama na kojima piše Exit, delovala je kao neko ko je upao u taj štand nenadano i naglavačke, kao u onu korpu sa vešom u koju u filmovima uvek upadnu kad beže kroz otvore u zidu.

„Da, mislim da imamo“, reče ona. „Evo, tu je par ce-de-ova.“

„Ok. Da li imate vinile?“

Pauza.

„Molim?“

„Da li imate vinile?“

Pauza opet.

„Molim?“ ponovi ona.

„Da li imate nešto na vinilu?“ upitao sam drugačije. Video sam da se nešto događa, ali nisam razumeo šta.

„A šta je to?“ upita ona.

„Vinil??“ Sad sam ja bio zatečen. Da li se to ona šali?

„Vinil?“, ponovih. „Vinil, znate, ploče, onako, velike. Dvanaest inči. Znate?“

Postavio sam ruke u vazduh kao da držim neki ogroman tanjir.

„Ne znam šta je to, stvarno ne znam“, reče stidljivo i iskreno.

Imala je kratku plavu kosu, rumenilo na obrazima, nepravilno nanešeno, kao da su popucali kapilari, ali lepo joj je stajalo. Na levoj ruci su bile flomasterom naslikane neke munje. Na desnoj ruci su bile zvezdice. Bila je veoma ljubazna.

Nisam nastavio diskusiju. Uzeo sam dva diska, i nastavio veče. Ono što mi je ostalo u mislima je da smo pričali isti jezik, ali se nismo razumeli. Verovatno živimo i u istom gradu, ali ne koristimo iste reči u svakodnevnom životu. Ja ne znam kako bih bez (nekih) ploča (pre)živeo, ona ih nikad nije videla ili ih ne primećuje da bi znala. Nedavno sam se nosio mišlju da ovaj blog (koji skoro niko ne čita, ali dobro – to je meni ok) pretvorim povremeno u video blog, u kojem bih predstavljao neke ploče do kojih dolazim, i tako podelio radost pronalaska dobrog izdanja sa svima. Nešto vrlo slično „Vinyl Finds“ koji Den pravi na njegovom Jutjub kanalu. No, da li bi to imalo smisla u našem slučaju? Od te večeri mislim da ne. Kome pričati o novoj kupljenoj ploči ako to više niko ni ne zna kako izgleda? Retko šta mi sada zvuči besmislenije od te ideje.

Postoji jedan dobar intervju sa Žikicom Simićem u kojem on govori o njegovom odnosu prema muzici, o intimnom trenutku između slušaoca i pesme. Pročitao sam intervju u više navrata, i svaki put se našao u tim razmišljanjima („… u trenucima usamljenosti i intime, pisak gramofona bi me nosio u neki paralelni svet koji sam otkrio u pesmama …“). Ako bih tom osećaju za koji se već dugo vremena zavaravam da nam je svima zajednički (jer ne znam kako se drugačije uopšte može?), dodao i tu nerazumnu strast prema vinilu, tek se onda nećemo razumeti. Zar ne?

—————————————–
Tokom pisanja ovog teksta, preslušan je „Heretic Channel“ u CD izdanju ruskog Solnze Records (nažalost ne u vinilnoj verziji za Quasipop), kao i „Bermuda 66“ u CD izdanju za Gitaracula Records (pogađate ko je vlasnik?).