„Prijatelju,

Pitaš me za BG.

Znaš kad ja u trećoj pjesmi prošećem po stageu pa cijelu ‘prvu frontu’ od Sineca do Božanića lupim po guzici. Ajmo pederi. Ako znaš, to si možda u karijeri 3x vidio u zg, vjerovatno u spejsinvejdorskim Boogalooima.

To je samo kad je ekstra važno i moramo pobijediti.

Znaš kad se ja na kraju koncerta obraćam publici bez riječi lupom zatvorene šake po srcu.

I to si vidio, al još rjeđe.“

(Daddyjev dnevnik, 26.02.2012.)

Pips, Chips & Videoclips, Dom omladine Beograda, 24. februar 2012.

Nekad pre mene drugi kažu sve, i meni ostaje samo da zadovoljno ćutim. Sa osmehom na licu, i nečim u grlu što mi ne da da govorim. Tako je bilo i na koncertu.

Ne znam kada je brana popustila, možda negde kod „Teroristi plaču“, ili malo kasnije dok je Dudo izvodio „Htio bi da me voliš“, ali emocije su preplavile salu Doma omladine, i nije se više moglo nazad. Nije se više moglo ni napred, već smo bili ispred bine i pevali na sav glas, i bilo je dobro kako retko jeste, bilo je dobro da ja već 5 dana samo mislim kako je bilo dobro, i kako bi bilo dobro da bude opet.

I doći će opet, kaže Dudo. I doći ćemo i mi, kažem ja.

Tam tam.