Jel’ ti znači nešto Bomp Records? :)“, pisalo je u poruci koja me je zatekla na nekom okretištu u San Hozeu koje je ličilo na beskonačnu petlju. „Midnight Mover“ je stizao sa cd plejera po drugi put u istoj večeri, mašeći ovog puta ponoć za tek pola sata. Očekivao sam da će se duga noćna vožnja isplatiti, na nekih milju odatle trebao je biti Volmart u kojem se, tako sam verovao, još uvek mogla naći specijalna serija labela kompanije Lip Smacker za Noć veštica. Voziti jedan sat u jednom pravcu sa samo jednim diskom u kolima da biste Nekome kupili labelo vredno $1.75, jedan je od onih lepih trenutaka u životu kad znate da ne biste radili ništa drugo radije. Koji nije pokvarila ni mlada Meksikanka kad je rekla „no more Halloween special„. Šteta, prodato. Nema Ghoulish Grape.

Feel I'm running round in circles, San Hoze, novembar 2011.

I naravno da mi znači Bomp Records. *Paket je stigao na adresu* bila je poruka poruke. Ali opet nisam znao da će mi (i) te ploče značiti. Protekla sedmica je bila nervozna. Na Lovrensi ekspresveju bi mi se svako jutro isprečio Tasman drajv, neko bi dojavio da upadljivo plava Mazda 3 sa tablicama Nevade nailazi sa severa, i crveno svetlo bi se upalilo. Čekali smo svakog dana na tom semaforu Accept i ja, neko nas je tu zaustavio sa razlogom, ali vremenom stvari nisu postajale jasnije. Odvrnuo bih „Metal Heart“ da isprovociram dijalog, ali što je muzika bila glasnija, manje je bilo priče. Negde iznutra se čulo da nije sve kako treba. Počevši od toga da imam samo jedan disk u kolima već nekoliko dana.

Fjaka na doku 39, San Francisko, oktobar 2011.

Život nam nekad ne da vremena ni da razmišljamo. Uhvatio sam 30 minuta razmišljanja jednog nedeljnog poslepodneva, na dokovima u društvu tridesetak foka, i 15 minuta u kolima jednog jutra dok sam zarobljen u gužvi milio pored zgrade Marvella. Predivna zgrada, i sve u svemu, tek 45 minuta razmišljanja, taman da stane na obe strane vinilnog albuma. Kako doneti nove odluke, kad potrošimo stare? Kako umiriti prste desne ruke, koji nervozno igraju po volanu, dok čekamo da se semafor na Lovrensi eskpresveju upali? I odakle taj unutrašnji nemir, kada bi sve trebalo biti u redu?

Jacobites „God save us poor sinners“ bio je prvi disk koji sam izvadio iz paketa i pustio u kolima. Nakon što me je naslovna pesma podsetila koliko već meseci nisam čuo Nikijev glas, stigla je sledeća… već na prvi stih „Trying to arrange my life, Feel I’m running round in circles“ sam usporio, odakle ovo stiže, ko me posmatra, i sa puno strepnje sam se dovezao do refrena koji se otrgao kontroli, „Oh, my God, How I miss you“ je pobeglo iz Dejvovog kaveza i probudilo sve to isto u meni, mislio sam da se ova pesma čuje na celoj planeti u isto vreme, nije moguće da u toj noći mi svi ne slušamo to isto. I ne vidimo isti znak. Isključio sam GPS.

Rekao bih da je saobraćaj bio gust na autoputu 101 za te sitne sate. Vraćao sam se neplanirane poslovne večere u San Hozeu, u džepu mi je bila karta za koncert Motorheda u San Francisku, znao sam da kasnim i da je koncert već počeo, ali bilo je nešto u meni – nešto što Lemi pretače u slogan turneje, The Wörld Is Yours – što me je teralo da stiskam gas. Svet je tvoj, uzmi ga. Na radiju je išla neka loša emisija. Radio je generalno u krizi. Ako želite podnošljivu stanicu u San Francisku i okolini, u problemu ste. Tek poneka stanica posvećena hispano populaciji ima neki integritet, ali su i njihovi autorski dometi kratki. Srećom, par dana pre toga sam u Amebi kupio pregršt albuma. Radio više nije bio opcija, El Vezov Graciasland je trebao biti dovoljan da stignem do Južnog San Franciska, za povratak sam odabrao Versterbergov Besterberg.

Sve je delovalo kako treba, a nije bilo. Nešto nije štimalo. I znao sam šta.

Iste večeri, samo u nekim vrlo kasnim satima, sa obale Trežur ajlanda, u društvu jednog gej para i dva veća rakuna koji su rovarili po kanti za smeće, posmatrao sam grad i razmišljao o svemu. Prosto je neverovatno koliko puta sam sebe stavio u neke bioskopalne situacije, ali bih svaki put izašao sa identičnim zaključkom.

Nije bilo saobraćaja na putu Interstate 280 na povratku. Pol Vesterberg i ja, sami. I još prostora za razmišljanje. Jedva sam stigao do hotela, uvukao se na zadnja vrata, i legao. Imao sam tek par sati sna na raspolaganju.

Svet je vaš, definitivno. Samo budite pažljivi dok ga birate.