“I don’t never want to drink again, I just, ohh I just need a friend”
(Amy Winehouse, Rehab)
Bilo je tako očigledno da o njoj niko ne vodi računa. Publika u nekom gradu na Balkanu je bila gladna i bezobzirna, surovija od Rimljana u doba Imperije, platili su kartu i hteli su zabavu, nikog nije bilo briga zašto se Ejmi leluja na bini i zaboravlja tekst, bacite je lavovima, čak se i ministar odbrane našao da komentariše kako je koncert sraman (“so is your country!” – potpisujem!). Iste večeri, na istom mestu samo sa druge strane kulisa, stajali su neki tipovi u kariranim sakoima, sa pečatnim prstenjem, njima je bilo bitno da se honorar uzme, njeni problemi nisu njihovi, gurnuli su Ejmi na binu bez trunke milosti, i nemio prizor se zbio. Bio je to poslednji koncert Ejmi Vajnhaus.
“Back To Black” nikad nije bila ljubavna pesma. On se ne vraća nekoj devojci nego kokainu (“You love blow and I love puff”), Ejmi se vraća heroinu, i kraj je… takav kakav jeste. Pevala je kako je živela, tražila izlaz kako je znala, tonula hiljadu puta (“I died a hundred times”), i nažalost nije našla nekog ko bi joj pomogao da preživi. Bilo je tako očigledno šta je problem, ali nije bilo nekog da pomogne. I ne znam zašto smo sada iznenađeni. “What do you expect? You left me here alone”, peva Ejmi na prvom albumu. Domaći mediji će verovatno nekrofilski nasrnuti na leš dok je još uvek vruć, i niko neće (pogotovo ne onaj ministar) osetiti grižu savesti zbog niza tekstova kojim su je ispratili pre mesec dana. A nama ostalima ostaje samo žal, jer mogli smo se slušati, gledati i voleti još puno godina.
Nadam se da postoje dobri klubovi i barovi tamo negde, gde je sada čekaju Sara Von, Dina Vašington, i čaša rikstazija.
Postoje neke teme o kojima je teško pričati a ne biti prozaičan. Ljubav je upravo jedna od njih. Iako svako misli da ima šta da kaže na tu temu, nije tako. Verovatno svaki pesnik misli da ume da sroči pesmu o ljubavi, ali to najčešće bude besmisleno, stihovi koji isplivaju se guše u predvidivim metaforama, i kao da pesnik želi da ispriča vašu priču a ne njegovu, kao da pravi stihove i za vas i vaše prijatelje, a ne za njega, ne stihove koji će njegovu sreću ili pakao prikazati onakvim kakvim ga on vidi i oseća, autor je opterećen onim kako ga mi vidimo, i to se oseti već nakon par stihova/taktova pesme. I sama melodija je deo pesme, ona je ta koja dodaje boje, koja unosi radost ili tugu, ona je tu da je udahnete, i da joj verujete. Jer, šta ima gore od neubedljive priče o ljubavi?
Zbog toga su one prave pesme o ljubavi retke, i kad naiđete na njih, one vas uznemire, i mesecima mislite o njima, i stalno im se vraćate. Tako sam slučajno preslušavao drugi albume Ane Ternhajm, kad je iz vrtloga kvalitetnih autorskih pesama izletela „Nights in Goodville“, Ana je već u prvim stihovima odrala svoju kožu sa sebe, i ostala je ispred mene samo ta devojka kojoj nisam znao šta da kažem, ali sam zaustavio disanje da ne bih propustio nijednu reč koju izgovara, da bih uz nju pogledao taj film o njenom životu, da budem svedok njenih pogrešnih odluka koje je donela, i zbog kojih tu preda mnom čeka da ljubav dođe iz pravca gde je nema, i neće biti. „Nights in Goodville“ je ženska pesma, priča o pogrešnim odlukama i čekanju da se ljubav ipak pojavi iz(a) te pogrešne odluke. Ana izvodi ovu pesmu kao da je to jedina pesma u njenom životu, kao da ne postoje druge istine o njoj nego jedino ova, to više nije Ana nego ličnost iz pesme, nijedna druga ispovest joj ne pristaje. I u ovom video snimku koji vam dajem na beskonačno vrtenje, Ana ne prestaje da bude devojka iz pesme čak ni kad se pesma završi, pojavi se taj njen uzdah i to setno i onespokojavajuće kratko „da“ desetak sekundi nakon što pesma utihne, kao da je preispitivala sve što je nam rekla. Ana živi tu priču i nakon što je poslednji ton nestao. To je pesma kojoj verujem, to je pesma koja me ježi.
Opsesivno pratim šta radi Džesi Malin. Ne znam ko je devojka koja je napustila Džesija pred snimanje njegovog drugog solo albuma „The Heat“, no ostavila je duboki ožiljak na njega, ali i na mene nakon što sam čuo „Since You’re In Love„. Bila je to jedna bolna pesma u kojoj Ona napušta Njega jer je pronašla pravu ljubav, a on je tako izgubio tu istu pravu ljubav, tema je prosto klasik, i ukoliko vam se to nije lično dogodilo, dovoljno tuge je pretočeno u note u ovoj pesmi da i vi to preživite sa njim. Svaki trenutak pesme je težak i nekako prepoznatljiv, npr. kad Džesi kaže „and your friends all say, that you’re looking great„, svi znamo kako to (mora da) izgleda.
Do izlaska narednog albuma, prošlo je 3 godine. Tri godine su dug period. Nisam imao određena očekivanja od ovog albuma, no svakako nisam očekivao da Džesi ponovo snimi istu pesmu, ovog puta sa drugačijim naslovom – „Happy Ever After (Since You’re In Love 2007)“. I kad se CD plejer već nekako došunjao do 11. pozicije i počeo da prolazi kroz pesmu, sve je sem njega stalo, ne znam gde me je muzika zatekla ali sam i ja stao, i sve što sam držao u rukama sigurno mi je ispalo, i raspalo se u delove, i tako je moralo biti, jer tog je trenutka jedino Ta Ljubav bila bitna. Džesi je tri godine kasnije snimio istu pesmu jer je imao nešto novo da kaže, melanholična prva verzija u kojoj je odzvanjalo samotno „since you’re in love“ sad je dobila osmeh i predivno „since you’re in love, hope you are happy ever after, since you’re in love, and you get everything you ask for„. Hej, on nju zaista voli! Kako drugačije da objasnite da tri godine kasnije snimate istu pesmu, snimate je zato što je istina, zato što Ona postoji, zato što su vaša osećanja tri godine tražila svoje mesto, i želite sad da joj to kažete (prva strofa se i završava rečima „I thought I’d drop you a line„). Ova pesma nema nastavak, ona je finalna ispovest. A njegov bol nije nestao, jer tek sad postaje bolno kad Džesi zavapi „I’m still sad over you„, i tu ja nemam šta više da dodam, još uvek stojim na onom istom mestu gde me je ta pesma zatekla.
Slušam već danima različita izvođenja „Labudovog jezera“ i razmišljam o princu Zigfridu, gde je pogrešio i da li je kriv? Da li je mogao da uoči razliku između Rotbartove kćerke Odilije i predivne Odete? Šta se zaista događa na kraju četvrtog čina?
Jednom je prilikom Fjodor Lopuhov, poznati ruski koreograf iz prošlog veka, diskutujući na temu „Labudovog jezera“ kao ruskog nacionalnog baleta, rekao da ovo delo ima ruske korene jer je ideja verne ljubavi u stvari ruska.
– ponovo Simfonijski orkestar moskovske radio-televizije, ali u novom ruhu i pod kontrolom Vladimira Fedosejeva koji od 1974. uspešno rukovodi ovim orkestrom. Dva i po sata emocije i drame. Nalazi se na duplom disku.
Više puta su poznatog američkog slikara Hopera pitali da li njegova dela prikazuju usamljenost i otuđenost koju je stvorila moderna civilizacija. Ima toga, odgovarao je Hoper, ali moje slike su uvek ono što posmatrač vidi u njima.
Na njegovom najpoznatijem delu „Noćne ptice“ prikazan je jedan noćni bar sa ulične strane. Kroz stakla bara možemo da vidimo četiri figure: čovek i žena su naslonjeni na šank, jedno pored drugog, i okrenuti su licima prema nama; šanker je sav u belom, glave blago okrenute ka paru, i ostavljen je utisak neke komunikacije između njega i para; četvrta osoba je izdvojeni muškarac za šankom, koji nam je okrenut leđima i koji ne priča ni sa kim. Ne vidi se ulaz u bar, niti ulaz u šank, što daje osećaj klopke celoj kompoziciji.
Nighthawks (1942) - Art Institute of Chicago, Chicago, Illinois
Brojne su priče nastale inspirisane ovom slikom. U nekima se pokušava dokučiti šta se karakterima na slici dogodilo pre i posle ovog trenutka, a nemali broj priča ima vrlo dramatičan kraj. Međutim, dok posmatram ovu sliku, ja stvarno nemam osećaj zatišja pred buru. Ne osećam da će neko krenuti u napad. U „Noćnim pticama“, kao i na ostalim Hoperovim slikama, ja ne predosećam nikakav pokret. Naprotiv. Kao da je na svakoj slici zaustavljno vreme, i jedino je tu Samoća. I Tišina. I one sede na preostalim barskim stolicama ovog vagon restorana. One sede u parteru bioskopa dok se prikazuje Film u Njujorku. Ustanu samo kad naiđe Rano nedeljno jutro, i tada se prošetaju, popiju kafu u Automatu, i onda nestanu.
New York Movie (1939) - Museum of Modern Art, New York
Automat (1927) - Des Moines Art Center, Iowa
I ne verujem u neku drugu priču. U „Noćnim pticama“ jedino što će se dogoditi jeste da će doći jutro, njih četvoro će napustiti bar, dan će nekako proći, i onda će doći novo veče. I novi trenutak da budemo sami.
Jedini put kada se poznati katalonski slikar Salvador Dali prijavio na takmičenje, bilo je 1946. na konkurs koji je raspisala filmska kompanija Loew Lewin Productions. Dali je u tom trenutku već imao dobrih radova za film (npr. njegova saradnja sa Hičkokom na filmu „Začarana“), a bilo je potrebno da se napravi slika koja bi se koristila u filmskoj adaptaciji Mopasanove novele „Bel Ami“. Iako nije osvojilo nagradu (žiri je odlučio da nagradu ne treba da odnese Dali, već Maks Ernst), ovo maestralno delo je preživelo i nadživelo sve godine, i danas ga možete videti u Muzeju lepih umetnosti (Musées Royaux des Beaux Arts) u Briselu.
Slonovi sa paukovim nogama nose izazove za svetog Antonija. Vidimo nagu ženu u zlatnom vrčagu što simobolizira požudu i pohlepu, kao i obelisk koji simbolizira moć i bogatstvo. Slon sa obeliskom je inspirisan Berninijevim skulpturom slona Pulcino della Minerva koja se nalazi u Rimu, a za koju je Bernini inspiraciju našao u knjizi Hypnerotomachia Poliphili.
Ono što je specifično za Berninijev dizajn jeste osmeh koji ima slon. Postoji razlog i za ovo, ali to bi nas odvelo već daleko.
Jedno mesto gde se na prefinjen način prepliću slikarstvo, književnost, istorija, religija (i još naravno puno toga) jesu pojedini brojevi Bonelijevog stripa Dilan Dog. Tačno je da smo još kod Specijalnog izdanja Zlatne Serije „Doktor Ksabaras“ znali da je Dilan Dog mnogo više od efemernog tinejdžerskog stripa, ali nova izdanja u edicijama Veselog Četvrtka to iznova potvrđuju. Ono što čini kvalitetan iskorak u ediciji Veselog Četvrtka, jeste elokventan, zanimljiv i pre svega edukativan uvodnik. Bilo da se radi o adaptaciji originalnog uvodnika ili kompletnom novom tekstu, svaka pohvala!
Ergo, u „Naslikanom košmaru“ (broj 9) je meni najzanimljivija naslovnica koja dakako nije samo posveta italijanskom renesansnom slikaru Andrei Mantenji, nego ima dublje značenje vezano za ovu epizodu Dilana Doga. Naime, slika postavlja Dilana Doga u ulogu Svetog Sevastijana, kojeg su po nalogu cara Dioklecijana njegovi vojnici streljali strelama. I, kad su svi mislili da je Sevastijan mrtav, „on se javi živ i potpuno zdrav“, zbore stari spisi. Posle toga su ga ubili motkama, ali to je već druga priča. Dilanu Dogu se u ovoj svesci događa nešto slično, no ne treba da vam kvarim užitak čitanja.
Na gornjoj slici je prikazano Mantenjino delo „Sveti Sevastijan“ koje se trenutno nalazi u muzeju Luvr u Parizu.
I da ne zaboravim – u ediciji Veselog Četvrtka ponovo (konačno!) imamo dobar prevod – zasluge: Aleksandra Milovanović.
„Vreme dolazi kada će ljudi poludeti, i kada vide nekoga ko nije poludeo napašće ga govoreći: Ti si lud, ti nisi kao mi.“
(Sveti Antonije, hrišćanski asketa iz IV veka nove ere).
„Iskušenje svetog Antonija“ je remek delo nemačkog renesansnog slikara Matijasa Grinevalda koje je nastalo u periodu od 1512. do 1516. godine. Trenutno se nalazi u muzeju Musée d’Unterlinden u Kolmaru u regionu Alzas u Francuskoj.
About the Site:
Sve što nikad niste želeli da znate, a život vam je rekao.
Ako vidiš Kej 