Ako vidiš Kej

Radnička je omiljena ulica za agente nekretnina u Novom Sadu. Na korak od centra, a opet povučena, zelena, ima neku svoju istoriju, izlazi na Dunav, ima mesta i za parkiranje kola. Na mestu te ulice, pre jednog veka, počela je industrijalizacija Novog Sada, a jedini preživeli svedok iz tih dana bio je Stari dimnjak. Visok 28 metara, ostavljen od svih dobrih i loših gazdi da stoji uzdignut i odgovara na pitanja kako je Novi Sad izgledao nekad, šta je radio, kako je nastao, i da li ga je uopšte i bilo. Nije bio obelisk sa trga Konkorde, ali video je neku bolju i pošteniju prošlost o kojoj danas samo istoričari zbore. I pričao je o tim danima.

I bio je pod zaštitom, i preživeo je i SPS, i radikale, niko nije bio (toliko) lud da ga sruši. Sve do 18. aprila 2011. godine, kad je Demokratska stranka odlučila da ode korak dalje. Radnička ulica je unosna lokacija. Zahtevi i planovi investitora su već godinama jasni – srušiti sve što se srušiti može na traženim lokacijama, i na tim mestima napraviti neugledne stambene zone. Spomenike ne spominjati. Take no prisoners. Stari dimnjak nije govorio ovim jezikom, on je znao za neka drugačija vremena kad cena kvadrata nije bila jedina metrika. A u vremenu pohlepnih i nekulturnih gazda, tih nekoliko kvadrata na kojima se baškario bilo je previše.

Neka šuša iz Veternika (preciznije „Šuša gradnja“, sic!) dobila je 1.4 milion dinara da donese ogromni pneumatski čekić i sruši spomenik. Navodno nestabilni dimnjak se, poput Žeželjovog mosta tokom NATO bombardovanja, hrabro držao pod napadom Agresora, deset minuta ga je čekić podrivao na oči užasnute publike koja se tek počela skupljati na zakazani građanski protest. Tek počela skupljati, da bude jasno, jer su Javno Preduzeće i Plaćena Šuša započeli rušenje sat vremena pre zakazanog termina. Kad se ruši, onda idemo pre vremena. Ništa lepše od mirisa napalma u rano jutro. I dimnjak je pod navalom Vandala pao.

a Vandalis libera nos Domine (iz litanije Rimske crkve)

Nisam gledao kako su pre 11 godina Talibani rušili Budine statue u Bamijanu u Avganistanu. Nisam mogao. Sada sam pogledao kako su novosadski talibani srušili Stari dimnjak. Ovi talibani žive tu oko mene. Ne poznaju religiju, nemaju vlastita ubeđenja, jedini poriv im je primitivna pohlepa i to je sve. Juče su rušili Stari dimnjak, danas i sutra će rušiti neki drugi spomenik u nekom drugom gradu. Srušiće vam Kalemegdan. Srušiće vam Žiču. Izgradiće tržni centar i kladionicu na vašem groblju. Pitanje je meseca kad će Srbija izgledati kao da ste je kupili u prodavnici jeftinih kineskih igračaka.

Zarad istorije, hajde da zabeležimo da su ideju da treba oboriti uznemirujući falusoidni objekat u Radničkoj ulici 20 u Novom Sadu strastveno branile, podržavale i na kraju sprovele:

1. Tatjana Gašović, pomoćnica direktora za građevinsko zemljište Zavoda za izgradnju grada

2. Jelena Atanacković Jeličić iz Demokratske stranke, članica Gradskog veća za urbanizam

Tatjana Gašović i Jelena Atanacković Jeličić, All-beauty-must-die duo

Na dan obaranja Starog dimnjaka, gradonačelnik je bio Igor Pavličić. Direktor Javnog preduzeća „Zavod za izgradnju grada“ je bio Branislav Novaković, široj javnosti poznat po skupštinskoj aferi „Solun“.

Da se ne zaboravi.

p.s. A kako je moglo biti?

Stari dimnjaci u zoni Poble Nou, nekada industrijskom kvartu u Barseloni.

Na vrhovima prstiju, da nas ne čuje niko, iskradamo se iz grada. Tiho, kao da krademo nešto. No, i krademo nešto… svoje vreme od Uzurpatora.

8 sati pre toga niko ne zna gde idemo. To i nije tako neobično, jer i mi ne znamo gde idemo. Posmatramo kartu i prilaze obali. Nekoliko mesta privlače pažnju. Prolazi vreme. Ostalo nam je još 6 sati do puta, treba nam sna pre polaska, nekoliko mesta vrtimo u krug kao nesigurni deminer koji premešta makaze sa plave na crvenu žicu, sa crvene na žutu, koju preseći? U poslednjoj sekundi, makaze filmski prelaze sa jedne žice na drugu, i odluka je doneta. Fažana je izgubila. Idemo u Rovinj.

Prebiram po diskovima. Šta poneti čini mi se kao bitnija oduka nego gde otići. Mislim da mi treba više od preostalih 5 sati do polaska. Neodlučnost čini svoje, i pakujem dovoljno albuma da pokrijem čitav Žil Vernov Put oko sveta za 80 dana.

Jedna granica, druga granica, treća granica, dugi autoput, prevrtanje po ruksaku sa diskovima, stajanje kraj puta da bi se izvadio baš onaj disk sa dna torbe, taj je idealan za ovaj sunčan dan, i još malo puta, i onda se otvara pogled ka moru. Potom se pojavljuje osmeh na našim licima. Onda more nestane, idemo dalje, nema još puno, tunel Učka je tu, nema tunela više, sve smo bliži odredištu, otvaramo prozore i ne gledamo više putokaze. Sada nas već vode mirisi, Pino Silvestre je tu, pratimo ga. Gotovo simbolično, na 14 km od Rovinja kreće Kad se neko nečem dobrom nada. Biramo prečicu pre ulaska u mesto. Nekoliko skretanja, tu smo, ostavljamo stvari i spuštamo se do obale. Blaga nervoza nas hvata dok razmišljamo kako će nas more primiti. Nezvani gost je stigao.

A more nas dočekuje otvorenih ruku. I samo sedimo na obali, umor je nestao, na trenutak nestaju i naše brige, samo pučina je tu, talasi nešto pričaju, i mi ih slušamo. Razabiram tek poneku reč koju zbore…. la dolce vita.