Ako vidiš Kej

Teško mi ja da zapamtim ko igra u Vojvodini. Taman naučim imena igrača, neko ih proda. Nije neko nego Bata Kan Kan.

Mitar Peković je prošle godine počeo da igra u Vojvodini, a Bata Kan Kan ga je upravo prodao Anžiju iz Mahačkale.
Danijel Aleksić je mladi fudbaler koji ima samo 18 godina. Očekivali smo od njega još mnogo dobrih utakmica za Vojvodinu, no Bata Kan Kan ga je upravo prodao italijanskoj Đenovi.
Nije tajna da Bata Kan Kan upravo pregovara i o prodaji kapitena Dragana Mrđe, Slobodana Medojevića kao i Dušana Tadića. Narednih dana ćemo još čuti ko je kome prodat. Otišao je i Ivan Gvozdenović u grčku Kavalu.

Kako vesti govore, Bata Kan Kan će ove mahom vrsne prvoligaše koje upravo prodaje zameniti pojačanjima iz crnogorskog drugoligaša FK Čelik iz Batinog rodnog Nikšića. Statistika na nekim internet stranicama tvrdi da se dva igrača Čelika (Davor Božović i Ilija Bulatović) koja uskoro stižu u Novi Sad, mogu pohvaliti jedino brojem žutih kartona koje su dobili u jesenjem delu sezone crnogorske druge lige.

Da li će Vojvodina nakon Batine rasprodaje imati 11 igrača sa dve noge da istrče na teren na početku letnje sezone, ostaje da se vidi. Ako zafali, ja mogu pomoći, i ponuditi se kao desni bek, samo da protivnički napadači ne trče previše brzo. Voleo bih da mogu više pomoći. Ali ne mogu. Svi mi se danas moramo suočiti sa čudovištima koje smo sami stvorili, bilo da smo glasali za njih ili kupovali u njihovoj radnji na Bulevaru.

Reklame često govore kako nas drugi vide. Npr, da li muškarci (vole da) se smatraju muškarcima? Ako da, onda je logično da se nijedan muškarac neće glasno pitati zašto je neko pivo navodno super jer muškarci znaju zašto. Tako me i reklami pamflet kompanije Western Union (neko reče da ima i TV reklama?) koji sam pokupio danas nije puno iznenadio, no možda ipak jeste malo rastužio. Rukovodstvo WU uvereno je da svi koriste istu definiciju ljubavi kao i oni, a WU je tu da prenese ljubav kad se ona izbroji i preda na šalteru. Jasno je kao dan, da ukoliko dođete na šalter banke i kažete npr da ste se odlučili da putem WU prenesete jedan poljubac Vašoj devojci u Australiji (te budete uporni u tome!), da će Vas obezbeđenje izbaciti na ulicu. Kakav bre poljubac!? Koga Vi zavitlavate?! Ništa neće vredeti ideja da radnici na šalteru opišete taj poljubac, te da ga ona zabeleži (rečima, crtežom, zvukom), napravi njegov foto-robot, i takvog ga pošalje za Australiju, gde ga u Sidneju na ciljnoj adresi preuzme Ona kojoj je namenjen. Neće vredeti. Zato što ono kako nas drugi vide jeste obično ono što jesmo.

Još jedino ja da shvatim onu reklamu sa pivom.

Radnice novopazarske Fabrike trikotaže „Raška“ i dalje su u štrajku glađu koji su započele 7. decembra 2009. godine. Srećom po sve nas, javni servis je pre, tokom i posle novogodišnjih praznika bio milostiv, i nije nam kvario prazničko raspoloženje sa slikama kostur žena koje izgledaju kao da su upravo izašle iz Bloka 11 u Aušvicu. Praznici su pravo vreme da izbrišemo sve te ljude, oni samo smetaju, pojave se tako bolesni i mršavi na televiziji i smetaju, morate da čekate da prođu, pa onda prosto odahnete kad se pojavi reportaža o koktelu G17+, bude lakše kad vidite nasmejanog Ljajića sa čašom u ruci, samo da su se one žene sklonile. I lepo kaže Đilas u jednom intervju na B92, štrajkači mogu da štrajkuju, on im se lično neće usprotiviti, samo da ne smetaju. Neka se sklone, u stranu, i tamo nek’ štrajkuju. Po ko duže izdrži.

Problem ovih radnica je, kako prenosi Danas, poznat odavno. Policija u Novom Pazaru je u julu 2008. godine podnela krivične prijave protiv ljudi koji su navodno potrošili njihove otpremnine, da bi decembra 2009. bivši okružni tužilac rekao da ta krivična prijava nikad nije stigla u tužilaštvo. Da li je tu nešto čudno ili sporno? Zašto te žene štrajkuju uopšte? Policija je lepo podnela prijavu, ona nije kriva. Tužilaštvo jednostavno nije primilo nikad tu prijavu, pa oni nisu krivi, istina, i mogu mirne duše da odu kući i gledaju Minju Subotu u novogodišnjem programu. Problem je očigledno u tim ženama. One nam smetaju, hoće da se onako mršave pojave na televiziji, da unesu nemir, da ne možete da se smejete humorističkom programu, da ne možete da pevate sa Željkom Joksimovićem na trgu, one jednostavno ne žele da sve bude kako treba.

I zato ih ovo društvo odbacuje. Da li te žene mogu da se poistovete sa problemima drugih? Da li ih interesuje što ne može da se nađe parking u Merkatoru u praznične dane? Što nema nigde da se kupi prva pomoć za kola? I da li one znaju kako tim svojim izgledom i postupkom daju lošu sliku o nama u zemlji i svetu? Knjige zbore da je standardna kazna za neuspele pokušaje besktva u Aušvicu bila smrt izgladnjivanjem. Čini mi se da je naše društvo reklo svoju reč. Ko uopšte štrajkuje glađu kad nije Dan Štrajka Glađu? Pustite muziku.