mart 2010


Krajem prošle godine sam kupio novi automobil. Prošlo je više od pola decenije od kako sam prodao stari auto, i od tada sam živeo bez vlastitih kola, stil života se izmenuo tako da mi kola nisu ni trebala, a i kada jesu, pozvao bih taksi, pozajmio bih kola od familije, ili dok sam bio u inostranstvu – jednostavno bih ih iznajmio. Dovoljno često sam bio za volanom da ne zaboravim kakvo je zadovoljstvo voziti kola, i dovoljno retko da ne zadobijem frustracije oko problema zakrčenog saobraćaja u gradu, neurotičnih gužvi na putevima i večitog pitanja „a gde sada da parkiram?“.

A onda se pojavila potreba za posedovanjem, argumenti da je suma računa za taksi u mom slučaju manja od troškova za vlastito vozilo više nisu bili bitni, i novi auto je bio tu. Ne znam kada sam odlučio da to bude i30, bilo je više vernih čitalaca „Vrelih guma“ koji su donosi uporedne testove i provodadžisali mladu, ali mislim da je jedan trenutak na jesenjem sajmu automobila u Novom Sadu u kojem smo se on i ja zadesili sami – bio ključan. I onda su se i auto i ključ pojavili krajem godine.

Na prvom susretu kod preuzimanja vozila nismo se skontali. On je bio hladan i rezervisan, nekako sterilan, podešena radio stanica je bila užas živi, falilo mu je goriva i života. Ja sam želeo da odmah sve bude kao nekad sa starim autom, taj stari prijatelj je imao života i topline, i da nije ostario – nikad se ne bismo rastali. Ah taj stari auto je toliko toga znao o meni, toliko smo zajedno pustolovina imali, on je bio luđi nego bilo koji gimnazijski drug, svojeglav i prgav, a opet – prijatelj, i kad ti najviše treba, on je bio na usluzi, i nije zanovetao. Nikad nisam prežalio naš rastanak. Suviše racionalna odluka je to bila za odnos pun emocija. Bili smo vršnjaci, i ne znam kad je to počelo da bude problem.

No, junak priče je novi momak u kraju koji me redovno odvozi na posao i nazad. Sluša savršeno, profesionalan je do samih krajnosti, ali zatvoren do ludosti. Hej!? Na pitanja mojih prijatelja – „kakav je?“ – ne znam da odgovorim. Sluša svaku moju reč, svaku moju naredbu, ne dovodi u pitanje moj autoritet, i … i to je to. Ne znam NIŠTA o njemu! To je problem! Verovao sam da je trik u provedenom vremenu, i odmah sam gledao da provedemo što više vremena zajedno, pravio sam planove u kojima bismo bili što više vremena zajedno, negde tamo napolju, gde nemamo nikog do li jedan drugog. I tako smo otišli prvo do Ljubljane, a potom do Venecije. Pa potom nazad. Bilo je to jedno upoznavanje u kojem sam ja njemu odmah rekao sve o sebi, kakvu muziku volim, koje brzine mi gode, i sve ostalo, a on je i dalje govorio samo ono što mora, da nam treba pauza kod Ajdovščine i ponešto o gorivu, da je evropski benzin dobar i tako to. Ne puno više. A onda su opet prošli neki dani, i ja sam mislio da je naš odnos osuđen da zauvek ostane profesionalan. No večeras je rekao nešto što nije morao. Bili smo na autoputu za Novi Sad, blizu „Minuta“ kad je – iz čista mira – rekao da voli Paradise Lost. Ne Miltona, nego Nika Holmsa i ekipu, i kad sam pojačao „Forever After“, ceo EP je izneo u jednom dahu, kao da je leteo nekoliko centimetara iznad asfalta, nijednu rupu nismo osetili, kroz ventilator je uneo svež vazduh, šumice su se nizale sa jedne i druge strane, a on je brodio sretan i poletan, sve dok se nismo približili Gradu, gde se ponovo malo povukao i ućutao, ali bilo je i ovo dovoljno. Dovoljno da znam da se iza savršene glazure ipak krije neka ličnost, i da ćemo se upoznati, samo treba vremena.

Lui, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.

Slušam već danima različita izvođenja „Labudovog jezera“ i razmišljam o princu Zigfridu, gde je pogrešio i da li je kriv? Da li je mogao da uoči razliku između Rotbartove kćerke Odilije i predivne Odete? Šta se zaista događa na kraju četvrtog čina?

Jednom je prilikom Fjodor Lopuhov, poznati ruski koreograf iz prošlog veka, diskutujući na temu „Labudovog jezera“ kao ruskog nacionalnog baleta, rekao da ovo delo ima ruske korene jer je ideja verne ljubavi u stvari ruska.

Za preporuku:

– izvedba Simfonijskog orkestra moskovske radio-televizije pod palicom Genadija Roždestvenskog. Nalazi se na trostrukom vinilu (Melodia) koji datira još iz vremena SSSR-a.

– ponovo Simfonijski orkestar moskovske radio-televizije, ali u novom ruhu i pod kontrolom Vladimira Fedosejeva koji od 1974. uspešno rukovodi ovim orkestrom. Dva i po sata emocije i drame. Nalazi se na duplom disku.