Ako vidiš Kej

“I don’t never want to drink again, I just, ohh I just need a friend”

 (Amy Winehouse, Rehab)

Bilo je tako očigledno da o njoj niko ne vodi računa. Publika u nekom gradu na Balkanu je bila gladna i bezobzirna, surovija od Rimljana u doba Imperije, platili su kartu i hteli su zabavu, nikog nije bilo briga zašto se Ejmi leluja na bini i zaboravlja tekst, bacite je lavovima, čak se i ministar odbrane našao da komentariše kako je koncert sraman (“so is your country!” – potpisujem!). Iste večeri, na istom mestu samo sa druge strane kulisa, stajali su neki tipovi u kariranim sakoima, sa pečatnim prstenjem, njima je bilo bitno da se honorar uzme, njeni problemi nisu njihovi, gurnuli su Ejmi na binu bez trunke milosti, i nemio prizor se zbio. Bio je to poslednji koncert Ejmi Vajnhaus.

“Back To Black” nikad nije bila ljubavna pesma. On se ne vraća nekoj devojci nego kokainu (“You love blow and I love puff”), Ejmi se vraća heroinu, i kraj je… takav kakav jeste. Pevala je kako je živela, tražila izlaz kako je znala, tonula hiljadu puta (“I died a hundred times”), i nažalost nije našla nekog ko bi joj pomogao da preživi. Bilo je tako očigledno šta je problem, ali nije bilo nekog da pomogne. I ne znam zašto smo sada iznenađeni. “What do you expect? You left me here alone”, peva Ejmi na prvom albumu. Domaći mediji će verovatno nekrofilski nasrnuti na leš dok je još uvek vruć, i niko neće  (pogotovo ne onaj ministar) osetiti grižu savesti zbog niza tekstova kojim su je ispratili pre mesec dana. A nama ostalima ostaje samo žal, jer mogli smo se slušati, gledati i voleti još puno godina.

Nadam se da postoje dobri klubovi i barovi tamo negde, gde je sada čekaju Sara Von, Dina Vašington, i čaša rikstazija.

Odlična noć za Messer Chups. Rusija & SAD se nikad nisu činile tako blizu, Beringov moreuz je u 60 minuta prešla grupa izbeglih lenjingradskih lajkana, predvođena Olegom Gitarakulom, pod sjajem punog meseca i zavijanja vukova, u potrazi za novim skrovištem. Fatalna Zombirela, hipnotična bas kombinacija visokih nogu, Ras Mejera iz prve faze, i ofarbane Merni Banister pod dejstvom čudesne smjese – učinila je da trio na bini, uprkos krajnje skromnom scenskom ponašanju, bude i vizuelno zapamćen kao jedan od bendova koje jedva čekaš da ponovo vidiš, i naravno – sve njihove albume ćeš da imaš u originalu. Respect the rock.

Bilo je to poslednje veče festivala Exit 2011. godine. Na koncu koncerta, kad je mikrofon već bio isključen a svetla na pozornici ugašena, bubnjar Chupacabra je prišao ivici bine, doviknuo nešto što niko nije čuo, i uperio prst u nekom pravcu. Nisam video njegove usne, nisam čuo ni delić onog što je rekao, no te pokrete znam da čitam već dvadesetak godina.

Otišao sam do štanda na kojem su se prodavali festivalski suveniri.

„Da li imate nešto od benda Messer Chups?“ upitao sam.

Iza pulta je stajala jedna plava devojka, i nosila veselo svojih… dvadeset i jednu? Obasuta krajne bezveznim majicama na kojima piše Exit, delovala je kao neko ko je upao u taj štand nenadano i naglavačke, kao u onu korpu sa vešom u koju u filmovima uvek upadnu kad beže kroz otvore u zidu.

„Da, mislim da imamo“, reče ona. „Evo, tu je par ce-de-ova.“

„Ok. Da li imate vinile?“

Pauza.

„Molim?“

„Da li imate vinile?“

Pauza opet.

„Molim?“ ponovi ona.

„Da li imate nešto na vinilu?“ upitao sam drugačije. Video sam da se nešto događa, ali nisam razumeo šta.

„A šta je to?“ upita ona.

„Vinil??“ Sad sam ja bio zatečen. Da li se to ona šali?

„Vinil?“, ponovih. „Vinil, znate, ploče, onako, velike. Dvanaest inči. Znate?“

Postavio sam ruke u vazduh kao da držim neki ogroman tanjir.

„Ne znam šta je to, stvarno ne znam“, reče stidljivo i iskreno.

Imala je kratku plavu kosu, rumenilo na obrazima, nepravilno nanešeno, kao da su popucali kapilari, ali lepo joj je stajalo. Na levoj ruci su bile flomasterom naslikane neke munje. Na desnoj ruci su bile zvezdice. Bila je veoma ljubazna.

Nisam nastavio diskusiju. Uzeo sam dva diska, i nastavio veče. Ono što mi je ostalo u mislima je da smo pričali isti jezik, ali se nismo razumeli. Verovatno živimo i u istom gradu, ali ne koristimo iste reči u svakodnevnom životu. Ja ne znam kako bih bez (nekih) ploča (pre)živeo, ona ih nikad nije videla ili ih ne primećuje da bi znala. Nedavno sam se nosio mišlju da ovaj blog (koji skoro niko ne čita, ali dobro – to je meni ok) pretvorim povremeno u video blog, u kojem bih predstavljao neke ploče do kojih dolazim, i tako podelio radost pronalaska dobrog izdanja sa svima. Nešto vrlo slično „Vinyl Finds“ koji Den pravi na njegovom Jutjub kanalu. No, da li bi to imalo smisla u našem slučaju? Od te večeri mislim da ne. Kome pričati o novoj kupljenoj ploči ako to više niko ni ne zna kako izgleda? Retko šta mi sada zvuči besmislenije od te ideje.

Postoji jedan dobar intervju sa Žikicom Simićem u kojem on govori o njegovom odnosu prema muzici, o intimnom trenutku između slušaoca i pesme. Pročitao sam intervju u više navrata, i svaki put se našao u tim razmišljanjima („… u trenucima usamljenosti i intime, pisak gramofona bi me nosio u neki paralelni svet koji sam otkrio u pesmama …“). Ako bih tom osećaju za koji se već dugo vremena zavaravam da nam je svima zajednički (jer ne znam kako se drugačije uopšte može?), dodao i tu nerazumnu strast prema vinilu, tek se onda nećemo razumeti. Zar ne?

—————————————–
Tokom pisanja ovog teksta, preslušan je „Heretic Channel“ u CD izdanju ruskog Solnze Records (nažalost ne u vinilnoj verziji za Quasipop), kao i „Bermuda 66“ u CD izdanju za Gitaracula Records (pogađate ko je vlasnik?).