Ako vidiš Kej

Više puta su poznatog američkog slikara Hopera pitali da li njegova dela prikazuju usamljenost i otuđenost koju je stvorila moderna civilizacija. Ima toga, odgovarao je Hoper, ali moje slike su uvek ono što posmatrač vidi u njima.

Na njegovom najpoznatijem delu „Noćne ptice“ prikazan je jedan noćni bar sa ulične strane. Kroz stakla bara možemo da vidimo četiri figure: čovek i žena su naslonjeni na šank, jedno pored drugog, i okrenuti su licima prema nama; šanker je sav u belom, glave blago okrenute ka paru, i ostavljen je utisak neke komunikacije između njega i para; četvrta osoba je izdvojeni muškarac za šankom, koji nam je okrenut leđima i koji ne priča ni sa kim. Ne vidi se ulaz u bar, niti ulaz u šank, što daje osećaj klopke celoj kompoziciji.

Nighthawks (1942) - Art Institute of Chicago, Chicago, Illinois

Brojne su priče nastale inspirisane ovom slikom. U nekima se pokušava dokučiti šta se karakterima na slici dogodilo pre i posle ovog trenutka, a nemali broj priča ima vrlo dramatičan kraj. Međutim, dok posmatram ovu sliku, ja stvarno nemam osećaj zatišja pred buru. Ne osećam da će neko krenuti u napad. U „Noćnim pticama“, kao i na ostalim Hoperovim slikama, ja ne predosećam nikakav pokret. Naprotiv. Kao da je na svakoj slici zaustavljno vreme, i jedino je tu Samoća. I Tišina. I one sede na preostalim barskim stolicama ovog vagon restorana. One sede u parteru bioskopa dok se prikazuje Film u Njujorku. Ustanu samo kad naiđe Rano nedeljno jutro, i tada se prošetaju, popiju kafu u Automatu, i onda nestanu.

New York Movie (1939) - Museum of Modern Art, New York

Automat (1927) - Des Moines Art Center, Iowa

I ne verujem u neku drugu priču. U „Noćnim pticama“ jedino što će se dogoditi jeste da će doći jutro, njih četvoro će napustiti bar, dan će nekako proći, i onda će doći novo veče. I novi trenutak da budemo sami.

„Dvomisao znači umeće da se u svesti istovremeno drže dva protivrečna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamćenje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povređena. Ovaj proces mora biti svestan, inače se ne može izvesti s dovoljnom preciznošću, ali isto tako mora biti i nesvestan, inače bi sa sobom nosio osećanje lažljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, pošto je osnovni čin Partije upotreba svesne prevare, s tim što se zadržava ona čvrstina namere koja prati potpuno poštenje. Govoriti svesne laži, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku činjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvući je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana — sve to je neophodno potrebno.“
Orvel, „1984“, (2. deo, poglavlje 9)

Naš predsednik, Boris Tadić, čijim izjavama i mislima već danima započinju televizijske vesti, preko vernog DS92 preneo je juče sledeće stavove i zaključke do kojih je došao u dalekom Klivlendu:

Srbija će uvek obezbediti najsigurnije uslove za održavanje Povorke ponosa i tako će biti i u budućnosti, kaže predsednik Srbije Boris Tadić. On je poručio da država nikada neće ustuknuti pred nasilnicima, ali je istovremeno i napomenuo da Srbiji niko ne bi trebalo da drži lekcije iz poštovanja ljudskih prava.

E sad, potrebno mi je da mi neko kaže da nisam lud…. Zar ova vest ne bi trebala da se objavi u vestima nakon što se Povorka ponosa ZAISTA DOGODI? Nije li se dogodilo apsolutno sve SUPROTNO onom što ova vest implicira? Nije li Srbija ZABRANILA povorku tvrdeći kako NE MOŽE da obezbedi sigurnost? Nije li država USTUKNULA pred nasilnicima?

Stvarno mi je potrebno da mi kažete da nisam lud.

Ili se Povorka ipak održala? Možda sam gledao pogrešan kanal?

Ili predsednik možda koristi dvomisao? Da li je dozvoljeno da ja to spomenem ili ne?

Samo veče pre toga, Tadićev ministar i partijski kolega Svetozar Čiplić, učestvovao je u „Utisku nedelje“ u kojem je, između ostalog, vođen i sledeći razgovor:

SČ: Bila je moja ideja da se skup održi na Ušću.

OB: Ovo je novost za mene, znači Vi ste predložili da bude na Ušću.

SČ: Da, ja sam predložio.

OB: Ovo je ekskluziva za moju emisiju.

(… 5 minuta kasnije …)

SČ: I onda je policija predložila da se skup održi na Ušću.

OB: Čekajte, malopre ste rekli da ste Vi predložili da skup bude na Ušću. Znači, niste Vi predložili da skup bude na Ušću?

SČ: Ne, kako bih ja predložio, pa je ne poznajem grad. Ja sam iz Novog Sada.

….

….

Da li ja nešto propuštam? Ovo nisu besmislene sitnice na kojima vidimo da nas političari lažu, to je ionako lako uočiti i pronaći, ne, ovo je sada već šablon obesmišljavanja istine uporediv jedino sa Orvelovom dvomišlju, jer je jedino tamo istina tako relativna i uvek podobna. Da citiram Orvela: „Ove protivrečnosti nisu ni slučajne ni nastale kao rezultat obične hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se može beskonačno održati u rukama jedino mirenjem protivrečnosti„.

Da li je bila Parada ponosa ili nije? Ili to nije ni bitno? Već će se naći neko ko će izmenuti novinske tekstove, jednog jutra ćemo se svi probuditi i videti da se Parada ipak održala. Možda se i Tadić videolinkom pojavio na paradi, i pozdravio sve prisutne.

A sledovanje čokolade je povećano na 20 grama.

Ovih dana se pravi lista za i protiv Parade ponosa. Manje pratim ko je za Paradu, mnogo je zanimljivija ona skupina protiv. Pored isfrustriranih nacionalističko-fašističkih organizacija poput Obraza ili časopisa Dveri Srpske (digresija: sa čime biste urimovali reč „dveri“?), tu su uvek problematični episkop bački Ko Su Ti Satanisti U Mom Dvorištu Irinej, Bora Srbin, ceo DSS (feat. mega-ljiga Slobodan Vuksanović), seks simbol Srbije Velja Ilić, Slobodan Iza Ove Brade Je Pravi Muškarac Antonić, Vuk Hetero Zoo Bojović, par glumaca za koje ni IMDB ne zna, jedan bivši senilni fudbaler, kao i ostatak dobro poznate skupine, ali i ….

Nebojša Glogovac,
Dragan Polarni Medvedi Su Gej Đilas,
Ljubivoje Toplu Braću Ne Donose Rode Ršumović,

i možda još neko… čekamo.

Meni je bilo iznenađenje… možda Vama nije?

Elem, svima njima smeta to, nije im jednostavno da se izraze (za razliku od svojih manje poznatih istomišljenika koji lišeni medijske pozornosti svoje stavove lako & jednostavno definišu povikom „Ubi ubi pedera“), ali znaju da ne žele povorku u (svom) srpskom dvorištu. A ja opet ne mogu da se oduprem da svakog od njih zamislim kako prolazi kroz audiciju za Frenka Fitsa u „Američkoj lepoti„, pukovnika koji teroriše svog sina misleći da je ovaj homoseksualac. Gotovo svi kao da ulaze u uži izbor, i nije mi teško da ih zamislim u sceni u garaži.

Mislim da je vreme da se u Srbiji podelimo na one koji imaju problema sa drugima, i na one koji imaju problem sa onima koji imaju problem sa drugima.

Na Vama je da se opredelite.

Svečano obećavam. Javno, pred svima. Nek’ ova informacija stoji zauvek na internetu, i nek’ me opominje ako se ponovo pojavi neko ko će mi reći:

Bolje Tadić, nego Toma Nikolić, zar hoćeš da Toma dođe na vlast?

Koja je razlika? Ozbiljno.

Istini za volju, za Tadića sam glasao jedino u tim drugim krugovima kad je naspram sebe imao Tomu Nikolića, i tada je bilo teško i Borisu i meni, i on i ja smo gledali da se operemo od svega toga, on javno odmah nakon izbora (sećate se tog gostovanja u Utisku nedelje?), a ja interno, među prijateljima, i evo danas, javno i ja.

Iako se uspešno kotira na lestvici negativaca, i uprkos tome što jeste kriv za današnji haos u Srbiji, Boris Tadić je tako nezanimljiv, dosadan, prepotentan i intelektualno beznačajan, da ja ne bih imao šta da vam pričam da on već mesecima u svojim govorima ne prelazi granicu. Taj prezir koji on iskazuje prema Vojvodini prerasta u nešto lično. I za njega i za mene. Razumete?

Dole Tadić!

Prvo se dogodio kraj serije Betlstar Galaktika. I bilo je teško. Bio je to jedan od onih događaja za koje znaš da će se dogoditi, i kada se oni dogode, tebi nije nimalo lakše iako si znao da će se dogoditi. Ali opet si znao.

A onda se desio Torčvud. Nešto što je počelo kao parodija i što smo u prvoj sezoni gledali po inerciji, pretvorilo se u drugoj sezoni u fantastičnu seriju koja je rušila sve pred sobom. U istom pakovanju dobili smo i vanzemaljce i biseksualce i panseksualce i priču o prijateljstvu i ljubavi, i priču o porodici i kako je ona bitna, ukratko i potpuno jasno, dobili smo sve tamo gde se činilo da nema ničega.

I onda je i njoj došao kraj. Pogledao sam poslednju epizodu. I sad mi se čini da je ostala samo pustoš, i da više nikad neće biti tako dobrih serija.