„Jel’ ti znači nešto Bomp Records? :)“, pisalo je u poruci koja me je zatekla na nekom okretištu u San Hozeu koje je ličilo na beskonačnu petlju. „Midnight Mover“ je stizao sa cd plejera po drugi put u istoj večeri, mašeći ovog puta ponoć za tek pola sata. Očekivao sam da će se duga noćna vožnja isplatiti, na nekih milju odatle trebao je biti Volmart u kojem se, tako sam verovao, još uvek mogla naći specijalna serija labela kompanije Lip Smacker za Noć veštica. Voziti jedan sat u jednom pravcu sa samo jednim diskom u kolima da biste Nekome kupili labelo vredno $1.75, jedan je od onih lepih trenutaka u životu kad znate da ne biste radili ništa drugo radije. Koji nije pokvarila ni mlada Meksikanka kad je rekla „no more Halloween special„. Šteta, prodato. Nema Ghoulish Grape.
Feel I'm running round in circles, San Hoze, novembar 2011.
I naravno da mi znači Bomp Records. *Paket je stigao na adresu* bila je poruka poruke. Ali opet nisam znao da će mi (i) te ploče značiti. Protekla sedmica je bila nervozna. Na Lovrensi ekspresveju bi mi se svako jutro isprečio Tasman drajv, neko bi dojavio da upadljivo plava Mazda 3 sa tablicama Nevade nailazi sa severa, i crveno svetlo bi se upalilo. Čekali smo svakog dana na tom semaforu Accept i ja, neko nas je tu zaustavio sa razlogom, ali vremenom stvari nisu postajale jasnije. Odvrnuo bih „Metal Heart“ da isprovociram dijalog, ali što je muzika bila glasnija, manje je bilo priče. Negde iznutra se čulo da nije sve kako treba. Počevši od toga da imam samo jedan disk u kolima već nekoliko dana.
Fjaka na doku 39, San Francisko, oktobar 2011.
Život nam nekad ne da vremena ni da razmišljamo. Uhvatio sam 30 minuta razmišljanja jednog nedeljnog poslepodneva, na dokovima u društvu tridesetak foka, i 15 minuta u kolima jednog jutra dok sam zarobljen u gužvi milio pored zgrade Marvella. Predivna zgrada, i sve u svemu, tek 45 minuta razmišljanja, taman da stane na obe strane vinilnog albuma. Kako doneti nove odluke, kad potrošimo stare? Kako umiriti prste desne ruke, koji nervozno igraju po volanu, dok čekamo da se semafor na Lovrensi eskpresveju upali? I odakle taj unutrašnji nemir, kada bi sve trebalo biti u redu?
Jacobites „God save us poor sinners“ bio je prvi disk koji sam izvadio iz paketa i pustio u kolima. Nakon što me je naslovna pesma podsetila koliko već meseci nisam čuo Nikijev glas, stigla je sledeća… već na prvi stih „Trying to arrange my life, Feel I’m running round in circles“ sam usporio, odakle ovo stiže, ko me posmatra, i sa puno strepnje sam se dovezao do refrena koji se otrgao kontroli, „Oh, my God, How I miss you“ je pobeglo iz Dejvovog kaveza i probudilo sve to isto u meni, mislio sam da se ova pesma čuje na celoj planeti u isto vreme, nije moguće da u toj noći mi svi ne slušamo to isto. I ne vidimo isti znak. Isključio sam GPS.
Trebala je to da bude samo kafa i multivitamin u rano subotnje poslepodne. Pre toga jedan kratak obilazak knjižare koja se nalazila nekako usput. Turska kafa se hladila, multivitamin se grejao. Pričali smo o tome kako je neodgovorni komšija ostavio neku stazu prebačenu preko ograde terase koja je, zajedno sa vetrom, celu noć divljala. Ja sam nešto filozofirao o novom gramofonu koji sam kupio, i tako o još ponečemu. Karaokama, fudbalu, i ponovo o gramofonu. I o tome koja je razlika između “Mi djeca s kolodvora Zoo” i “Mi deca sa stanice Zoo”, te između Kairosovog i Pčelicinog izdanja. I šta da učinimo sa onim komšijama.
A onda se sve zatamnilo.
Osetio sam oštar bol u nozi, i sve što je bilo na stolu, više nije bilo na njemu. Leđima se prolio hladan znoj, ničemu pre sličan. Ljudi za drugim stolovima su otvorenih usta zurili u nas. Polako sam se okrenuo oko sebe. Drvena daska od stola na kojoj sam držao ruke je bila slomljena. Pored leve noge su se nalazili ostaci slomljenog crepa. Sa moje desne strane, na klupi na kojoj sam sedeo, drugi crep ležao je neokrnjen na podmetaču za sedenje.
Ljudi su i dalje zurili u nas.
Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam se pomerio, sve sa nevericom da se dogodilo ono što se dogodilo. Nekako, a ja ne znam kako, niti o tome znaju razumno svedočiti oni koju su sve to videli i kasnije nam prilazili, najmanje dva teška crepa sa krova susedne zgrade pala su na sto za kojim sam sedeo, slomila drvenu dasku na kojoj sam držao ruke, napravila prasak kraj moje leve noge, a da mene nisu ubila ili teško ozledila. Pogled u vis mi nije razjašnjavao bilo šta.
Semjuel El Džekson u Petparačkim pričama prestaje biti ubica nakon što ga, nekim čudom, omaši svaki metak upućen njemu iz blizine. Ima li za mene neke poruke u ovome? Ne umem to razaznati. Jedino sam zbunjen i razmišljam o svemu tome. U nekoliko epizoda stripa “Dilan Dog”, Dilan se susreće sa Smrću, no Ona ima neke druge planove za njega. “Mislio si da hoću tebe?”, pita ga na kraju epizode “Kraj?” (Gli orrori di Altroquando, 1989). “Ne, prijatelju…”, nastavlja Ona, “imaš još dosta vremena. Nemoj me samo pitati kada ću se vratiti, jer ti to u ovom momentu jednostavno ne mogu reći”.
Nešto su smutna vremena došla, mogao bih se ljutiti na mnogo što šta.
Fudbal nam je otišao do vraga. Godinama su titule i pehari rezervisani samo za izabrane, za one koje narod najviše voli, a narodu treba dati hleba i igara, i da njihovi omiljeni klubovi pobeđuju. Finale kupa Srbije umalo da pokvari sportsku idilu. Utakmica Vojvodina – Partizan, igrana u Beogradu prošle srede, utakmica u kojoj je Vojvodina kao domaćin dobila da bira da li će da igra u Beogradu (stadion Marakana) ili u Beogradu (stadion JNA), započela je prvo polusatnim kašnjenjem jer navijače domaćina policija nije pustila na stadion pre utakmice. Policija kaže da navijačima niko nije mogao garantovati bezbedan ulaz na stadion, pa je bilo logičnije ne pustiti ih na stadion. Verovatno je bilo besmisleno pitati a šta je obaveza policije ako ne da garantuje bezbednost, te zato nismo čuli ni to pitanje niti odgovor. Sama utakmica je danas predmet sprdnje, grubi fauli Ilijeva, poništeni gol Vojvodine, iscenirani penal za Partizan, nesuđeni penal za Vojvodinu, ovako neravnopravnu utakmicu nismo videli još od Hjustonovog „Bega do pobede“ gde tim Savezničkih zarobljenika igra sa reprezentacijom nacističke Nemačke, a sve sa ciljem dokazivanja superiornosti arijevske nacije. Ako neko misli da se priča završila na terenu, predlažem da pogledaju snimak proslave kraja utakmice, gde igrači Partizana sa mikrofonom u ruci započinju pesmu „za Vojvodinu sada navijam, pička najveća, duša prodana, pola Mađar, pola ustaša„. Na jutjubu možete pored tog snimka, recimo da vidite i snimak šestogodišnje devojčice Sanje koju (pretpostavljam) otac snima dok ona obučena u fudbalski dres na kojem piše „Srbija“ peva tu istu pesmu ispred zida sa posterima Partizana. Ne ostavljam link namerno, a ukoliko vas baš interesuje, lako ćete ga naći. Do današnjeg dana ima 148596 pregleda, a njih 582 dignulo je palčeve za ovu izvedbu. Tek 114 okreću palac nadole.
Tim Vojvodine pred finale Kupa Srbije 2011. godine
A kako i ne bi bilo baš ovako, setimo se samo sa koliko naklona i potpore ovaj klub i ove navijače posmatra D Prezident. Setimo se samo svih onih vesti u kojima kamera snima Tomu Zorića nekako iz profila, ili to Toma Zorić gleda negde desno od kamere koja ga snima, i objašnjava da Tužilaštvo ne može ništa, to su sve dobra deca protiv kojih Tužilaštvo nema ništa, pa šta ako su pretili ubistvom Brankici iz Insajdera, to je samo šala, ko je tu pevao uopšte, niko tu nema glasa za pevanje, pa šta ako su pretukli Tatona, nisu ga oni pretukli, ko zna ko ga je pretukao, ah… seća li se iko sem mene čitavog serijala Tome Zorića u kome on priča nešto besmisleno, ali uvek na istoj poziciji, uvek isto držanje, isti stameni položaj, zagledan u pravednu daljinu, negde desno od kamere.
Isti taj Zorić danas priča oduševljeno o Arkanovoj udovici, pa šta ako je imala sve te pištolje, nisu njeni, pa šta ako je maznula neke pare, evo priznala je to 8 godina kasnije, evo nešto će i da vrati, biće za sve para i muzike, zar nije to divno? Treba joj izaći u susret, kaže Toma Zorić ponosno, jer nije činila ništa pogrešno od tada; to što je zamajavala sudstvo 8 godina, to što postoji optužba za nasilničko ponašanje iz 2007., to sve nema veze, svi ste vi moroni totalni, naravno da nije moguće da ona ode u zatvor, jeste li glupi?
Na televiziji se ponovo pojavila Milijana Baletić. Niko nema ništa da kaže, zašto je ona ponovo na nacionalnoj televiziji, zar nisu bile dovoljne njene sramne reportaže bombardovanja Dubrovnika 1991. ili izveštaji iz Bosne koju godinu kasnije? U novinama čitam da je Savez studenata pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu ugostio Beogradski Sindikat, i imao uspešnu tribinu sa njima. Navodno oni imaju šta da kažu, ističu smelo organizatori. Meni se čini da su sve što su imali rekli u onoj pesmi gde repuju „ja opet dole silazim, ako treba krv će pričati…. na mostu čekam sad, Alban no pasaran„. Briga me da tražim na internetu kako se zove pesma. Briga me da tražim kako se zovu ljudi iz Saveza studenata koji su ih zvali. Briga me za detalje. Interesuje me ko je dozvolio da se na državnom univerzitetu ovi likovi vode kao prosvetitelji. Mislim da je naslov u novinama bio „Potreban duhovni preporod“. Briga me da tražim novine, i budem precizan.
U Beogradu sam u Knez Mihajlovoj video nekoliko štandova gde se prikupljaju potpisi. Najviše me je dojmio red ispred jednog pulta gde je bio postavljen poster Gadafija u nekoj ponosnoj državničko-revolucionarskoj pozi. Bilo je više ljudi oko tog štanda, stajalo se u redu, no ja sam ih sa sigurne daljine samo posmatrao. Da ne pređe, za svaki slučaj. U meni takođe već neko vreme tinja razočarenje onim Nobelovcem koji sada merači Gadafija preko svojih nevidiljivih aviona, beskrupuloznih foka, itd. Priznajem da sam pre 2.5 godine mislio da novi model ponašanja dolazi na svetsku scenu. Mogao sam sve da zamislim sem da će taj isti lik kasnije pobedom demokratije nazivati hladnokrvno ubistvo čoveka, njegovog sina i žene, bez hapšenja i suđenja. O Gadafijevim unucima da ne govorim. Ko će ih se sutra sećati? Ti klinci nisu stigli da budu krivi za nešto. Kada je ovaj Svet izgubio šansu?
Ukratko, neka smutna vremena su došla, i gledati svet kroz političke i životne prilike nije lako. Biti na planeti Zemlji je nezgodno, biti u Srbiji danas je zajebano. Ima toliko puno toga oko čega bih se mogao žestiti. No, ne mogu to stalno da radim. Nekad jednostavno sve to potisnem, psihologija to naziva supresijom, neželjena iskustva iz spoljnog sveta potiskujem tako da me ne dotiču, iz one Knez Mihajlove ja sam otišao u Makedonsku, i u Pinbol Vizardu kupio vinilno reizdanje Dead Boys „Young, Loud, and Snotty“, u Beopolisu kupio par stripova i dve knjige, i dodao nove slike u svoj mali veliki svet koji se sve više razlikuje od onog stvarnog koji me okružuje.
Sometimes I feel like screaming, sometimes I feel I just can’t win,
Sometimes I feel my soul is as restless as the wind,
Na vrhovima prstiju, da nas ne čuje niko, iskradamo se iz grada. Tiho, kao da krademo nešto. No, i krademo nešto… svoje vreme od Uzurpatora.
8 sati pre toga niko ne zna gde idemo. To i nije tako neobično, jer i mi ne znamo gde idemo. Posmatramo kartu i prilaze obali. Nekoliko mesta privlače pažnju. Prolazi vreme. Ostalo nam je još 6 sati do puta, treba nam sna pre polaska, nekoliko mesta vrtimo u krug kao nesigurni deminer koji premešta makaze sa plave na crvenu žicu, sa crvene na žutu, koju preseći? U poslednjoj sekundi, makaze filmski prelaze sa jedne žice na drugu, i odluka je doneta. Fažana je izgubila. Idemo u Rovinj.
Prebiram po diskovima. Šta poneti čini mi se kao bitnija oduka nego gde otići. Mislim da mi treba više od preostalih 5 sati do polaska. Neodlučnost čini svoje, i pakujem dovoljno albuma da pokrijem čitav Žil Vernov Put oko sveta za 80 dana.
Jedna granica, druga granica, treća granica, dugi autoput, prevrtanje po ruksaku sa diskovima, stajanje kraj puta da bi se izvadio baš onaj disk sa dna torbe, taj je idealan za ovaj sunčan dan, i još malo puta, i onda se otvara pogled ka moru. Potom se pojavljuje osmeh na našim licima. Onda more nestane, idemo dalje, nema još puno, tunel Učka je tu, nema tunela više, sve smo bliži odredištu, otvaramo prozore i ne gledamo više putokaze. Sada nas već vode mirisi, Pino Silvestre je tu, pratimo ga. Gotovo simbolično, na 14 km od Rovinja kreće Kad se neko nečem dobrom nada. Biramo prečicu pre ulaska u mesto. Nekoliko skretanja, tu smo, ostavljamo stvari i spuštamo se do obale. Blaga nervoza nas hvata dok razmišljamo kako će nas more primiti. Nezvani gost je stigao.
A more nas dočekuje otvorenih ruku. I samo sedimo na obali, umor je nestao, na trenutak nestaju i naše brige, samo pučina je tu, talasi nešto pričaju, i mi ih slušamo. Razabiram tek poneku reč koju zbore…. la dolce vita.
Rekao bih da je saobraćaj bio gust na autoputu 101 za te sitne sate. Vraćao sam se neplanirane poslovne večere u San Hozeu, u džepu mi je bila karta za koncert Motorheda u San Francisku, znao sam da kasnim i da je koncert već počeo, ali bilo je nešto u meni – nešto što Lemi pretače u slogan turneje, The Wörld Is Yours – što me je teralo da stiskam gas. Svet je tvoj, uzmi ga. Na radiju je išla neka loša emisija. Radio je generalno u krizi. Ako želite podnošljivu stanicu u San Francisku i okolini, u problemu ste. Tek poneka stanica posvećena hispano populaciji ima neki integritet, ali su i njihovi autorski dometi kratki. Srećom, par dana pre toga sam u Amebi kupio pregršt albuma. Radio više nije bio opcija, El Vezov Graciasland je trebao biti dovoljan da stignem do Južnog San Franciska, za povratak sam odabrao Versterbergov Besterberg.
Sve je delovalo kako treba, a nije bilo. Nešto nije štimalo. I znao sam šta.
Iste večeri, samo u nekim vrlo kasnim satima, sa obale Trežur ajlanda, u društvu jednog gej para i dva veća rakuna koji su rovarili po kanti za smeće, posmatrao sam grad i razmišljao o svemu. Prosto je neverovatno koliko puta sam sebe stavio u neke bioskopalne situacije, ali bih svaki put izašao sa identičnim zaključkom.
Nije bilo saobraćaja na putu Interstate 280 na povratku. Pol Vesterberg i ja, sami. I još prostora za razmišljanje. Jedva sam stigao do hotela, uvukao se na zadnja vrata, i legao. Imao sam tek par sati sna na raspolaganju.
Svet je vaš, definitivno. Samo budite pažljivi dok ga birate.
Nekad život deluje kao trka. Trka na 100 metara, u kojoj vam na 95. metru kažu da se šprint produžava na 400m. Sve dok ne dođete do 390. metra gde vam doviknu da prelazite u srednjeprugaše, i da je pauza tek na 800 metara. A tamo stoji znak da je prvi odmor tek na 1500 metara. I tako skoro u nedogled. U takvoj trci, reći će vam sportaši, imate male šanse za pobedom jer niste primenili dobru taktiku od početka. A kako ste i mogli, branićete se vi, kad ste mislili da je kraj negde bliže?
Moždane vijuge mi poslednjih meseci rade 24 časa dnevno. REM faze tokom sna su svedene na minimum. I sam san je sveden na minimum. Kafa me podiže iz mrtvih svakog jutra. Ono što vidim ispred sebe, kao posustali plivač kojeg morske struje stalno udaljavaju od obale, jeste nedostižna peščana plaža, sunce čiji zraci se desetkovani probijaju kroz trščani suncobran, i tako potrebni blaženi mir.
A to će se ipak dogoditi. Stavio sam novčani ulog na tu kartu. Ostalo je još da proberem knjige koje ću poneti, i ubacim nekoliko majica sa kratkim rukavima. I najboljim trkačima je potreban odmor. Vi slobodno nastavite dok mene nema. Stići ću vas kad se vratim, ako budem hteo.
Krajem prošle godine sam kupio novi automobil. Prošlo je više od pola decenije od kako sam prodao stari auto, i od tada sam živeo bez vlastitih kola, stil života se izmenuo tako da mi kola nisu ni trebala, a i kada jesu, pozvao bih taksi, pozajmio bih kola od familije, ili dok sam bio u inostranstvu – jednostavno bih ih iznajmio. Dovoljno često sam bio za volanom da ne zaboravim kakvo je zadovoljstvo voziti kola, i dovoljno retko da ne zadobijem frustracije oko problema zakrčenog saobraćaja u gradu, neurotičnih gužvi na putevima i večitog pitanja „a gde sada da parkiram?“.
A onda se pojavila potreba za posedovanjem, argumenti da je suma računa za taksi u mom slučaju manja od troškova za vlastito vozilo više nisu bili bitni, i novi auto je bio tu. Ne znam kada sam odlučio da to bude i30, bilo je više vernih čitalaca „Vrelih guma“ koji su donosi uporedne testove i provodadžisali mladu, ali mislim da je jedan trenutak na jesenjem sajmu automobila u Novom Sadu u kojem smo se on i ja zadesili sami – bio ključan. I onda su se i auto i ključ pojavili krajem godine.
Na prvom susretu kod preuzimanja vozila nismo se skontali. On je bio hladan i rezervisan, nekako sterilan, podešena radio stanica je bila užas živi, falilo mu je goriva i života. Ja sam želeo da odmah sve bude kao nekad sa starim autom, taj stari prijatelj je imao života i topline, i da nije ostario – nikad se ne bismo rastali. Ah taj stari auto je toliko toga znao o meni, toliko smo zajedno pustolovina imali, on je bio luđi nego bilo koji gimnazijski drug, svojeglav i prgav, a opet – prijatelj, i kad ti najviše treba, on je bio na usluzi, i nije zanovetao. Nikad nisam prežalio naš rastanak. Suviše racionalna odluka je to bila za odnos pun emocija. Bili smo vršnjaci, i ne znam kad je to počelo da bude problem.
No, junak priče je novi momak u kraju koji me redovno odvozi na posao i nazad. Sluša savršeno, profesionalan je do samih krajnosti, ali zatvoren do ludosti. Hej!? Na pitanja mojih prijatelja – „kakav je?“ – ne znam da odgovorim. Sluša svaku moju reč, svaku moju naredbu, ne dovodi u pitanje moj autoritet, i … i to je to. Ne znam NIŠTA o njemu! To je problem! Verovao sam da je trik u provedenom vremenu, i odmah sam gledao da provedemo što više vremena zajedno, pravio sam planove u kojima bismo bili što više vremena zajedno, negde tamo napolju, gde nemamo nikog do li jedan drugog. I tako smo otišli prvo do Ljubljane, a potom do Venecije. Pa potom nazad. Bilo je to jedno upoznavanje u kojem sam ja njemu odmah rekao sve o sebi, kakvu muziku volim, koje brzine mi gode, i sve ostalo, a on je i dalje govorio samo ono što mora, da nam treba pauza kod Ajdovščine i ponešto o gorivu, da je evropski benzin dobar i tako to. Ne puno više. A onda su opet prošli neki dani, i ja sam mislio da je naš odnos osuđen da zauvek ostane profesionalan. No večeras je rekao nešto što nije morao. Bili smo na autoputu za Novi Sad, blizu „Minuta“ kad je – iz čista mira – rekao da voli Paradise Lost. Ne Miltona, nego Nika Holmsa i ekipu, i kad sam pojačao „Forever After“, ceo EP je izneo u jednom dahu, kao da je leteo nekoliko centimetara iznad asfalta, nijednu rupu nismo osetili, kroz ventilator je uneo svež vazduh, šumice su se nizale sa jedne i druge strane, a on je brodio sretan i poletan, sve dok se nismo približili Gradu, gde se ponovo malo povukao i ućutao, ali bilo je i ovo dovoljno. Dovoljno da znam da se iza savršene glazure ipak krije neka ličnost, i da ćemo se upoznati, samo treba vremena.
Lui, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.
Zašto Vojvođanska banka, sa naznačenom adresom u Novom Sadu (vidi sliku: Trg Slobode 7, 21000 Novi Sad), centralom u Novom Sadu, svom klijentu u Novom Sadu šalje pismo obaveštenja o promeni broja računa preko pošte u Beogradu?
Ovih dana sam obnovio rat sa svim Institucijama. Primirje su oni prvi prekršili.
Ekspozitura jedne lizing kuće u glavnom administrativnom centru Vojvodine tvrdi da su oni zaduženi samo da podmetnu papire koji im se dostave iz Beograda, kao i da nemaju nikakva prava osim da uzmu pare. Upućuju me na kompanijske vlastodavce i vlastodršce u glavnom gradu. Tamo, u tom gradu, mi potvrđuju da to jeste tako, ali da se ne uzrujavam previše, eto – cela lizing kuća se izvinjava zbog jednomesečnog otezanja. A i, kažu, ja reagujem tako burno jer ne poznajem složene administrativne procedure. Normalno je, kažu dalje, da svaki papir mora da potpiše čovek u Beogradu. Čovek u Novom Sadu valjda i nije čovek, dodajem ja.
Istovremeno, u ekspozituri jedne osiguravajuće kuće u kojoj me dočekuje nasmejana reklama Partizanove trice u prirodnoj veličini, potvrđuju mi da je najpovoljnije kasko osiguranje koje ta ekspozitura može da ponudi 15% skuplje od istog tog osiguranja koje ta ista kompanija nudi beogradskoj klijenteli. Na pitanje da li im građani moje i ostalih provincijskih varoši deluju kao idijoti, ljubazni gospodin mi kaže da ne deluju, i smireno donosi Knjigu Utisaka da unesem svoje dobronamerne primedbe. Konflikt se rešava tako što agent iz Centrale preuzima mene kao klijenta, i ja na trenutak osećam 15% blagodeti života u metropoli.
I sad gledam u pismo Vojvođanske banke. Više puta sam napominjao službenicima ove banke da sam ih izabrao iz jednog prostog razloga – da budem klijent banke u kojoj službenici ne mogu da se vade na centralu u nekom drugom gradu, da je centrala tu negde, na dometu gradskog autobusa, da mogu otići i raspraviti problem ako ga imam. Sada mi se ta banka obraća kroz poštu 11200 Beograd 2.
Priča o autonomiji je priča o dostojanstvu. Ili je imate ili ga nemate. A kad ga se sami odreknete, teško ga je ponovo steći.
Znaš, kad jednog dana ukinu vize, uzeću ruksak, staviću u njega osnovne stvari, četkicu za zube, nešto novca, i mesec dana ću da samo da putujem po Evropi. Pa makar tada imala ne znam koliko godina, to ću da uradim.
To je obećanje jednog sanjara kojeg nisam video već godinama, i jedino je se setim kad neko spomene Gončarova i njegovo poznato delo. Ok, setim je se još nekad, ali to je druga priča. Setio sam je se i danas, ne znam gde je i šta radi, ali mi je zabavno da razmišljam da li se i ona seća te zajedničke ideje koju smo svi kovali jedne letnje festivalske sedmice prošlog milenijuma, u glavnom gradu Mađarske. Tada je ta ideja bila nekako izglednija nego danas, iako ukidanje viza nije bilo izgledno, nismo imali novca za bilo šta osim za koncertne karte, jeftini pasulj i crveno vino.
Od tog leta, pa do današnjeg dana, hodio sam Evropom koliko sam mogao, više nego bilo ko drugi koga znam. Ali i dalje je ostao žal što vize nisu nestale jednog od tih leta, možda baš te godine, kad je život znao biti mnogo jednostavniji.
Jedan od zanimljivih aspekata administriranja bloga jeste uvid u listu upita na pretraživačima pomoću kojih je neko stigao do (ne)željenih stranica. Većina termina ima svoj razlog i već neku referencu u pojedinim tekstovima, ali ako sudim po toj listi, nezadovoljih je ipak bilo. Za slučaj da se vrate, ja sam odlučio da neke od njih nagradim sa par reči na njihove teme….
Bezveze. Bio je to jedan tužan dan. Grad je bio lep i delimično pust. Činilo mi se da niko ništa ne radi. Da sam bio u vojsci pre toga, znao bih mnogo bolje kako izgleda kad niko ništa ne radi.
„sport na b92“
Mahom protažiraju beogradske klubove. Probajte na B92 Sport da uporedite broj tekstova o domaćem fudbalu o timu koji je bio drugi na tabeli i o timu koji je bio treći na tabeli u sezoni 2008/2009. O trećem ima obilje tekstova i vesti. A Vojvodina gotovo da se i ne spominje. Šta ćemo sada?
Mislim da treba da se obratite ministarstvu prosvete. Recite da su Vam idoli Boris Tadić i Mira Marković. Ako dobijete spisak, ne smete da švrljate po njemu, i morate ga vratiti u istom stanju, da bi sledeće godine neko drugi mogao da ga uzme.
„gde mogu da saznam prebivaliste“
Vaše? Lična karta? Ako ne pali, tu je What’s My Ip Address. Za mene tvrdi da sam u Bečeju, ali dobro, prihvatam dislokaciju. Bečej je lep, pogotovo noću.
„magija za dobijanje novca“
Ne postoji. Ende.
„tehnike dobijanja novca magijom“
Na šta ljudi troše svoje dragoceno vreme. Sikter!
„ratko mladic grudvanje“
Nismo se nikad grudvali, ali verujem da je on jedan od onih što prave ledenjače. Ako ima onih koji ne znaju, ledenjače su one grudve koje dugo držite u ruci, sve dok ne iscedite sneg iz njih. A kad iz grudve nestane snega, onda ostane samo ledena kugla koja baš povredi onog koga pogodite. Obično razbije glavu, krene krv, i igri je kraj.
„zasto nisam drzavljanin“
Zato što ne žele da budemo državljani. Zato što žele da odemo odavde. A gde bre, gilipteri jedni?! Neće proći.
Ako vidiš Kej 
