I konje ubijaju, zar ne?

Imam suludu teoriju, rekoh kolegama sa posla. Mislim da imam neke šanse da registrujem kola ako sada odem da SUPa, pred samo zatvaranje!

Nisam pokušavao da budem duhovit, ali su se svi smejali, i dok sam odlazio činilo mi se da sam zaslužan za neki dečački osmeh u nagoveštaju na njihovim licima, nešto nalik na one situacije sa školskih ekskurzija kad je glavna fora bila staviti papuču na vrh odškrinutih vrata, i onda pozovati nekog da uđe. Razumete naravno da me niko nije sprečavao da pokušam.

Ispred SUPa je bio 300 ljudi u jednom velikom redu, mahom žene, deca i starci. Većina pripada kategoriji kojima ustupam mesta za sedenje u autobusu. Prišao sam samim ulaznim vratima, i stao neposredno ispred žene u roze perjanoj jakni.

­- Vidi njega što je zbunjen, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni i poče da se smeje, a pridruži joj se u kikotanju još jedna gospođa, kasnije predstavljena kao Žena Broj 6.

–  Za čega je ovaj red? upitah ja iako sam znao odgovor.

– Nemoj da se praviš ludi, Mali! povika jedan stariji čovek iz pozadine.

– Sve ovo je za registraciju kola? upitah.

– Da, ja sam ovde peta, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni, ja sam ovde od 4 poslepodne, i čekamo svi sutrašnje deljenje brojeva. Ova dvojica su došla u 3 sata, oni su prvi. Čekala sam i juče ceo dan, celu noć sve do jutros, ali nisam uspela da dođem do broja. Ovog puta moram uspeti.

Razgovor je tekao još desetak minuta, tokom kojih sam otvorenih usta saslušao ispovest svakog iz startne desetorke, dok Niže Rangirani nisu bili zainteresovani za priču, izuzev starca iz pozadine koji mi je još dva puta dobacio „Nemoj da se praviš lud, Mali!„. Žena u Roze Perjanoj Jakni je bila u drečavoj roze boji da lakše upada u oči svima koji merkaju njenu teško stečenu poziciju #5. Kao neki mali ritual, svakih dvadesetak minuta se naglas preslišavaju ko je pre koga, jer je raspored veoma bitan čak i u prvoj desetorci. Nikad ne znate koliko brojeva će sutra biti na raspolaganju Običnim Smrtnicima.

Iako sam odustao od registracije, spreman da budem Poslednji Čovek u Srbiji Sa Starim Tablicama, ušao sam u zgradu SUPa, ogrejao se na minut, video nedostižne daljine šalterskog trona, Micu Ubicu i ostale primerke, i krenuo nazad. Na izlazu iz zgrade, zagledan kroz stakla na vratima, sa obe ruke u džepu, stajao je jedan policajac. Rade Pendrek, godina četrdeset. Zanimanje: milicioner.

– Imate tri stotine ljudi napolju, rekoh mu.

-.Da, da, reče on.

– Svi čekaju brojeve koje ćete deliti ujutru.

– Da, da.

– Zašto ne biste podelili brojeva sada ljudima, da se ne smrzavaju cele noći?

– Eeeeee, ne može to tako, reče on sa  besmislenim osmehom u licu, i zabaci glavu unazad.

– Zašto ne može?

– Eeeee, pa ne može, pitaj one gore, reče mi i pobeže od mene nekom cik-cak putanjom koja je vodila nazad u zgradu.

Oprostio sam se sa svima ispred zgrade, dobio jednu vizit kartu i otišao nazad do svog neregistrovanog prijatelja. Na parkingu koji koriste zaposleni u SUPu, svi automobili imaju nove tablice.

 

Za sada bez dobrog naslova

Fudbalski stadion Aviva u Dablinu može da primi 50 hiljada posetilaca na svoja udobna sedišta. Svako sedište je presvučeno nekid ugodnim materijalom ispod kojeg je udobni sunđer, i svako sedište je veoma čisto. Pre nekoliko dana sam posmatrao kako se taj stadion sređuje za međunarodnu utakmicu. Gotovo svako sedište je obrisano, izglancano, devojke su sa vlažnim krpama prale prozore i druge staklene površine, jedan dečko se sa usisivačem šetao između redova i usisavao prašinu.

Na jednom drugom stadionu na koji idem redovno, sedišta nisu udobna. Plastična su, i obično veoma hladna. Ljudi donose novine, kartone, poneko i trošni kućni jastuk na kojem niko više ne spava, i to svi podmećemo ispod sebe da bismo se zaštitili od hladnoće i prljavštine. Sedišta niko nikada ne briše, stadion verovatno neko nekad omete, i to je sve.

Na Avivi je zabranjeno pušenje. Na stadionu Vojvodine nije.

Ima puno razlika između ova dva stadiona. Sličnosti gotovo da i nema. Ali ono što je meni, nakon završenog meča između Irske i Norveške prošle srede, bilo dugo na umu kao najveća razlika između ova dva stadiona, jeste jedan čovek koji se pojavljuje na zapadnoj tribini Vojvodininog stadiona nakon što se završi utakmica, i onda ide od stolice do stolice, gleda u sve te iscepane Sportske Žurnale, Politike, Kurire, i druga izdanja, sve u nadi da je nečiju guzicu štitilo neko luksuznije izdanje, neki nedeljnik ili mesečnik, kojeg bi možda mogao već istog dana da ponudi prolaznicima na svojoj podnoj tezgi pokraj puta.

Toga nema, i neće biti na Avivi. To se zove beda.

 

Hugo Alfredo Tale-Jaks

To je ipak bio, znate, samo jedan pas. Ne znam da li imate još pitanja?
(iz drame „Barbelo: O psima i deci“ Biljane Srbljanović)

Nakon što je jednog jutra pokušao da pomogne ženi koju je napao čovek sa nožem, Hugo Alfredo Tale-Jaks izboden je u prsa. Kako sigurnosna kamera beleži, pao je na pločnik i u svojoj krvi ležao više od sat vremena, dok su ga prolaznici zaobilazili. Kada je posle više od sat vremena neko pozvao vatrogasce, Hugo je već bio mrtav.

Imao je 31 godinu, bio je imigrant iz Gvatemale, bio je beskućnik i radio je teške poslove u Kvinsu. Žena kojoj je pomogao nestala je odmah nakon događaja, ostavivši ga da iskrvari. Do današnjeg dana se nije javila policiji da pomogne u identifikaciji zločinca. Jedan od prolaznika je uslikao Huga sa svojim mobilnim telefonom. Ostali su mahom samo prošli.

 

Ko to kvari prazničnu idilu?

Radnice novopazarske Fabrike trikotaže „Raška“ i dalje su u štrajku glađu koji su započele 7. decembra 2009. godine. Srećom po sve nas, javni servis je pre, tokom i posle novogodišnjih praznika bio milostiv, i nije nam kvario prazničko raspoloženje sa slikama kostur žena koje izgledaju kao da su upravo izašle iz Bloka 11 u Aušvicu. Praznici su pravo vreme da izbrišemo sve te ljude, oni samo smetaju, pojave se tako bolesni i mršavi na televiziji i smetaju, morate da čekate da prođu, pa onda prosto odahnete kad se pojavi reportaža o koktelu G17+, bude lakše kad vidite nasmejanog Ljajića sa čašom u ruci, samo da su se one žene sklonile. I lepo kaže Đilas u jednom intervju na B92, štrajkači mogu da štrajkuju, on im se lično neće usprotiviti, samo da ne smetaju. Neka se sklone, u stranu, i tamo nek’ štrajkuju. Po ko duže izdrži.

Problem ovih radnica je, kako prenosi Danas, poznat odavno. Policija u Novom Pazaru je u julu 2008. godine podnela krivične prijave protiv ljudi koji su navodno potrošili njihove otpremnine, da bi decembra 2009. bivši okružni tužilac rekao da ta krivična prijava nikad nije stigla u tužilaštvo. Da li je tu nešto čudno ili sporno? Zašto te žene štrajkuju uopšte? Policija je lepo podnela prijavu, ona nije kriva. Tužilaštvo jednostavno nije primilo nikad tu prijavu, pa oni nisu krivi, istina, i mogu mirne duše da odu kući i gledaju Minju Subotu u novogodišnjem programu. Problem je očigledno u tim ženama. One nam smetaju, hoće da se onako mršave pojave na televiziji, da unesu nemir, da ne možete da se smejete humorističkom programu, da ne možete da pevate sa Željkom Joksimovićem na trgu, one jednostavno ne žele da sve bude kako treba.

I zato ih ovo društvo odbacuje. Da li te žene mogu da se poistovete sa problemima drugih? Da li ih interesuje što ne može da se nađe parking u Merkatoru u praznične dane? Što nema nigde da se kupi prva pomoć za kola? I da li one znaju kako tim svojim izgledom i postupkom daju lošu sliku o nama u zemlji i svetu? Knjige zbore da je standardna kazna za neuspele pokušaje besktva u Aušvicu bila smrt izgladnjivanjem. Čini mi se da je naše društvo reklo svoju reč. Ko uopšte štrajkuje glađu kad nije Dan Štrajka Glađu? Pustite muziku.

 

Ljudi ptice

What we’ve always wanted to do is go off terminal cliff, terminal meaning, and reach terminal velocity.
Zadivljujuće.

 

Kako ne razočarati čitaoca?

Jedan od zanimljivih aspekata administriranja bloga jeste uvid u listu upita na pretraživačima pomoću kojih je neko stigao do (ne)željenih stranica. Većina termina ima svoj razlog i već neku referencu u pojedinim tekstovima, ali ako sudim po toj listi, nezadovoljih je ipak bilo.  Za slučaj da se vrate, ja sam odlučio da neke od njih nagradim sa par reči na njihove teme….

 

„ovca“

Ako ste tražili nešto o Ovis aries za referat iz biologije, žao mi je. Sve što znam o ovcama u suštini potiče iz filma „Sve što ste oduvek želeli da saznate o seksu (a nista smeli da pitate)„. Ukratko, ovce su životinje sa kojima opšte rumunski pastiri, a teško im odolevaju i američki doktori. I to je to.

 

„kako je bilo kad ste dobili poziv za vojsku“

Bezveze. Bio je to jedan tužan dan. Grad je bio lep i delimično pust. Činilo mi se da niko ništa ne radi. Da sam bio u vojsci pre toga, znao bih mnogo bolje kako izgleda kad niko ništa ne radi.

 

„sport na b92“

Mahom protažiraju beogradske klubove. Probajte na B92 Sport da uporedite broj tekstova o domaćem fudbalu o timu koji je bio drugi na tabeli i o timu koji je bio treći na tabeli u sezoni 2008/2009. O trećem ima obilje tekstova i vesti. A Vojvodina gotovo da se i ne spominje. Šta ćemo sada?

 

“ povracaj pdv za raseljene sa kosova i metohije“

Nemam pojma.

 

„sveto mesto“

CBGB.

 

„spisak skolskih psihologa u novom sadu“

Mislim da treba da se obratite ministarstvu prosvete. Recite da su Vam idoli Boris Tadić i Mira Marković. Ako dobijete spisak, ne smete da švrljate po njemu, i morate ga vratiti u istom stanju, da bi sledeće godine neko drugi mogao da ga uzme.

 

„gde mogu da saznam prebivaliste“

Vaše? Lična karta? Ako ne pali, tu je What’s My Ip Address. Za mene tvrdi da sam u Bečeju, ali dobro, prihvatam dislokaciju. Bečej je lep, pogotovo noću. 

 

„magija za dobijanje novca“

Ne postoji. Ende.

 

„tehnike dobijanja novca magijom“

Na šta ljudi troše svoje dragoceno vreme. Sikter!

 

„ratko mladic grudvanje“

Nismo se nikad grudvali, ali verujem da je on jedan od onih što prave ledenjače. Ako ima onih koji ne znaju, ledenjače su one grudve koje dugo držite u ruci, sve dok ne iscedite sneg iz njih. A kad iz grudve nestane snega, onda ostane samo ledena kugla koja baš povredi onog koga pogodite. Obično razbije glavu, krene krv, i igri je kraj.

 

„zasto nisam drzavljanin“

Zato što ne žele da budemo državljani. Zato što žele da odemo odavde. A gde bre, gilipteri jedni?! Neće proći.

 

Profesionalni čekači

Užas na koji nailaze Novosađani kad je u pitanju poseta policiji radi vađenja ličnih dokumenata već je svima znana. Opšte je poznato da se građanin treba pripremiti za višednevna poniženja i šikaniranja, i samo je pitanje (ne)milosti službenog osoblja na čemu će se zaustaviti. I sve je toliko tužno i nimalno smešno, iako surovo podseća na jednu smešnu scenu iz „Žitija Brajanovog“, gde jedan zatvorenik zavidi nesrećno zatvorenom Brajanu koga je čuvar zatvora upravo pljunuo (zatvorenik:  „Eh, šta bih ja dao da mene pljunu u lice! Nekad ostanem budan noću i sanjarim da me pljunu u lice…“). Takva je situacija i u novosadističkom SUP-u. Ako vas pljunu u lice… You lucky, lucky bastard.

No, ono što jeste novo, barem u aspektu da više nikog ne čudi, jeste pojava Profesionalnih čekača. Naime, ova profesija je ranije bila vezana mahom za inostranstvo, profesionalni čekači su za odgovarajuću nadoknadu čekali u redu za vize umesto vas, ali ta profesija nije se činila toliko prosperitetna kad su domaće institucije u pitanju. No, zahvaljujući našoj vlasti, nova grana privrede je tu. Nedavni tekst u Blicu se završava zaključkom da će se Novosađani i dalje „prinudno družiti ispred SUP-a„, i na kraju: „Osim ako nisu spremni da uz sumu za vađenje novih dokumenata pridodaju još 1.000 dinara za profesionalce„. I tu je nekako zaokružena priča.

Postoje Profesionalci. Ja ih zamišljam kako se pojavljuju, onako profesionalni i hladni, bez puno reči, kao Harvi Kajtel u „Petparačkim pričama“ (ili recimo u „Putu bez povratka„), rukom vam daju znak da se sklonite i prepustite stvar onima koji su za taj posao obučeni. Oni imaju sve što im treba pri sebi, ništa ih ne može iznenaditi, dok ste trenuli okom oni vade hoklicu, novine, termos, kafa, tranzistor, skripte, šta li već, sve imaju pri sebi, znaju kako da reše sve probleme, radili su to već hiljadu puta, samo se vi pomerite, i prepustite stvar onima kojima je to posao.

Verujem, i ne šalim se kada to ovo kažem, da se značajno iskustvo skupilo u tim ljudima koje bi šteta bilo ne preneti budućim generacijama. A kako je profesija persepktivnija nego li, recimo, mašinstvo, zašto ne napraviti i škole za čekače? Dvogodišnje? Trogodišnje? U tim školama bi predavali ljudi sa višegodišnjim iskustvom ispred inostranih ambasada i državnih institucija, poseban akcenat bih stavio na one koji su iskustvo stekli ispred nemačkog konzulata u Birčaninovoj dok su još bili oni torovi, no i ovi novosadisti zasigurno imaju puno toga da kažu i prenesu budućem naraštaju. Predmeti u toj školi bi bili recimo Psihologija konflikata u redovima ispred šaltera 1 i 2, Tehnike spavanja stojećki, Probijanje kroz redove (ovo bi moglo da bude umesto fizičkog?). Časovi prakse bi se odvijali ispred šaltera nekih državnih institucija, dok bi deca bila podstrekivana da vežbaju i sama kod kuće. Diplomski bi recimo bio Dobijanje pasoša i lične karte u jednoj sedmici, ili nešto slično, gde bi se već moglo videti da li su stekli potrebna znanja za budući život u Srbiji.

Nije šala, i nije smešno.

Za kraj, naravno, The Professionals…

 

Vračare u Jutarnjem programu RTS-a

Sada je nedelja, 11. januar 2009. godine, 6:50, jutarnji sati. Pre 10 minuta sam gledao Jutarnji program RTS-a, u okviru kojeg je išao prilog o nekoj babi vračari iz Srbije, koja „baja onima koji joj se jave i koji imaju problema„, te se onda ona „bori sa Nečastivim“ da pobedi Njega i reši probleme, itd. Prikazan je i deo obreda, neko ludilo, neki žarači, šta li već („Nečastivi se boji vatre„, otkriva baba gledaocima), a novinar koji je pravio prilog je isti začinio sa kratkim komentarima kako „stručnjaci iz ove oblasti tvrde da je vlaška magija jedna od najmoćnijih“ i tako.

 

 

RTS1 je nacionalni javni servis. Da li je moguće da javni servis vrši REPORTAŽU o nekoj vračari iz nekog sela, bez kritičkog osvrta, te da joj takvim komentarima još pravi reklamu?! Da li je ovo onaj „javni medijski servis evropske Srbije“ kojem najviše veruju građani? Da li za ove priloge izdvajamo svakog meseca novac za pretplatu?

Da li postoji još neko u ovoj zemlji ko misli da je ovo N E N O R M A L N O ???

 

Čovek koji može da reši gasnu krizu

Kako rešiti gasnu krizu?
Koga staviti kao šefa kriznog štaba u Srbiji?
Postoji jedan čovek.
Vrsan poznavalac materije, pun energije, ima podršku naroda i siguran sam da bi u razgovorima sa Gazpromom nadvisio domete sadašnjeg pregovaračkog tima.

Njegovo ime je… Neđo Kostić.