“I don’t never want to drink again, I just, ohh I just need a friend”

 (Amy Winehouse, Rehab)

Bilo je tako očigledno da o njoj niko ne vodi računa. Publika u nekom gradu na Balkanu je bila gladna i bezobzirna, surovija od Rimljana u doba Imperije, platili su kartu i hteli su zabavu, nikog nije bilo briga zašto se Ejmi leluja na bini i zaboravlja tekst, bacite je lavovima, čak se i ministar odbrane našao da komentariše kako je koncert sraman (“so is your country!” – potpisujem!). Iste večeri, na istom mestu samo sa druge strane kulisa, stajali su neki tipovi u kariranim sakoima, sa pečatnim prstenjem, njima je bilo bitno da se honorar uzme, njeni problemi nisu njihovi, gurnuli su Ejmi na binu bez trunke milosti, i nemio prizor se zbio. Bio je to poslednji koncert Ejmi Vajnhaus.

“Back To Black” nikad nije bila ljubavna pesma. On se ne vraća nekoj devojci nego kokainu (“You love blow and I love puff”), Ejmi se vraća heroinu, i kraj je… takav kakav jeste. Pevala je kako je živela, tražila izlaz kako je znala, tonula hiljadu puta (“I died a hundred times”), i nažalost nije našla nekog ko bi joj pomogao da preživi. Bilo je tako očigledno šta je problem, ali nije bilo nekog da pomogne. I ne znam zašto smo sada iznenađeni. “What do you expect? You left me here alone”, peva Ejmi na prvom albumu. Domaći mediji će verovatno nekrofilski nasrnuti na leš dok je još uvek vruć, i niko neće  (pogotovo ne onaj ministar) osetiti grižu savesti zbog niza tekstova kojim su je ispratili pre mesec dana. A nama ostalima ostaje samo žal, jer mogli smo se slušati, gledati i voleti još puno godina.

Nadam se da postoje dobri klubovi i barovi tamo negde, gde je sada čekaju Sara Von, Dina Vašington, i čaša rikstazija.