42 dana

Iako je izborna kamanja tek počela, već se čini da će ona biti najispraznija od svih do sada. Nikad ranije opozicija i pozicija nise bile tako unisone u demagogiji i bezobrazluku. U praznim rečima i licemernim obećanjima. U velikoj oskudici moralnih skrupula. U želji da im neko poveri svoj glas, jer nema drugog, pa rekoše, nekome pare dati morate.

Ups… Žalim gospodo. Neću zalivati korov u svojoj bašti. Neću kupovati otrov umesto leka, ma koliko bolestan bio. Jedna od alternativnih metoda koju oboleli od raka ponekad biraju kada se druge terapije izjalove, jeste Brojsova dijeta. Po teoriji ovog Australijanca, jedan od načina da ubijete ćelije raka jeste da ih izgladnite na smrt. Tako tokom 42-dnevnog izgladnjivanja, organizam slabi, ali ćelije raka slabe još brže i prve ginu. Naša politička scena mi deluje kao poodmakli stadijum jednog zloćudnog tumora. Brojsova teorija je daleko od sigurne, ali ja više ne vidim šta nam je još ostalo. Možda nemamo ni ta 42 dana, no vredi probati.

 

I konje ubijaju, zar ne?

Imam suludu teoriju, rekoh kolegama sa posla. Mislim da imam neke šanse da registrujem kola ako sada odem da SUPa, pred samo zatvaranje!

Nisam pokušavao da budem duhovit, ali su se svi smejali, i dok sam odlazio činilo mi se da sam zaslužan za neki dečački osmeh u nagoveštaju na njihovim licima, nešto nalik na one situacije sa školskih ekskurzija kad je glavna fora bila staviti papuču na vrh odškrinutih vrata, i onda pozovati nekog da uđe. Razumete naravno da me niko nije sprečavao da pokušam.

Ispred SUPa je bio 300 ljudi u jednom velikom redu, mahom žene, deca i starci. Većina pripada kategoriji kojima ustupam mesta za sedenje u autobusu. Prišao sam samim ulaznim vratima, i stao neposredno ispred žene u roze perjanoj jakni.

­- Vidi njega što je zbunjen, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni i poče da se smeje, a pridruži joj se u kikotanju još jedna gospođa, kasnije predstavljena kao Žena Broj 6.

–  Za čega je ovaj red? upitah ja iako sam znao odgovor.

– Nemoj da se praviš ludi, Mali! povika jedan stariji čovek iz pozadine.

– Sve ovo je za registraciju kola? upitah.

– Da, ja sam ovde peta, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni, ja sam ovde od 4 poslepodne, i čekamo svi sutrašnje deljenje brojeva. Ova dvojica su došla u 3 sata, oni su prvi. Čekala sam i juče ceo dan, celu noć sve do jutros, ali nisam uspela da dođem do broja. Ovog puta moram uspeti.

Razgovor je tekao još desetak minuta, tokom kojih sam otvorenih usta saslušao ispovest svakog iz startne desetorke, dok Niže Rangirani nisu bili zainteresovani za priču, izuzev starca iz pozadine koji mi je još dva puta dobacio „Nemoj da se praviš lud, Mali!„. Žena u Roze Perjanoj Jakni je bila u drečavoj roze boji da lakše upada u oči svima koji merkaju njenu teško stečenu poziciju #5. Kao neki mali ritual, svakih dvadesetak minuta se naglas preslišavaju ko je pre koga, jer je raspored veoma bitan čak i u prvoj desetorci. Nikad ne znate koliko brojeva će sutra biti na raspolaganju Običnim Smrtnicima.

Iako sam odustao od registracije, spreman da budem Poslednji Čovek u Srbiji Sa Starim Tablicama, ušao sam u zgradu SUPa, ogrejao se na minut, video nedostižne daljine šalterskog trona, Micu Ubicu i ostale primerke, i krenuo nazad. Na izlazu iz zgrade, zagledan kroz stakla na vratima, sa obe ruke u džepu, stajao je jedan policajac. Rade Pendrek, godina četrdeset. Zanimanje: milicioner.

– Imate tri stotine ljudi napolju, rekoh mu.

-.Da, da, reče on.

– Svi čekaju brojeve koje ćete deliti ujutru.

– Da, da.

– Zašto ne biste podelili brojeva sada ljudima, da se ne smrzavaju cele noći?

– Eeeeee, ne može to tako, reče on sa  besmislenim osmehom u licu, i zabaci glavu unazad.

– Zašto ne može?

– Eeeee, pa ne može, pitaj one gore, reče mi i pobeže od mene nekom cik-cak putanjom koja je vodila nazad u zgradu.

Oprostio sam se sa svima ispred zgrade, dobio jednu vizit kartu i otišao nazad do svog neregistrovanog prijatelja. Na parkingu koji koriste zaposleni u SUPu, svi automobili imaju nove tablice.

 

Kako su novosadski talibani srušili Stari dimnjak

Radnička je omiljena ulica za agente nekretnina u Novom Sadu. Na korak od centra, a opet povučena, zelena, ima neku svoju istoriju, izlazi na Dunav, ima mesta i za parkiranje kola. Na mestu te ulice, pre jednog veka, počela je industrijalizacija Novog Sada, a jedini preživeli svedok iz tih dana bio je Stari dimnjak. Visok 28 metara, ostavljen od svih dobrih i loših gazdi da stoji uzdignut i odgovara na pitanja kako je Novi Sad izgledao nekad, šta je radio, kako je nastao, i da li ga je uopšte i bilo. Nije bio obelisk sa trga Konkorde, ali video je neku bolju i pošteniju prošlost o kojoj danas samo istoričari zbore. I pričao je o tim danima.

I bio je pod zaštitom, i preživeo je i SPS, i radikale, niko nije bio (toliko) lud da ga sruši. Sve do 18. aprila 2011. godine, kad je Demokratska stranka odlučila da ode korak dalje. Radnička ulica je unosna lokacija. Zahtevi i planovi investitora su već godinama jasni – srušiti sve što se srušiti može na traženim lokacijama, i na tim mestima napraviti neugledne stambene zone. Spomenike ne spominjati. Take no prisoners. Stari dimnjak nije govorio ovim jezikom, on je znao za neka drugačija vremena kad cena kvadrata nije bila jedina metrika. A u vremenu pohlepnih i nekulturnih gazda, tih nekoliko kvadrata na kojima se baškario bilo je previše.

Neka šuša iz Veternika (preciznije „Šuša gradnja“, sic!) dobila je 1.4 milion dinara da donese ogromni pneumatski čekić i sruši spomenik. Navodno nestabilni dimnjak se, poput Žeželjovog mosta tokom NATO bombardovanja, hrabro držao pod napadom Agresora, deset minuta ga je čekić podrivao na oči užasnute publike koja se tek počela skupljati na zakazani građanski protest. Tek počela skupljati, da bude jasno, jer su Javno Preduzeće i Plaćena Šuša započeli rušenje sat vremena pre zakazanog termina. Kad se ruši, onda idemo pre vremena. Ništa lepše od mirisa napalma u rano jutro. I dimnjak je pod navalom Vandala pao.

a Vandalis libera nos Domine (iz litanije Rimske crkve)

Nisam gledao kako su pre 11 godina Talibani rušili Budine statue u Bamijanu u Avganistanu. Nisam mogao. Sada sam pogledao kako su novosadski talibani srušili Stari dimnjak. Ovi talibani žive tu oko mene. Ne poznaju religiju, nemaju vlastita ubeđenja, jedini poriv im je primitivna pohlepa i to je sve. Juče su rušili Stari dimnjak, danas i sutra će rušiti neki drugi spomenik u nekom drugom gradu. Srušiće vam Kalemegdan. Srušiće vam Žiču. Izgradiće tržni centar i kladionicu na vašem groblju. Pitanje je meseca kad će Srbija izgledati kao da ste je kupili u prodavnici jeftinih kineskih igračaka.

Zarad istorije, hajde da zabeležimo da su ideju da treba oboriti uznemirujući falusoidni objekat u Radničkoj ulici 20 u Novom Sadu strastveno branile, podržavale i na kraju sprovele:

1. Tatjana Gašović, pomoćnica direktora za građevinsko zemljište Zavoda za izgradnju grada

2. Jelena Atanacković Jeličić iz Demokratske stranke, članica Gradskog veća za urbanizam

Tatjana Gašović i Jelena Atanacković Jeličić, All-beauty-must-die duo

Na dan obaranja Starog dimnjaka, gradonačelnik je bio Igor Pavličić. Direktor Javnog preduzeća „Zavod za izgradnju grada“ je bio Branislav Novaković, široj javnosti poznat po skupštinskoj aferi „Solun“.

Da se ne zaboravi.

p.s. A kako je moglo biti?

Stari dimnjaci u zoni Poble Nou, nekada industrijskom kvartu u Barseloni.

 

TV gastritis

„Kako možeš to da gledaš?“, pita me Neko povremeno kad me uhvati da sedim ispred televizora i gledam političke emisije.

„Zar ti ih nije već dosta?“, usledi još jedno pitanje na koje nemam odgovor.

Ne znam. Jeste. Priča se da je Gi de Mopasan mrzeo Ajfelov toranj, i da je svakog dana ručavao na njemu, jer je to bilo jedino mesto sa kojeg je mogao da jede na miru i da ne vidi toranj. Analogija nije 1:1, ali ne klonimo se uvek onog i onih koje ne podnosimo. Nekad čak moramo i da se podsetimo zašto ih ne podnosimo. Ako ne gledam TV neko vreme, možda bi selektivna amnezija učinila svoje, i možda bih recimo pomislio da je Boris Tadić normalan. Ovako, mogu lepo da čujem njegovu nebulozu kako „Srbija nikada nije bila i nikada neće biti zemlja šovinizma, nacionalne netrpeljivosti i govora mržnje„. Jeee. Ovako nije pričao ni Milošević.

Ne znam kako da objasnim da nisam iz memorije tv prijemnika obrisao Kopernikus, šovinističku (sic!) televiziju iz Niša. Kakvih samo tamo ima emisija! Ili novosadsku televiziju Most, i njene emisije sa Milovanom Drecunom u glavnoj ulozi (beše tu ranije i Milijana Baletić, ali je ne viđam već neko vreme).

No, svojevrsno iznenađenje mi je večeras priredila TV Vojvodine. Daleko od toga da su ranije bili OK, ali saznati da postoji redovna politička emisija koju vodi Đorđe Vukadinović, sve sa onim njegovim kvazi-šahovskim satom, gde ovaj veliki um Srpske Nacionalističke Misli svake subote sučeljava svoje tvrdokorne stavove sa drugim sagovornicima, je prosto degutantno. Zar nije bilo moguće staviti nekog normalnog da vodi emisiju? Pa ko je dozvolio ovom sujetnom ego manijaku da širi svoje stavove na državnoj televiziji? Dokle, pobogu?!

 

Za sada bez dobrog naslova

Fudbalski stadion Aviva u Dablinu može da primi 50 hiljada posetilaca na svoja udobna sedišta. Svako sedište je presvučeno nekid ugodnim materijalom ispod kojeg je udobni sunđer, i svako sedište je veoma čisto. Pre nekoliko dana sam posmatrao kako se taj stadion sređuje za međunarodnu utakmicu. Gotovo svako sedište je obrisano, izglancano, devojke su sa vlažnim krpama prale prozore i druge staklene površine, jedan dečko se sa usisivačem šetao između redova i usisavao prašinu.

Na jednom drugom stadionu na koji idem redovno, sedišta nisu udobna. Plastična su, i obično veoma hladna. Ljudi donose novine, kartone, poneko i trošni kućni jastuk na kojem niko više ne spava, i to svi podmećemo ispod sebe da bismo se zaštitili od hladnoće i prljavštine. Sedišta niko nikada ne briše, stadion verovatno neko nekad omete, i to je sve.

Na Avivi je zabranjeno pušenje. Na stadionu Vojvodine nije.

Ima puno razlika između ova dva stadiona. Sličnosti gotovo da i nema. Ali ono što je meni, nakon završenog meča između Irske i Norveške prošle srede, bilo dugo na umu kao najveća razlika između ova dva stadiona, jeste jedan čovek koji se pojavljuje na zapadnoj tribini Vojvodininog stadiona nakon što se završi utakmica, i onda ide od stolice do stolice, gleda u sve te iscepane Sportske Žurnale, Politike, Kurire, i druga izdanja, sve u nadi da je nečiju guzicu štitilo neko luksuznije izdanje, neki nedeljnik ili mesečnik, kojeg bi možda mogao već istog dana da ponudi prolaznicima na svojoj podnoj tezgi pokraj puta.

Toga nema, i neće biti na Avivi. To se zove beda.

 

Velika vojvođanska turneja Rajana Adamsa

Uvođenje web reklama baziranih na lokaciji IP adrese je bilo smešno kad se prvi put pojavilo na mreži. Krstareći kroz web stranice tako sam imao šansu da pročitam oglase, kako se činilo, brojne populacije mladih crnkinja iz Veternika kojima je jedino seks na umu. Dok sam ovako usput kolima prolazio Veternikom, nikako nisam nailazio na njih.

Ali ono u šta se ta ideja izopačila jeste da sada skoro svaka Internet stranica može da me podseća na neveselu činjenicu gde živim i koje su mi opcije. Tražeći datume za potencijalnu turneju Rajana Adamsa po Evropi prošle godine, jedan pretraživač me je pitao da li želim da budem obavešten kada Rajan Adams dođe u Zrenjanin!? Za ovu web aplikaciju koja kao ulaz verovatno prima samo IP adresu i ime izvođača, nije uopšte upitno da će Rajan naići, to će se dogoditi, za nju je jedini potencijalni problem da se nas dvojica ne mimoiđemo. Što jes’, jes’.

Godinu dana kasnije, ista ta zajebantska aplikacija koja već ima moju elektronsku adresu i zna da ja strpljivo već godinu dana čekam poziv ili pismo da je Rajan Adams rezervisao autobusku kartu za Zrenjanin, i da je samo pitanje stanja na putu NS – ZR kada će on stići, ista ta aplikacija me pita za Suboticu, očigledno je i ona uvrštena na listu, biće to velika vojvođanska turneja, treba kupiti karte što pre, da se ne rasproda.

I sad, nek’ mi neko kaže da je sve to i dalje smešno. Nije.
Dajte mi IP adresu Njujorka. Sam ću naći Rajana i ostale.

 

Sportski patriotizam

Već neko vreme razmišljam da na silu ubacim u sebe mrvu sportskog patriotizma, pa sam tako – iz režnjeva malog mozga – pokušavao da izbacim više godina utiskivanu mantru „mrzim Partizan“ (ruke gore, „mrziiiim Par-ti-zan“, pa potom pljeskak rukama u ritmu tam-taaam-taam-tam-tam). Barem kad je košarka u pitanju.

Ali jebeno ne ide. Nisam čak ni gledao poslednju utakmicu sa Makabijem. Već iste noći su me zasuli izveštajima o slavlju na ulicama, i gledajući veselu ekipu kako skače po raskrsnicama, nisam mogao a da ne razmišljam – a ko bre dozvoljava tim klincima da zakrče saobraćaj? Na snimku se jasno vidi zeleno svetlo za vozila, ali vozila stoje u mestu i čekaju da se veselje završi, kako drugačije da prođu uopšte? Brankov most u potpunom zastoju. Klinci izašli, izvadili baklje, i pevaju pesme. Gde je policija da uspostavi normalan saobraćaj? Gej pipl i ostala devijantna bratija i sestrija nisu mogli ni da se prošetaju mirno tim istim ulicama. Grobari uspostavljaju red.

Grobari smeju da se voze u prikolici kamiona, Zakon o Saobraćaju, član 69

Svaki Partizanov šal je zaustavni znak, Preambula Zakona o Saobraćaju

Da li bi bilo u redu da sam ja sinoć izašao na Most Slobode u Novom Sadu, zapalio baklju nasred mosta, kleknuo posred srednje trake, i uz navijačku pesmu proslavio veliku pobedu Vojvodine protiv BSK-a?

Ne bi? A što?

Tačno je da Boris Tadić ne navija za Vojvodinu. Naprotiv. Njemu naravno u toj istoj utakmici (Partizan-Makabi, koliko već mogu da vidim po snimcima sa jutjuba), nije problem da se pridruži grobarskoj hordi, a verujem da mu ne smetaju ni transparenti „Dogodine u Kninu“. Da mu smetaju, valjda bi to rekao? Valjda bi se oglasio na tu temu? Ili je ono srdačno grljenje između njega i Dodika bilo baš nakon što su uočili transparent?

Svi su jednaki, jedino su grobari jedakiji od drugih

Final four se seli u Knin, saznaju grobari

U toj istoj noći, kako novine zbore, četvorica navijača su ušli u radnju u Cetinjskoj 2, uzeli pivo i rekli prodavcu da će doći za par dana da plate. Potom su opsovali prodavca koji se pobunio, i izašli iz radnje. Nesreća se potom dogodila u sukobu tih navijača sa prodavcem, i jedan navijač  leži u bolnici danas gde se oporavlja od uboda nožem u srce. Te noći im je vlast dala do znanja da su najjači. Da zakoni ne važe za njih. Tako da nije čudno što su ušli u radnju, i uzeli pivo u nameri da ga plate nekog drugog dana. Ako im se bude htelo. Te noći je policija bila na njihovoj strani. Predsednik je bio sa njima.

I zato ja tako ostajem pri starom. Nikad ne navijaj za Partizan. Napred Olimpijakos.

 

Ljubav preko žice

Reklame često govore kako nas drugi vide. Npr, da li muškarci (vole da) se smatraju muškarcima? Ako da, onda je logično da se nijedan muškarac neće glasno pitati zašto je neko pivo navodno super jer muškarci znaju zašto. Tako me i reklami pamflet kompanije Western Union (neko reče da ima i TV reklama?) koji sam pokupio danas nije puno iznenadio, no možda ipak jeste malo rastužio. Rukovodstvo WU uvereno je da svi koriste istu definiciju ljubavi kao i oni, a WU je tu da prenese ljubav kad se ona izbroji i preda na šalteru. Jasno je kao dan, da ukoliko dođete na šalter banke i kažete npr da ste se odlučili da putem WU prenesete jedan poljubac Vašoj devojci u Australiji (te budete uporni u tome!), da će Vas obezbeđenje izbaciti na ulicu. Kakav bre poljubac!? Koga Vi zavitlavate?! Ništa neće vredeti ideja da radnici na šalteru opišete taj poljubac, te da ga ona zabeleži (rečima, crtežom, zvukom), napravi njegov foto-robot, i takvog ga pošalje za Australiju, gde ga u Sidneju na ciljnoj adresi preuzme Ona kojoj je namenjen. Neće vredeti. Zato što ono kako nas drugi vide jeste obično ono što jesmo.

Još jedino ja da shvatim onu reklamu sa pivom.

 

Ko to kvari prazničnu idilu?

Radnice novopazarske Fabrike trikotaže „Raška“ i dalje su u štrajku glađu koji su započele 7. decembra 2009. godine. Srećom po sve nas, javni servis je pre, tokom i posle novogodišnjih praznika bio milostiv, i nije nam kvario prazničko raspoloženje sa slikama kostur žena koje izgledaju kao da su upravo izašle iz Bloka 11 u Aušvicu. Praznici su pravo vreme da izbrišemo sve te ljude, oni samo smetaju, pojave se tako bolesni i mršavi na televiziji i smetaju, morate da čekate da prođu, pa onda prosto odahnete kad se pojavi reportaža o koktelu G17+, bude lakše kad vidite nasmejanog Ljajića sa čašom u ruci, samo da su se one žene sklonile. I lepo kaže Đilas u jednom intervju na B92, štrajkači mogu da štrajkuju, on im se lično neće usprotiviti, samo da ne smetaju. Neka se sklone, u stranu, i tamo nek’ štrajkuju. Po ko duže izdrži.

Problem ovih radnica je, kako prenosi Danas, poznat odavno. Policija u Novom Pazaru je u julu 2008. godine podnela krivične prijave protiv ljudi koji su navodno potrošili njihove otpremnine, da bi decembra 2009. bivši okružni tužilac rekao da ta krivična prijava nikad nije stigla u tužilaštvo. Da li je tu nešto čudno ili sporno? Zašto te žene štrajkuju uopšte? Policija je lepo podnela prijavu, ona nije kriva. Tužilaštvo jednostavno nije primilo nikad tu prijavu, pa oni nisu krivi, istina, i mogu mirne duše da odu kući i gledaju Minju Subotu u novogodišnjem programu. Problem je očigledno u tim ženama. One nam smetaju, hoće da se onako mršave pojave na televiziji, da unesu nemir, da ne možete da se smejete humorističkom programu, da ne možete da pevate sa Željkom Joksimovićem na trgu, one jednostavno ne žele da sve bude kako treba.

I zato ih ovo društvo odbacuje. Da li te žene mogu da se poistovete sa problemima drugih? Da li ih interesuje što ne može da se nađe parking u Merkatoru u praznične dane? Što nema nigde da se kupi prva pomoć za kola? I da li one znaju kako tim svojim izgledom i postupkom daju lošu sliku o nama u zemlji i svetu? Knjige zbore da je standardna kazna za neuspele pokušaje besktva u Aušvicu bila smrt izgladnjivanjem. Čini mi se da je naše društvo reklo svoju reč. Ko uopšte štrajkuje glađu kad nije Dan Štrajka Glađu? Pustite muziku.

 

Čas(ovnik) istorije

Milovan Đilas i jugoslovenski partizani su morali da se suoče sa silovanjima kad su sovjetske snage, u nameri da oslobode Beograd, prešle granicu severoistočne Jugoslavije u jesen 1944. godine. Za partizane je bilo posebno traumatično da se suoče sa dokazima da njihovi heroji, hrabri vojnici Crvene armije, mogu da čine takve stvari. Partizani su se takođe plašili da će naveliko prepričavana silovanja srpskh žena koja su činili sovjetski vojnici, ukaljati reputaciju partizana i oslabiti njihovu političku poziciju među Srbima. Ali njihovi prigovori šefu sovjetske misije, generalu Kornejevu, doveli su samo do gorkih protesta zbog „uvreda“ usmerenih na slavnu Crvenu armiju. Kasnije istrage koje su sprovele jugoslovenske vlasti, a koje su se bazirale na individualnim tužbama, dokumentovale su 121 slučaj silovanja, od kojih samo deset slučajeva nije uključivalo i ubistvo. Pored toga, bila su tu i 1204 slučaja pljačke uz primenu sile što, kako nam kaže Đilas, „teško da je beznačajno kada se ima na umu da je Crvena armija samo prešla preko severoistočnog ugla Jugoslavije“. Jugoslovenski protesti nisu prošli ni kod Staljina, kojeg je uvredilo Đilasovo mešanje: „Zar on ne može da razume vojnika koji se, nakon što je prošao hiljade kilometara kroz krv i vatru i smrt, zabavi sa ženom i uzme poneku sitnicu?“. Staljin je takođe poljubio Đilasovu ženu i našalio se, kako piše Đilas, „da je učinio taj ljubavni gest uz rizik da ga optuže za silovanje“.

Staljinov manjak osetljivosti na ovu temu je, dodaje Đilas, bio očevidan i u njegovom stavu prema pritužbama tokom istočno-pruske ofanzive. „Mi delimo previše lekcija našim vojnicima,“ citira Đilas Staljina, „pustimo ih da imaju neku inicijativu“.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ovih nekoliko pasusa dolaze iz knjige profesora istorije na univerzitetu Stenford, Normana Najmarka, i govore o danima oslobađanja Beograda 1944. godine koje smo upravo proslavili. O ovim zločinima danas niko više ne govori. Nije poželjno Ruse pitati nešto o tome, pogotovo ne sada kada mame kreditom od milijardu dolara, niti je poželjno pitati naše vlasti nešto o tome. Ovih žena se više niko ne seća. Sudovi ponovo razmatraju tužbe, rasprave i suđenja iz Drugog svetskog rata, ali ovi slučajevi nisu bili tada razmatrani, niti će ikad biti razmatrani. I vremenom mogu biti zaboravljeni.

Za kraj, evo čuvene fotografije poznatog sovjetskog fotografa Evgenija Haldeja, koja prikazuje vojnike Crvene armije kako razvijaju zastavu na Rajhstagu tokom osvajanja Berlina 1945. godine.

Знамя Победы над Берлином. 1945 год. (Автор фотографии Е. Халдей)

 

Evgenij je kasnije objavio i svoje negative. Ako nekome već zatreba za čas istorije.

Originalna verzija poznate fotografije, Evgenij Haldej, 1945.

Dizanje zastave na Rajhstagu, 1945, Evgenij Haldej