život


Trebala je to da bude samo kafa i multivitamin u rano subotnje poslepodne. Pre toga jedan kratak obilazak knjižare koja se nalazila nekako usput. Turska kafa se hladila, multivitamin se grejao. Pričali smo o tome kako je neodgovorni komšija ostavio neku stazu prebačenu preko ograde terase koja je, zajedno sa vetrom, celu noć divljala. Ja sam nešto filozofirao o novom gramofonu koji sam kupio, i tako o još ponečemu. Karaokama, fudbalu, i ponovo o gramofonu. I o tome koja je razlika između “Mi djeca s kolodvora Zoo” i “Mi deca sa stanice Zoo”, te između Kairosovog i Pčelicinog izdanja. I šta da učinimo sa onim komšijama.

A onda se sve zatamnilo.

Osetio sam oštar bol u nozi, i sve što je bilo na stolu, više nije bilo na njemu. Leđima se prolio hladan znoj, ničemu pre sličan. Ljudi za drugim stolovima su otvorenih usta zurili u nas. Polako sam se okrenuo oko sebe. Drvena daska od stola na kojoj sam držao ruke je bila slomljena. Pored leve noge su se nalazili ostaci slomljenog crepa. Sa moje desne strane, na klupi na kojoj sam sedeo, drugi crep ležao je neokrnjen na podmetaču za sedenje.

Ljudi su i dalje zurili u nas.

Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam se pomerio, sve sa nevericom da se dogodilo ono što se dogodilo. Nekako, a ja ne znam kako, niti o tome znaju razumno svedočiti oni koju su sve to videli i kasnije nam prilazili, najmanje dva teška crepa sa krova susedne zgrade pala su na sto za kojim sam sedeo, slomila drvenu dasku na kojoj sam držao ruke, napravila prasak kraj moje leve noge, a da mene nisu ubila ili teško ozledila. Pogled u vis mi nije razjašnjavao bilo šta.


       

Semjuel El Džekson u Petparačkim pričama prestaje biti ubica nakon što ga, nekim čudom, omaši svaki metak upućen njemu iz blizine. Ima li za mene neke poruke u ovome? Ne umem to razaznati. Jedino sam zbunjen i razmišljam o svemu tome. U nekoliko epizoda stripa “Dilan Dog”, Dilan se susreće sa Smrću, no Ona ima neke druge planove za njega. “Mislio si da hoću tebe?”, pita ga na kraju epizode “Kraj?” (Gli orrori di Altroquando, 1989). “Ne, prijatelju…”, nastavlja Ona, “imaš još dosta vremena. Nemoj me samo pitati kada ću se vratiti, jer ti to u ovom momentu jednostavno ne mogu reći”.

Ok.

Scena je sledeća. Kiša pada, rano poslepodne, hladno je i vetar duva, na ulici sam, stojim na raskrsnici, tip u kabanici mi prilazi i predaje paket. Nema objašnjavanja, nema uvoda, samo kratko: „YO mi je rekao da ti predam ovo u ruke“. YO je u tom trenutku u Americi. Tip u kabanici je dan pre toga preuzeo taj paket od YOe u Njujorku, preleteo baru, sleteo na Surčin, proneo paket kroz carinsku kontrolu ne prijavivši ga, došao u Novi Sad, i pronašao mene.

Ja kratko klimam glavom, i ne govorim ništa. Paket je u sigurnim rukama. Zalihe su gotovo nestale.

Kući sam, otvaram paket. Nova količina žvaka je tu.

Sećam se kad je nestalo Filtera 57 tokom devedesetih. Sećam se kad se ponovo pojavio, u makedonskoj verziji, sa pogrešnim (obrnuto od obrnutim?!) položajem filtera. Bila je to i dalje sasvim solidna cigareta. Sećam se kad je nestalo svih cigareta na početku bombardovanja 1999. godine. Sećam se kako je počelo da nestaje duvana za motanje. Rizle su se još mogle pronaći neko vreme. Duvan je bio loš. Sećam se kad je nestalo svih cigareta.

Ne mogu da se setim kada su nestale žvake na listiće.

Ne znam šta se dogodilo, koji je to period mog života bio, gde sam bio i šta sam radio, samo sam se jednom okrenuo i shvatio da ih nema. Mislio sam, evo tu su dražeji, isto je kao listići, godinama sam im potom davao priliku, ali nije išlo. Jedan dražej mi je premalo, dva dražeja su mi previše. Nova metrika mi ne odgovara. No, najviše mi ne odgovara ukus. Listići su jednostavno bolji.

U Americi su dominantni listići. Tamo se neke dobre stvari i dalje cene. Po povratku iz Amerike, prijatelji su me gledali sa nerazumevanjem kada sam teatralno vadio Vriglijevo pakovanje od 15 listića, sve sa nekom nagradnom igrom „Find The Leaders Of The Pack“ za NBA ligu. Nikome sem meni izgleda nisu falili. Svi su se već navikli na dražeje. Ovo nije nostalgija, ne želim da se prošlost vrati (pogotovo ne ona prošlost nakon koje bi opet usledela ona ista budućnost), ne lamentiram nad šok žvakama (no bile su fora!?), žvakama cigaretama (koliko kusura je samo pretočeno u ovu valutu?!), nad Čunga-Lungom (behu tvrde), Žvazbukom (koje slovo je bilo najbolje?), Bazookom (one prve su bile dobre i sočne, one koje su se vratile u 90-tim su bile loše, kao i sve ostalo što se vratilo u 90-im), Turbo žvakama (uh, to već i nisam žvakao), jer to su sve samo termini koji nam oživljavaju uspomene, i ne više od toga. Ali dobra i kvalitetna žvaka na listiće čini svakodnevni život kvalitetnijim.

Moje zahile su ponovo na minimumu. Ide li neko preko bare?

Nekad život deluje kao trka. Trka na 100 metara, u kojoj vam na 95. metru kažu da se šprint produžava na 400m. Sve dok ne dođete do 390. metra gde vam doviknu da prelazite u srednjeprugaše, i da je pauza tek na 800 metara. A tamo stoji znak da je prvi odmor tek na 1500 metara. I tako skoro u nedogled. U takvoj trci, reći će vam sportaši, imate male šanse za pobedom jer niste primenili dobru taktiku od početka. A kako ste i mogli, branićete se vi, kad ste mislili da je kraj negde bliže?

Moždane vijuge mi poslednjih meseci rade 24 časa dnevno. REM faze tokom sna su svedene na minimum. I sam san je sveden na minimum. Kafa me podiže iz mrtvih svakog jutra. Ono što vidim ispred sebe, kao posustali plivač kojeg morske struje stalno udaljavaju od obale, jeste nedostižna peščana plaža, sunce čiji zraci se desetkovani probijaju kroz trščani suncobran, i tako potrebni blaženi mir.

A to će se ipak dogoditi. Stavio sam novčani ulog na tu kartu. Ostalo je još da proberem knjige koje ću poneti, i ubacim nekoliko majica sa kratkim rukavima. I najboljim trkačima je potreban odmor. Vi slobodno nastavite dok mene nema. Stići ću vas kad se vratim, ako budem hteo.

Može li se ljubav preneti? reklama Western Union

Reklame često govore kako nas drugi vide. Npr, da li muškarci (vole da) se smatraju muškarcima? Ako da, onda je logično da se nijedan muškarac neće glasno pitati zašto je neko pivo navodno super jer muškarci znaju zašto. Tako me i reklami pamflet kompanije Western Union (neko reče da ima i TV reklama?) koji sam pokupio danas nije puno iznenadio, no možda ipak jeste malo rastužio. Rukovodstvo WU uvereno je da svi koriste istu definiciju ljubavi kao i oni, a WU je tu da prenese ljubav kad se ona izbroji i preda na šalteru. Jasno je kao dan, da ukoliko dođete na šalter banke i kažete npr da ste se odlučili da putem WU prenesete jedan poljubac Vašoj devojci u Australiji (te budete uporni u tome!), da će Vas obezbeđenje izbaciti na ulicu. Kakav bre poljubac!? Koga Vi zavitlavate?! Ništa neće vredeti ideja da radnici na šalteru opišete taj poljubac, te da ga ona zabeleži (rečima, crtežom, zvukom), napravi njegov foto-robot, i takvog ga pošalje za Australiju, gde ga u Sidneju na ciljnoj adresi preuzme Ona kojoj je namenjen. Neće vredeti. Zato što ono kako nas drugi vide jeste obično ono što jesmo.

Još jedino ja da shvatim onu reklamu sa pivom.

Znaš, kad jednog dana ukinu vize, uzeću ruksak, staviću u njega osnovne stvari, četkicu za zube, nešto novca, i mesec dana ću da samo da putujem po Evropi. Pa makar tada imala ne znam koliko godina, to ću da uradim.

To je obećanje jednog sanjara kojeg nisam video već godinama, i jedino je se setim kad neko spomene Gončarova i njegovo poznato delo. Ok, setim je se još nekad, ali to je druga priča. Setio sam je se i danas, ne znam gde je i šta radi, ali mi je zabavno da razmišljam da li se i ona seća te zajedničke ideje koju smo svi kovali jedne letnje festivalske sedmice prošlog milenijuma, u glavnom gradu Mađarske. Tada je ta ideja bila nekako izglednija nego danas, iako ukidanje viza nije bilo izgledno, nismo imali novca za bilo šta osim za koncertne karte, jeftini pasulj i crveno vino.

Od tog leta, pa do današnjeg dana, hodio sam Evropom koliko sam mogao, više nego bilo ko drugi koga znam. Ali i dalje je ostao žal što vize nisu nestale jednog od tih leta, možda baš te godine, kad je život znao biti mnogo jednostavniji.

Gusim se u taksiju!Taksi koristim nekoliko puta sedmično, i gotovo redovno ostavljam bonus koji se kreće od 10% pa sve do 50% (sic!) cene vožnje. Istine radi, taksi obično koristim kao prevoz na kraće lokacije, tako da ni ovih 50% nije neka suma zbog koje će nagrađeni taksista otići ranije u penziju, ili kupiti novog mercedesa.

Vremenom sam uočio da postoje neka pravila iz moje podsvesti koja utiču na veličinu tog bonusa. Ako zanemarimo moje raspoloženje i stanje u novčaniku, glavni razlog je upravo kakav utisak na mene ostavi taksista. Ne postoje potpuno jasni kriterijumi da mi se neko svidi, ali je lista da mi se neko ne svidi donekle koncizna.

Ukoliko ste taksista, evo 5 tipičnih grešaka koje činite da bakšiš spadne na minimum.

 

1. Pričate mobilnim telefonom dok vozite

Ovome bi se moglo dodati da postoje taksisti koji čak kucaju poruke dok voze taksi!

Savet: ukoliko postoji neodložan razgovor koji morate da vodite, zaustavite privremeno vozilo i obavite razgovor. U suprotnom, nemojte se javljati niti zvati nekog!

 

2. Slušate lošu muziku na radiju

Ne očekujem da odaberete muziku koja se meni sviđa, ali granicu negde moram povući (znate na šta mislim!).

Savet: opredelite se za stanicu koja pušta klasičnu muziku. Niko Vam neće reći da je promenite, jer će ih biti sramota da kažu da ne vole klasičnu muziku.

 

3. Pušite u kolima

Izvinite molim Vas, ali meni smeta. I nije mi dovoljno to što ste otvorili prozor, ili što ste recimo završili cigaretu pre početka vožnje. U kolima Vam smrdi!

Savet: ili prestanite da pušite, ili na vidno mesto na kolima stavite nalepnicu poput onih na kutijama od cigareta. Npr. „Vožnjom ovim taksijem možete da dobijete rak usana, rak jezika, rak pljuvačnih i parapljuvačnih žlezda, rak ždrela, rak pluća i rak rektuma!“.

 

4. Ne koristite klimu

Napolju je +43C, ceo grad pliva u znoju, a Vi tvrdite da će mi biti super ako otvorimo sva četiri prozora. Neće, provereno, jedino će se meni ukočiti vrat na 6 dana.

Savet: uključite je!

 

5. Pričate previše o teorijama zavere

Ako već ne kupujem tabloidnu štampu, nemojte mi je Vi prepričavati! Ne interesuje me šta piše u tim novinama koje su položene na sedište suvozača, ne interesuje me koga to plaćaju Amerikanci, i slično.

Savet: spomenite kakvo je vreme, i šta mislite kakav će biti dan. Onda ću Vam ja kurtoazno reći nešto, pa onda Vi meni, i kraj priče, već smo stigli na cilj.

Na internetu već danas možete naći video snimke koji prikazuju vozilo koje odnosi Majkla u bolnicu. To su zabeležili neki ljudi svojim fotoaparatima, kamerama, itd. Ostaće zabeleženo i njihovo oduševljenje što su to sve snimili.

I used to dream
I used to glance beyond the stars
Now I don’t know where we are
Although I know we’ve drifted far

Michael Jackson, Earth

Počivaj u miru, Majkl.