„Kako možeš to da gledaš?“, pita me Neko povremeno kad me uhvati da sedim ispred televizora i gledam političke emisije.

„Zar ti ih nije već dosta?“, usledi još jedno pitanje na koje nemam odgovor.

Ne znam. Jeste. Priča se da je Gi de Mopasan mrzeo Ajfelov toranj, i da je svakog dana ručavao na njemu, jer je to bilo jedino mesto sa kojeg je mogao da jede na miru i da ne vidi toranj. Analogija nije 1:1, ali ne klonimo se uvek onog i onih koje ne podnosimo. Nekad čak moramo i da se podsetimo zašto ih ne podnosimo. Ako ne gledam TV neko vreme, možda bi selektivna amnezija učinila svoje, i možda bih recimo pomislio da je Boris Tadić normalan. Ovako, mogu lepo da čujem njegovu nebulozu kako „Srbija nikada nije bila i nikada neće biti zemlja šovinizma, nacionalne netrpeljivosti i govora mržnje„. Jeee. Ovako nije pričao ni Milošević.

Ne znam kako da objasnim da nisam iz memorije tv prijemnika obrisao Kopernikus, šovinističku (sic!) televiziju iz Niša. Kakvih samo tamo ima emisija! Ili novosadsku televiziju Most, i njene emisije sa Milovanom Drecunom u glavnoj ulozi (beše tu ranije i Milijana Baletić, ali je ne viđam već neko vreme).

No, svojevrsno iznenađenje mi je večeras priredila TV Vojvodine. Daleko od toga da su ranije bili OK, ali saznati da postoji redovna politička emisija koju vodi Đorđe Vukadinović, sve sa onim njegovim kvazi-šahovskim satom, gde ovaj veliki um Srpske Nacionalističke Misli svake subote sučeljava svoje tvrdokorne stavove sa drugim sagovornicima, je prosto degutantno. Zar nije bilo moguće staviti nekog normalnog da vodi emisiju? Pa ko je dozvolio ovom sujetnom ego manijaku da širi svoje stavove na državnoj televiziji? Dokle, pobogu?!