politika


Iako je izborna kamanja tek počela, već se čini da će ona biti najispraznija od svih do sada. Nikad ranije opozicija i pozicija nise bile tako unisone u demagogiji i bezobrazluku. U praznim rečima i licemernim obećanjima. U velikoj oskudici moralnih skrupula. U želji da im neko poveri svoj glas, jer nema drugog, pa rekoše, nekome pare dati morate.

Ups… Žalim gospodo. Neću zalivati korov u svojoj bašti. Neću kupovati otrov umesto leka, ma koliko bolestan bio. Jedna od alternativnih metoda koju oboleli od raka ponekad biraju kada se druge terapije izjalove, jeste Brojsova dijeta. Po teoriji ovog Australijanca, jedan od načina da ubijete ćelije raka jeste da ih izgladnite na smrt. Tako tokom 42-dnevnog izgladnjivanja, organizam slabi, ali ćelije raka slabe još brže i prve ginu. Naša politička scena mi deluje kao poodmakli stadijum jednog zloćudnog tumora. Brojsova teorija je daleko od sigurne, ali ja više ne vidim šta nam je još ostalo. Možda nemamo ni ta 42 dana, no vredi probati.

Nešto su smutna vremena došla, mogao bih se ljutiti na mnogo što šta.

Fudbal nam je otišao do vraga. Godinama su titule i pehari rezervisani samo za izabrane, za one koje narod najviše voli, a narodu treba dati hleba i igara, i da njihovi omiljeni klubovi pobeđuju. Finale kupa Srbije umalo da pokvari sportsku idilu. Utakmica Vojvodina – Partizan, igrana u Beogradu prošle srede, utakmica u kojoj je Vojvodina kao domaćin dobila da bira da li će da igra u Beogradu (stadion Marakana) ili u Beogradu (stadion JNA), započela je prvo polusatnim kašnjenjem jer navijače domaćina policija nije pustila na stadion pre utakmice. Policija kaže da navijačima niko nije mogao garantovati bezbedan ulaz na stadion, pa je bilo logičnije ne pustiti ih na stadion. Verovatno je bilo besmisleno pitati a šta je obaveza policije ako ne da garantuje bezbednost, te zato nismo čuli ni to pitanje niti odgovor. Sama utakmica je danas predmet sprdnje, grubi fauli Ilijeva, poništeni gol Vojvodine, iscenirani penal za Partizan, nesuđeni penal za Vojvodinu, ovako neravnopravnu utakmicu nismo videli još od Hjustonovog „Bega do pobede“ gde tim Savezničkih zarobljenika igra sa reprezentacijom nacističke Nemačke, a sve sa ciljem dokazivanja superiornosti arijevske nacije. Ako neko misli da se priča završila na terenu, predlažem da pogledaju snimak proslave kraja utakmice, gde igrači Partizana sa mikrofonom u ruci započinju pesmu „za Vojvodinu sada navijam, pička najveća, duša prodana, pola Mađar, pola ustaša„. Na jutjubu možete pored tog snimka, recimo da vidite i snimak šestogodišnje devojčice Sanje koju (pretpostavljam) otac snima dok ona obučena u fudbalski dres na kojem piše „Srbija“ peva tu istu pesmu ispred zida sa posterima Partizana. Ne ostavljam link namerno, a ukoliko vas baš interesuje, lako ćete ga naći. Do današnjeg dana ima 148596 pregleda, a njih 582 dignulo je palčeve za ovu izvedbu. Tek 114 okreću palac nadole.

Tim Vojvodine pred finale Kupa Srbije 2011. godine

A kako i ne bi bilo baš ovako, setimo se samo sa koliko naklona i potpore ovaj klub i ove navijače posmatra D Prezident. Setimo se samo svih onih vesti u kojima kamera snima Tomu Zorića nekako iz profila, ili to Toma Zorić gleda negde desno od kamere koja ga snima, i objašnjava da Tužilaštvo ne može ništa, to su sve dobra deca protiv kojih Tužilaštvo nema ništa, pa šta ako su pretili ubistvom Brankici iz Insajdera, to je samo šala, ko je tu pevao uopšte, niko tu nema glasa za pevanje, pa šta ako su pretukli Tatona, nisu ga oni pretukli, ko zna ko ga je pretukao, ah… seća li se iko sem mene čitavog serijala Tome Zorića u kome on priča nešto besmisleno, ali uvek na istoj poziciji, uvek isto držanje, isti stameni položaj, zagledan u pravednu daljinu, negde desno od kamere.

Isti taj Zorić danas priča oduševljeno o Arkanovoj udovici, pa šta ako je imala sve te pištolje, nisu njeni, pa šta ako je maznula neke pare, evo priznala je to 8 godina kasnije, evo nešto će i da vrati, biće za sve para i muzike, zar nije to divno? Treba joj izaći u susret, kaže Toma Zorić ponosno, jer nije činila ništa pogrešno od tada; to što je zamajavala sudstvo 8 godina, to što postoji optužba za nasilničko ponašanje iz 2007., to sve nema veze, svi ste vi moroni totalni, naravno da nije moguće da ona ode u zatvor, jeste li glupi?

Na televiziji se ponovo pojavila Milijana Baletić. Niko nema ništa da kaže, zašto je ona ponovo na nacionalnoj televiziji, zar nisu bile dovoljne njene sramne reportaže bombardovanja Dubrovnika 1991. ili izveštaji iz Bosne koju godinu kasnije? U novinama čitam da je Savez studenata pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu ugostio Beogradski Sindikat, i imao uspešnu tribinu sa njima. Navodno oni imaju šta da kažu,  ističu smelo organizatori. Meni se čini da su sve što su imali rekli u onoj pesmi gde repuju „ja opet dole silazim, ako treba krv će pričati…. na mostu čekam sad, Alban no pasaran„. Briga me da tražim na internetu kako se zove pesma. Briga me da tražim kako se zovu ljudi iz Saveza studenata koji su ih zvali. Briga me za detalje. Interesuje me ko je dozvolio da se na državnom univerzitetu ovi likovi vode kao prosvetitelji. Mislim da je naslov u novinama bio „Potreban duhovni preporod“. Briga me da tražim novine, i budem precizan.

U Beogradu sam u Knez Mihajlovoj video nekoliko štandova gde se prikupljaju potpisi. Najviše me je dojmio red ispred jednog pulta gde je bio postavljen poster Gadafija u nekoj ponosnoj državničko-revolucionarskoj pozi. Bilo je više ljudi oko tog štanda, stajalo se u redu, no ja sam ih sa sigurne daljine samo posmatrao. Da ne pređe, za svaki slučaj. U meni takođe već neko vreme tinja razočarenje onim Nobelovcem koji sada merači Gadafija preko svojih nevidiljivih aviona, beskrupuloznih foka, itd. Priznajem da sam pre 2.5 godine mislio da novi model ponašanja dolazi na svetsku scenu. Mogao sam sve da zamislim sem da će taj isti lik kasnije pobedom demokratije nazivati hladnokrvno ubistvo čoveka, njegovog sina i žene, bez hapšenja i suđenja. O Gadafijevim unucima da ne govorim. Ko će ih se sutra sećati? Ti klinci nisu stigli da budu krivi za nešto. Kada je ovaj Svet izgubio šansu?

Ukratko, neka smutna vremena su došla, i gledati svet kroz političke i životne prilike nije lako. Biti na planeti Zemlji je nezgodno, biti u Srbiji danas je zajebano. Ima toliko puno toga oko čega bih se mogao žestiti. No, ne mogu to stalno da radim. Nekad jednostavno sve to potisnem, psihologija to naziva supresijom, neželjena iskustva iz spoljnog sveta potiskujem tako da me ne dotiču, iz one Knez Mihajlove ja sam otišao u Makedonsku, i u Pinbol Vizardu kupio vinilno reizdanje Dead Boys „Young, Loud, and Snotty“, u Beopolisu kupio par stripova i dve knjige, i dodao nove slike u svoj mali veliki svet koji se sve više razlikuje od onog stvarnog koji me okružuje.

Sometimes I feel like screaming, sometimes I feel I just can’t win,

Sometimes I feel my soul is as restless as the wind,

Maybe I was born to die in Berlin.


Kako možeš to da gledaš?“, pita me Neko povremeno kad me uhvati da sedim ispred televizora i gledam političke emisije.

Zar ti ih nije već dosta?“, usledi još jedno pitanje na koje nemam odgovor.

Ne znam. Jeste. Priča se da je Gi de Mopasan mrzeo Ajfelov toranj, i da je svakog dana ručavao na njemu, jer je to bilo jedino mesto sa kojeg je mogao da jede na miru i da ne vidi toranj. Analogija nije 1:1, ali ne klonimo se uvek onog i onih koje ne podnosimo. Nekad čak moramo i da se podsetimo zašto ih ne podnosimo. Ako ne gledam TV neko vreme, možda bi selektivna amnezija učinila svoje, i možda bih recimo pomislio da je Boris Tadić normalan. Ovako, mogu lepo da čujem njegovu nebulozu kako „Srbija nikada nije bila i nikada neće biti zemlja šovinizma, nacionalne netrpeljivosti i govora mržnje„. Jeee. Ovako nije pričao ni Milošević.

Ne znam kako da objasnim da nisam iz memorije tv prijemnika obrisao Kopernikus, šovinističku (sic!) televiziju iz Niša. Kakvih samo tamo ima emisija! Ili novosadsku televiziju Most, i njene emisije sa Milovanom Drecunom u glavnoj ulozi (beše tu ranije i Milijana Baletić, ali je ne viđam već neko vreme).

No, svojevrsno iznenađenje mi je večeras priredila TV Vojvodine. Daleko od toga da su ranije bili OK, ali saznati da postoji redovna politička emisija koju vodi Đorđe Vukadinović, sve sa onim njegovim kvazi-šahovskim satom, gde ovaj veliki um Srpske Nacionalističke Misli svake subote sučeljava svoje tvrdokorne stavove sa drugim sagovornicima, je prosto degutantno. Zar nije bilo moguće staviti nekog normalnog da vodi emisiju? Pa ko je dozvolio ovom sujetnom ego manijaku da širi svoje stavove na državnoj televiziji? Dokle, pobogu?!

Već neko vreme razmišljam da na silu ubacim u sebe mrvu sportskog patriotizma, pa sam tako – iz režnjeva malog mozga – pokušavao da izbacim više godina utiskivanu mantru „mrzim Partizan“ (ruke gore, „mrziiiim Par-ti-zan“, pa potom pljeskak rukama u ritmu tam-taaam-taam-tam-tam). Barem kad je košarka u pitanju.

Ali jebeno ne ide. Nisam čak ni gledao poslednju utakmicu sa Makabijem. Već iste noći su me zasuli izveštajima o slavlju na ulicama, i gledajući veselu ekipu kako skače po raskrsnicama, nisam mogao a da ne razmišljam – a ko bre dozvoljava tim klincima da zakrče saobraćaj? Na snimku se jasno vidi zeleno svetlo za vozila, ali vozila stoje u mestu i čekaju da se veselje završi, kako drugačije da prođu uopšte? Brankov most u potpunom zastoju. Klinci izašli, izvadili baklje, i pevaju pesme. Gde je policija da uspostavi normalan saobraćaj? Gej pipl i ostala devijantna bratija i sestrija nisu mogli ni da se prošetaju mirno tim istim ulicama. Grobari uspostavljaju red.

Grobari smeju da se voze u kamionskoj prikolici, Zakon o sabraćaju, član 69

Grobari smeju da se voze u prikolici kamiona, Zakon o Saobraćaju, član 69

Zaustavni znak je grobarski šal, Preambula Zakona o Saobraćaju

Svaki Partizanov šal je zaustavni znak, Preambula Zakona o Saobraćaju

Da li bi bilo u redu da sam ja sinoć izašao na Most Slobode u Novom Sadu, zapalio baklju nasred mosta, kleknuo posred srednje trake, i uz navijačku pesmu proslavio veliku pobedu Vojvodine protiv BSK-a?

Ne bi? A što?

Tačno je da Boris Tadić ne navija za Vojvodinu. Naprotiv. Njemu naravno u toj istoj utakmici (Partizan-Makabi, koliko već mogu da vidim po snimcima sa jutjuba), nije problem da se pridruži grobarskoj hordi, a verujem da mu ne smetaju ni transparenti „Dogodine u Kninu“. Da mu smetaju, valjda bi to rekao? Valjda bi se oglasio na tu temu? Ili je ono srdačno grljenje između njega i Dodika bilo baš nakon što su uočili transparent?

Svi su jednaki, jedino su grobari jedakiji od drugih

Final four se seli u Knin, saznaju grobari

U toj istoj noći, kako novine zbore, četvorica navijača su ušli u radnju u Cetinjskoj 2, uzeli pivo i rekli prodavcu da će doći za par dana da plate. Potom su opsovali prodavca koji se pobunio, i izašli iz radnje. Nesreća se potom dogodila u sukobu tih navijača sa prodavcem, i jedan navijač  leži u bolnici danas gde se oporavlja od uboda nožem u srce. Te noći im je vlast dala do znanja da su najjači. Da zakoni ne važe za njih. Tako da nije čudno što su ušli u radnju, i uzeli pivo u nameri da ga plate nekog drugog dana. Ako im se bude htelo. Te noći je policija bila na njihovoj strani. Predsednik je bio sa njima.

I zato ja tako ostajem pri starom. Nikad ne navijaj za Partizan. Napred Olimpijakos.

Svečano obećavam. Javno, pred svima. Nek’ ova informacija stoji zauvek na internetu, i nek’ me opominje ako se ponovo pojavi neko ko će mi reći:

Bolje Tadić, nego Toma Nikolić, zar hoćeš da Toma dođe na vlast?

Koja je razlika? Ozbiljno.

Istini za volju, za Tadića sam glasao jedino u tim drugim krugovima kad je naspram sebe imao Tomu Nikolića, i tada je bilo teško i Borisu i meni, i on i ja smo gledali da se operemo od svega toga, on javno odmah nakon izbora (sećate se tog gostovanja u Utisku nedelje?), a ja interno, među prijateljima, i evo danas, javno i ja.

Iako se uspešno kotira na lestvici negativaca, i uprkos tome što jeste kriv za današnji haos u Srbiji, Boris Tadić je tako nezanimljiv, dosadan, prepotentan i intelektualno beznačajan, da ja ne bih imao šta da vam pričam da on već mesecima u svojim govorima ne prelazi granicu. Taj prezir koji on iskazuje prema Vojvodini prerasta u nešto lično. I za njega i za mene. Razumete?

Dole Tadić!

Znali smo da su srpski fašisti slabo obrazovani, ali nas granica znanja i neznanja uvek zatekne. Onima iz Srbske Atine je posebno teško, jer su verovatno više puta ponavljali 2. razred osnovne škole u kojem se uči latinica. Da im treba izaći u susret i razumeti ih u tom neznanju, pokazao je svojim primerom i Okružni sud u Novom Sadu, koji je upravo ukinuo presudu vođi neonacističke organizacije koji je na privremenom boravku u Italiji. Naime, drugostepeni sud je nakon dve godine razmatranja žalbe, odlučio da ceo postupak treba ponoviti jer optuženi nije dobio sva dokumenta na ćirilici. Tako će, zaslugom države, ovaj simpatizer DSS/NS koalicije, imati novo suđenje, gde će sve biti na ćirilici. I sudija i dokumenti i zakon i presuda. A kad prevodite sa latinice na ćirilicu, jasno je da sve dobija novo ruho. I presuda onda mora da izgleda drugačije.

Pre samo nekoliko sedmica su neki stranci u Novom Sadu dali dobar savet na ovu temu. Ali je bio na latinici, pa ga nismo razumeli.

Jeste, kritikovali su Predsednika da hoće da proda NIS Rusima u bescenje, ali Predsednik je mislio na Srbiju i pre samo dve sedmice je potpisao taj ugovor u kojem se „radi o dugoročnom snabdevanju Srbije gasom. Znači, nema problema? Imamo gasa? Ura!! Hvala Borisu Tadiću! Hvala Vuku i Mišku Jeremiću! Hvala im!

Ako nije problem, da li možete to da javite onim ljudima koji su večeras isključili 70000 Novosađana, ti ljudi verovatno još uvek ne znaju da je potpisan ugovor koji je obezbedio dugoročno snabdevanje gasom? Da li možete to da javite Pančevcima? Njih je neko ko nije čuo Borisa & Vuka počeo da isključuje večeras. Da li možete da im javite?

Da li možete da javite lokalnim radio stanicama u Novom Sadu, koje obaveštavaju ljude koje ambulante od sutra više ne rade? Da li možete da javite starima u gerontološkom centru na Novom Naselju koji se sutra sele u druge domove u kojima je toplo? Da li možete da im javite?

Ima gasa, i to dugoročno. Energetski smo konačno nezavisni. Javite svima.

 

Nedavno prispeli Zahtev za dopunu dokumentacije očigledno nije samo mene uzrujao, i postao je jedna od onih vesti što traju dve minute (02:04) i vide ih oni koji čekaju sport na vestima B92, nešto malo pre reklama. O neviđenoj gužvi u novosadskom SUP-u, ako ništa drugo, može vam posvedočiti ova slika skinuta sa vesti.

Novosadski SUP

 

Što se mene tiče, ja i dalje nisam bio zadovoljan, te sam pronašao jedan telefonski broj u Agenciji koji bi trebao pripadati Direktorici, na koji se potom javila Neka Žena (možda njena sekretarica? možda sama Vesna?) sa kojom sam pričao dva puta. Naš prvi razgovor je tekao ovako…

(ponedeljak, 29. decembar, oko 2 popodne)

Ja: Dobar dan. Da li mogu da pričam sa nekim u Agenciji u vezi famoznog Zahteva za dopunu dokumentacije?
Ta Žena: Šta je vama svima u Novom Sadu, ceo grad se digao?!
Ja: Zar ste slali samo u Novi Sad ove zahteve??
Ta Žena: Da nije to možda neka zavera protiv Novog Sada, ha?
Ja: ?? Ne znam, možda. Jel’ jeste?
Ta Žena: Zovite na telefon koji Vam je dat u obaveštenju.
Ja: Ne mogu da zovem na taj telefonski broj, jer je stalno zauzeto. Ne znam da li ste digli slušalicu, presekli makazama kabel, razlupali telefon čekićem, ali nešto ste učinili i taj telefonski broj nije dostupan, čak ni u noćnim satima.
Ta Žena: Hi hi hi, razlupali ga čekićem, hi hi hi.
Ja: Pozvao sam taj broj više puta u noćnim satima, i stalno je zauzeto. Između 2 i 4 ujutru, taj broj je i dalje zauzet.
Ta Žena: Niste valjda zvali noću? Pa tada nema nikog! Ne znam, proveriću to sa telefonom, vi zovite opet.
Ja: Da li mogu da pričam sa Vesnom Džinić, ovo je njen telefon.
Ta Žena: Ne možete.
Ja: Ta žena mi je poslala obaveštenje, potpisala se na njega, i meni sada trebaju pojašnjenja, logično je da pričam sa njom.
Ta Žena: To što Vam je ona poslala, to je samo, eto tako. To je takav obrazac.
Ja: Ja ne znam kakav je to obrazac, ali ona je potpisana na obaveštenje koje je meni stiglo, i meni je logično da pričam sa onim ko mi je to obaveštenje poslao. Vi ste institucija koja se finansira iz poreza, ja sam jedan od ljudi od kojih se ubire taj porez, i Vi ste dužni da barem razgovarate sa mnom.
Ta Žena: I ja plaćam taj porez. Vesna nije tu, i neće biti tu neko vreme. Zovite na onaj telefon, ja ću proveriti šta nije u redu sa telefonom, i urediću da sve bude OK.
Ja: Dobro, otiđite tamo, i proverite, ja ću pokušati da dobijem taj broj, ako opet nije moguće, onda ću ja ponovo Vas zvati.
Ta Žena: Dobro, doviđenja.
Ja: Doviđenja.

Nakon brojnih neuspešnih pokušaja da u tom danu dobijem sveznajući broj, probao sam u noćnim satima, eto tako, tek da vidim da li im je proradila savest pa su spustili slušalicu. Ne, nije im proradila savest, i da, bilo je ponovo zauzeto između 2 i 4 ujutru.
Drugi razgovor je protekao sa istim (bez)smislom.

(utorak, 30. decembar, oko 2 i 30 popodne)

Ja: Dobar dan. Ja sam juče zvao u vezi onog Zahteva za dopunu dokumentacije, žalio sam se na podignutu slušalicu, itd. Sećate se?
Ta Žena: Da niste Vi onaj koji je juče zvao i žalio se?
Ja: ?? Da, ja sam taj.
Ta Žena: Pa što niste zvali onaj broj juče?
Ja: Jesam ponovo više puta zvao, i nemoguće ga je dobiti.
Ta Žena: Ja sam ono proverila što ste pitali, to se telefon sam ugasi kad se ugasi računar.
Ja: To je nemoguće. To nije istina.
Ta Žena: Ja se ne razumem, tako su meni rekli. Da se centrala cela ugasi kad se ugasi računar.
Ja: Zašto je onda Vaš telefon dostupan, i on je na istoj centrali?
Ta Žena: Ja se u to ne razumem.
Ja: Ja sam jedan od brojnih ljudi koji su pokušali da dobiju taj telefon u poslednjih nekoliko dana, i čini se da niko nije uspeo da dobije vezu.
Ta Žena: E to je, onda, zato.
Ja: Šta zato?
Ta Žena: Pa svi vi iz Novog Sada zovete u isto vreme, i onda nastane zagušenje u Novom Sadu.
Ja: To je nemoguće.
Ta Žena: Ja se ne razumem u telekomunikacije, ali to je onda to, kao za Novu Godinu kad imamo preopterećenje i niko ne može nikog da dobije.
Ja: Novi Sad nije neko selo sa jednom centralom, niti baš ceo Novi Sad zove vas, pa da je to problem.
Ta Žena: Ja se ne razumem, ali i džaba ste danas nazvali, svi su već otišli kući.
Ja: Kako već otišli kući?
Ta Žena: Da, otišli su malo ranije, i neće se pojavljivati do nakon praznika. Probajte u ponedeljak. Doviđenja.
Ja: Doviđenja.

Opet ostah bez reči. I nisam se setio da pitam, ako su svi otišli kući, zašto je i dalje stalno zauzeto? I zauzeto je ponovo u 2 ujuturu, u noći između utorka i srede, u poslednjem danu 2008. godine, u trenucima kad nastaje ovaj red. Ne očekujem da mi se neko javi, samo pokušavam da ustanovim da li njihov bezobrazluk i osionost ima granicu ili ne.

 

Na cekanju

Ovaj blog preti da bude jedan blog mržnje, iako to ne želim, ali ništa vas ne može toliko razljutiti (i samim tim naterati da napišete jedan tekst) kao besramni pokušaj nekog da vas izvrgne ruglu, napravi budalom od vas, ponizi pred svima, i pljune na vas. A to ova država, Srbija, čini tako često.

Šta je po sredi, ovog puta?

Prvo je mom ocu stigao zahtev. Potom su ga dobili prijatelji. Preključe sam zahtev dobio i ja. Zahtev za dopunu dokumentacije.

Naime, ja sam se, naivno, na poziv države, na poziv koji je bio upućen onim nesretnicima (tačan broj: 5.066.815) koji nisu dobili akcije nekog lukrativnog društvenog preduzeća u kojem su radnici (oni drugi, oni sa akcijama) mahom lenčarili i na osnovu monopolističkog položaja preduzeća zarađivali novac, prijavio na svoje sledovanje akcija, koje sam planirao da jednog dana utopim na beogradskoj berzi, čim naravno šac metodom procenim da je cena odgovarajuća. I država je propisala uslove koje sam ja ispunjavao, barem sam tako mislio. U petak je stigao dopis da to možda i nije tako?

Sudeći po direktorki Agencije za privatizaciju, Vesni Džinić, kadru od poverenja ministra Mlađana Dinkića, koja se autoru ovog bloga direktno obraća, “Agencija za privatizaciju je u postupku kontrole ispunjenosti uslova obaveštena od strane nadležnog državnog organa da prema podacima koji oni raspolažu, za podnosioca Prijave za upis u evidenciju […] nije moguće odrediti da li ispunjava uslov da je na dan 03. januara 2008. godine bio državljanin Republike Srbije, te je neophodno da prijavu dopunite [dopunim] dostavljanjem uverenja o državljanstvu Republike Srbije (ne starije od šest meseci)”.
Takođe, Vesna ističe sledeće: “rok za dopunu prijave za upis u evidenciju nosilaca prava 15 dana od prijema ovog obaveštenja”, i naravno, opominje (preti?) me Vesna da “ukoliko ne postupite [postupim] u skladu sa ovim obaveštenjem, Agencija za privatizaciju će zaključkom odbaciti Vašu [Moju] prijavu za upis u evidenciju nosilaca prava”.

Ja i ne znam gde bih ovde počeo? Od čega? Kad sam video da je pismo došlo i do mene, i da je samo pitanje kad će ga svako od nas dobiti, rekao sam kratko: Bitange jedne.
I ne znam šta više tome da dodam? Da li su reči potrebne?

Ja sam ipak pokušao da donesem par zaključaka iz ovih premisa, te da postavim par pitanja.

Napomena:
Autor ovog bloga je rođen u glavnom gradu SAPV, odrastao u istom gradu, otišao na služenje redovnog vojnog roka iz tog grada, danas radi i plaća porez u tom gradu, poseduje ličnu kartu i pasoš sa uredno zavedenom adresom. Šta sam još trebao da učinim da izbegnem ovo?

Zaključak #1.

Postoji državni organ, koji je Agenciju za privatizaciju (AZP), obavestio da (taj Organ) ne može da odredi da li sam ja bio državljanin početkom 2008. ili ne.

Pitanja:
• Predpostavka mi je da se taj Organ nije dosađivao pa odlučio da smara AZP, nego ga je AZP pitala za mene. OK. Pitala za Sve Nas, pardon. I taj Organ ne može da odredi da li sam od njinih il’ baš i nisam. Zašto je AZP pitala baš Njega a ne nekog drugog (nekog ko recimo može to da odredi)? Na primer, postoje neki ljudi za nekim šalterima koji su meni u više navrata izdali uverenje o mom državljanstvu. Zašto AZP nije pitala njih, nego baš taj Organ?
• Taj Organ? Kakav je to Državni Organ koji ne može, na osnovu svih podataka koje sam im ja dao, da odredi da li jesam ili nisam, šta god već? Zašto taj Organ nije pitao one malopre spomenute ljude iza šaltera? Da li oni znaju ili ne znaju jedni za druge?
• Da li je taj Organ – MUP? Ako jeste, da li se svi možemo složiti da je vrhunska sramota da jedna takva institucija ne može da, jednog balavandera kakav sam ja, proveri i odredi da li jesam državljanin ili ne?

Zaključak #2.

AZP tvrdi da je neophodno da im baš ja dostavim uverenje o državljanstvu Republike Srbije.

Pitanja:

• Možda zvuči malo nadmeno, ali ako AZP ne može nešto da uradi, zašto to traži od mene? Da li samo ja mogu da saznam da li sam bio državljanin ili ne? Ili državljanstvo više nije onaj bezlični papir koji predajete u SUP-u, nego recimo neka intimna ispovest u kojoj mi navodimo da li zaista volimo Srbiju, Vesnu Džinić i Organ koji ona konsultuje kada razmišlja o nama?
• Član 5, Uredbe o postupku i načinu evidencije građana koji imaju pravo na novčanu naknadu i na prenos akcija bez naknade, kaže: “Radi provere ispunjenosti uslova lica koje je podnelo prijavu ( u daljem tekstu: podnosilac prijave), na zahtev Agencije nadležni državni organ i nadležni organ jedinice lokalne samouprave dostavljaju podatke iz: elektronske baze podataka o prebivalištu lica na teritoriji Republike Srbije, odnosno o statusu privremeno raseljenih lica sa Kosova i Metohije; elektronske baze podataka o licima koja su upisana u birački spisak nadležnog organa jedinice lokalne samouprave; elektronske baze podataka o statusu državljana”. Kako ja ovo čitam, nadležni organ jedinice lokalne samouprave dostavlja podatke o statusu državljana? Zašto sada mene neko poziva da idem da tražim uverenje, kada je ta institucija već dužna to da uradi?
• Ukoliko ja zaista treba ovo da uradim, i pomognem AZP u poslu koji ona ne može ili neće da uradi, da li sam ja dužan da snosim troškove ovog posla? Ako jesam, zašto baš ja? Gde sam to pogrešio? Šta je falilo u mojoj prijavi, u mom životu, šta je po sredi, kada ove troškove moram ja da snosim? Nije mi bitna cifra, interesuje me – zašto ja, a ne AZP, ili recimo Organ, onaj ko je unajmio Organ, ili pak neko treći? Da li mogu, u nekom sudskom postupku, da tužim taj Organ i tražim povraćaj troškova?
• Uverenje ne sme da bude starije od 6. meseci? Zašto? Ukoliko je potrebno da se dokaže da sam na dan 03. januara 2008. godine bio državljanin Republike Srbije, šta fali recimo uverenju od tog 3. januara? Ili 4. januara 2008. godine? Zašto mora da bude mlađe od 6 meseci?

Zaključak #3.

Ukoliko u roku od 15 dana od dana prijema ovog obaveštenja ne dopunim prijavu, AZP će zaključkom odbaciti moju prijavu.

Pitanja:

• 15 dana? Radnih ili ukupno? Kako AZP zna kada sam ja dobio ovo obaveštenje? Kako zna da li sam ja uopšte dobio to obaveštenje? Kada će donositi taj zaključak u vezi moje prijave?
• Zašto je ovo došlo upravo pred novogodišnje praznike? U uredu za izdavanje državljanstva u glavnom gradu Pokrajine je upravo neviđena gužva zbog ovoga. Šta ukoliko, zbog gužve, nije moguće da se na vreme izvadi i dostavi to uverenje?
• Da li ovo obaveštenje ima veze s tim da po članu 6, Uredbe o postupku i načinu evidencije građana koji imaju pravo na novčanu naknadu i na prenos akcija bez naknade, AZP treba da najkasnije do 31. decembra izda potvrdu o upisu u evidenciju nosilaca prava? Da li je moguće da će većina stanovništva, ako ne i svi (?), dobiti ovo obaveštenje samo zato što je AZP nesposobna da uradi posao u roku u kojem joj te to zadato?
• Šta ukoliko ja dostavim sve što se od mene traži, uverenje o državljanstvu u ovom slučaju, a onda stigne dopis da treba da dokažem da sam bio upisan u birački spisak (što se recimo traži članom 2. Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije), te budem morao da pronađem 3 svedoka koji su me videli na biračkom mestu i to u trenutku kada sam ubacivao listić?

Sva ova pitanja su izašla sama od sebe, i moj otac je već probao da dobije odgovore na neka od njih na telefonski broj (011/3020 800) koji je naveden u memorandumu AZP. Međutim, stalno je zauzeto, kaže otac, i verujem da bi se zaposleni u AZP znali pravdati preokupiranošću i stalnim interesovanjem svekolikog pučanstva. Tako da sam ja odlučio da probam nekoliko puta da dobijem AZP u noćnim satima između 28. i 29. decembra. Tek da vidimo koliko su zauzeti. U nekoliko poziva između 2 i 4 ujutru, u noći između nedelje i ponedeljka, telefon je svaki put bio zauzet!!! Ah, kako ih samo traže! Ni noću nisu mirni.

Bitange jedne!

Večeras je u „Utisku nedelje“ gostovao naš ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Bitna faca, očigledno, inače mu Olja ne bi posvetila celu emisiju i lišila nas još dva sagovornika, koji bi možda – a možda i ne – imali i drugačije stavove. Za one koji su propustili, siže je (barem onog dela koji sam ja odgledao), da nas Holandija baš i ne voli, nerazumna je, i za nju saradnja sa Tribunalom znači jedino „Mladić u Hagu“, a jasno je svima da to nama baš i ne paše, te naša evropska budućnost nije tako svetla kao što su obećavali za izbore. Vuk je, po sopstvenom priznanju, ubeđivao strane diplomate da primene iste aršine kao i za Hrvatsku, kojoj je bilo dopušteno da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, iako u trenutku započinjanja primene nije isporučila Ante Gotovinu.

Istovremeno, na nekom drugom kanalu, naleteo sam na Božidara Ðelića, koji je u 10 sekundi koliko sam se ja zadržao na tom kanalu, pričao o „tvrdoglavoj Holandiji“.

Ergo, ono što bih ja ovde izdvojio kao jadno & bedno, iako je konkurencija jaka, jeste taj i dalje odvratan stav gde srbijanska vlada optužuje „tvrdoglavu Holandiju“ za sve svoje neuspehe, i gde je Holandija tvdoglava zato što traži da se međunarodnom sudu pravde isporuči optuženik za najteže ratne zločine.

Pa da li smo mi NORMALNI?

Kako nas nije sramota da uopšte sporimo takav jedan zahtev?! Zar nije to jedan normalan zahtev koji bismo mi sami sebi trebali postaviti pre nego što uopšte igde krenemo?

U prilog toj nenormalnosti, evo još jedne koja je spomenuta u emisiji (nenormalnost je bajata, ali opet evo je), a neka me neko ispravi ako grešim. Srbija je, na teške optužbe hrvatske države za genocid, pred sudom pravde probala da završi slučaj tako što je rekla da u vreme podnošenja tužbe nije bila članica Ujedinjenih nacija! Ha???

Pa da li smo mi NORMALNI? Zar ne bi neko nevin & normalan rekao, „Kakav genocid? Hajde na crtu, hajde na sud!?“, a ne probao da se izvadi što nije bio ČLAN NEČEGA u nekom periodu???

Neću vam ni spominjati kakav sramotan pristup ima naša država i naš ministar Jeremić po ovom pitanju.

I tako sam počeo da razmišljam kako nam niko ne veruje, zato što mahom lažemo i jer smo bezobrazni, i opet me je bilo sramota što živim u državi u kojoj živim. I palo mi je na pamet, da se vratim na početak priče, kako su nekad neki ljudi pričali da „Mladić možda jeste u Srbiji, ali Karadžić sigurno nije“. A kako je Internet jedna svemoćna zbirka svega izrečenog, ukucao sam u Google poznatu mantru od pre par godina „Karadžić nije u Srbiji“.

Vec na prvoj stranici sam dobio dva kandidata za lažova decenije.

Prvi kandidat je Rasim Ljajić, doživotni predsednik Saveta za saradnju sa Tribunalom u Hagu. Izdvajam deo njegovog interjua za Dnevnik iz 2004. godine:

DNEVNIK: Uveliko se spekuliše da bi, zbog odluke Beograda da ne hapsi haške optuženike, utočište u Srbiji mogao da potraži i Radovan Karadžić?

RASIM LJAJIĆ: Mi i dalje sprovodimo opsežne akcije kako bismo utvrdili da li je general Ratko Mladić u Srbiji ili ne. U svim tim proverama učestvuju i predstavnici medunarodnih organizacija, i oni za sada nemaju nikakvih primedbi na kredibilitet provera koje se obavljaju. U svakom slučaju, ako se pokaže da je Mladić ovde, on će sasvim sigurno biti izručen Tribunalu, jer postoje politička volja i spremnost da se to učini. Verujem da bi slično bilo i s Karadžićem, mada je sama tvrdnja da je on pronašao utočište u Srbiji naprosto besmislena.

 

Drugi kandidat je Zoran Stojković, bivši ministar pravde, čije stavove iz septembra 2006. godine prenosi B92:

Ministar pravde Zoran Stojković je izjavio da nije tačna tvrdnja glavnog tužioca Tribunala u Hagu Karle del Ponte da je bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić u Srbiji: „Ubeden sam da Karadžić sigurno nije u Srbiji“.

Stojković je izjavu Karle del Ponte da su haški optuženici Karadžić i Ratko Mladić u Srbiji protumacio kao uporni vid pritiska na Srbiju: „Mi moramo da nademo Mladića. U teškoj smo situaciji, jer oni kažu – ili ga nađite ili dokažite da nije tu“.

 

Treceg kandidata nisam tražio, već mi je bilo muka od ove dvojice.

 

I sad, pitanje – „Zašto nam ne veruju kad kažemo da sve činimo da uhapsimo preostale haške optuženike?“.

I šta mislite, kad ćete u Evropu?