maj 2009


Jedini put kada se poznati katalonski slikar Salvador Dali prijavio na takmičenje, bilo je 1946. na konkurs koji je raspisala filmska kompanija Loew Lewin Productions. Dali je u tom trenutku već imao dobrih radova za film (npr. njegova saradnja sa Hičkokom na filmu „Začarana“), a bilo je potrebno da se napravi slika koja bi se koristila u filmskoj adaptaciji Mopasanove novele „Bel Ami“. Iako nije osvojilo nagradu (žiri je odlučio da nagradu ne treba da odnese Dali, već Maks Ernst), ovo maestralno delo je preživelo i nadživelo sve godine, i danas ga možete videti u Muzeju lepih umetnosti (Musées Royaux des Beaux Arts) u Briselu.
Iskušenje svetog Antonija, Salvador Dali

Slonovi sa paukovim nogama nose izazove za svetog Antonija. Vidimo nagu ženu u zlatnom vrčagu što simobolizira požudu i pohlepu, kao i obelisk koji simbolizira moć i bogatstvo. Slon sa obeliskom je inspirisan Berninijevim skulpturom slona Pulcino della Minerva koja se nalazi u Rimu, a za koju je Bernini inspiraciju našao u knjizi Hypnerotomachia Poliphili.

Berninijeva skulptura Pulcino della Minerva

Ono što je specifično za Berninijev dizajn jeste osmeh koji ima slon. Postoji razlog i za ovo, ali to bi nas odvelo već daleko.

Užas na koji nailaze Novosađani kad je u pitanju poseta policiji radi vađenja ličnih dokumenata već je svima znana. Opšte je poznato da se građanin treba pripremiti za višednevna poniženja i šikaniranja, i samo je pitanje (ne)milosti službenog osoblja na čemu će se zaustaviti. I sve je toliko tužno i nimalno smešno, iako surovo podseća na jednu smešnu scenu iz „Žitija Brajanovog“, gde jedan zatvorenik zavidi nesrećno zatvorenom Brajanu koga je čuvar zatvora upravo pljunuo (zatvorenik:  „Eh, šta bih ja dao da mene pljunu u lice! Nekad ostanem budan noću i sanjarim da me pljunu u lice…“). Takva je situacija i u novosadističkom SUP-u. Ako vas pljunu u lice… You lucky, lucky bastard.

No, ono što jeste novo, barem u aspektu da više nikog ne čudi, jeste pojava Profesionalnih čekača. Naime, ova profesija je ranije bila vezana mahom za inostranstvo, profesionalni čekači su za odgovarajuću nadoknadu čekali u redu za vize umesto vas, ali ta profesija nije se činila toliko prosperitetna kad su domaće institucije u pitanju. No, zahvaljujući našoj vlasti, nova grana privrede je tu. Nedavni tekst u Blicu se završava zaključkom da će se Novosađani i dalje „prinudno družiti ispred SUP-a„, i na kraju: „Osim ako nisu spremni da uz sumu za vađenje novih dokumenata pridodaju još 1.000 dinara za profesionalce„. I tu je nekako zaokružena priča.

Postoje Profesionalci. Ja ih zamišljam kako se pojavljuju, onako profesionalni i hladni, bez puno reči, kao Harvi Kajtel u „Petparačkim pričama“ (ili recimo u „Putu bez povratka„), rukom vam daju znak da se sklonite i prepustite stvar onima koji su za taj posao obučeni. Oni imaju sve što im treba pri sebi, ništa ih ne može iznenaditi, dok ste trenuli okom oni vade hoklicu, novine, termos, kafa, tranzistor, skripte, šta li već, sve imaju pri sebi, znaju kako da reše sve probleme, radili su to već hiljadu puta, samo se vi pomerite, i prepustite stvar onima kojima je to posao.

Verujem, i ne šalim se kada to ovo kažem, da se značajno iskustvo skupilo u tim ljudima koje bi šteta bilo ne preneti budućim generacijama. A kako je profesija persepktivnija nego li, recimo, mašinstvo, zašto ne napraviti i škole za čekače? Dvogodišnje? Trogodišnje? U tim školama bi predavali ljudi sa višegodišnjim iskustvom ispred inostranih ambasada i državnih institucija, poseban akcenat bih stavio na one koji su iskustvo stekli ispred nemačkog konzulata u Birčaninovoj dok su još bili oni torovi, no i ovi novosadisti zasigurno imaju puno toga da kažu i prenesu budućem naraštaju. Predmeti u toj školi bi bili recimo Psihologija konflikata u redovima ispred šaltera 1 i 2, Tehnike spavanja stojećki, Probijanje kroz redove (ovo bi moglo da bude umesto fizičkog?). Časovi prakse bi se odvijali ispred šaltera nekih državnih institucija, dok bi deca bila podstrekivana da vežbaju i sama kod kuće. Diplomski bi recimo bio Dobijanje pasoša i lične karte u jednoj sedmici, ili nešto slično, gde bi se već moglo videti da li su stekli potrebna znanja za budući život u Srbiji.

Nije šala, i nije smešno.

Za kraj, naravno, The Professionals…

Jedno mesto gde se na prefinjen način prepliću slikarstvo, književnost, istorija, religija (i još naravno puno toga) jesu pojedini brojevi Bonelijevog stripa Dilan Dog. Tačno je da smo još kod Specijalnog izdanja Zlatne Serije „Doktor Ksabaras“ znali da je Dilan Dog mnogo više od efemernog tinejdžerskog stripa, ali nova izdanja u edicijama Veselog Četvrtka to iznova potvrđuju. Ono što čini kvalitetan iskorak u ediciji Veselog Četvrtka, jeste elokventan, zanimljiv i pre svega edukativan uvodnik. Bilo da se radi o adaptaciji originalnog uvodnika ili kompletnom novom tekstu, svaka pohvala!

Ergo, u „Naslikanom košmaru“ (broj 9) je meni najzanimljivija naslovnica koja dakako nije samo posveta italijanskom renesansnom slikaru Andrei Mantenji, nego ima dublje značenje vezano za ovu epizodu Dilana Doga. Naime, slika postavlja Dilana Doga u ulogu Svetog Sevastijana, kojeg su po nalogu cara Dioklecijana njegovi vojnici streljali strelama. I, kad su svi mislili da je Sevastijan mrtav, „on se javi živ i potpuno zdrav“, zbore stari spisi. Posle toga su ga ubili motkama, ali to je već druga priča. Dilanu Dogu se u ovoj svesci događa nešto slično, no ne treba da vam kvarim užitak čitanja.

Dylan Dog - Naslikani košmar

Sveti Sevastijan

 

Na gornjoj slici je prikazano Mantenjino delo „Sveti Sevastijan“ koje se trenutno nalazi u muzeju Luvr u Parizu.

I da ne zaboravim – u ediciji Veselog Četvrtka ponovo (konačno!) imamo dobar prevod – zasluge: Aleksandra Milovanović.

Triptih „Iskušenje svetog AntonijaHijeronimus Boša. Muzej „Museu Nacional de Arte Antiga“ u Lisabonu.

centralniPanel

Detalji na centralnom panelu

 

Neverovatno delo. Ovde je prikazan samo centralni panel i detalj sa njega.

„Vreme dolazi kada će ljudi poludeti, i kada vide nekoga ko nije poludeo napašće ga govoreći: Ti si lud, ti nisi kao mi.“

(Sveti Antonije, hrišćanski asketa iz IV veka nove ere). 

Iskušenja Svetog Antonija

Demoni

 

„Iskušenje svetog Antonija“ je remek delo nemačkog renesansnog slikara Matijasa Grinevalda koje je nastalo u periodu od 1512. do 1516. godine. Trenutno se nalazi u muzeju Musée d’Unterlinden u Kolmaru u regionu Alzas u Francuskoj.