Nedavno prispeli Zahtev za dopunu dokumentacije očigledno nije samo mene uzrujao, i postao je jedna od onih vesti što traju dve minute (02:04) i vide ih oni koji čekaju sport na vestima B92, nešto malo pre reklama. O neviđenoj gužvi u novosadskom SUP-u, ako ništa drugo, može vam posvedočiti ova slika skinuta sa vesti.
Što se mene tiče, ja i dalje nisam bio zadovoljan, te sam pronašao jedan telefonski broj u Agenciji koji bi trebao pripadati Direktorici, na koji se potom javila Neka Žena (možda njena sekretarica? možda sama Vesna?) sa kojom sam pričao dva puta. Naš prvi razgovor je tekao ovako…
(ponedeljak, 29. decembar, oko 2 popodne)
Ja: Dobar dan. Da li mogu da pričam sa nekim u Agenciji u vezi famoznog Zahteva za dopunu dokumentacije? Ta Žena: Šta je vama svima u Novom Sadu, ceo grad se digao?! Ja: Zar ste slali samo u Novi Sad ove zahteve?? Ta Žena: Da nije to možda neka zavera protiv Novog Sada, ha? Ja: ?? Ne znam, možda. Jel’ jeste? Ta Žena: Zovite na telefon koji Vam je dat u obaveštenju. Ja: Ne mogu da zovem na taj telefonski broj, jer je stalno zauzeto. Ne znam da li ste digli slušalicu, presekli makazama kabel, razlupali telefon čekićem, ali nešto ste učinili i taj telefonski broj nije dostupan, čak ni u noćnim satima. Ta Žena: Hi hi hi, razlupali ga čekićem, hi hi hi. Ja: Pozvao sam taj broj više puta u noćnim satima, i stalno je zauzeto. Između 2 i 4 ujutru, taj broj je i dalje zauzet. Ta Žena: Niste valjda zvali noću? Pa tada nema nikog! Ne znam, proveriću to sa telefonom, vi zovite opet. Ja: Da li mogu da pričam sa Vesnom Džinić, ovo je njen telefon. Ta Žena: Ne možete. Ja: Ta žena mi je poslala obaveštenje, potpisala se na njega, i meni sada trebaju pojašnjenja, logično je da pričam sa njom. Ta Žena: To što Vam je ona poslala, to je samo, eto tako. To je takav obrazac. Ja: Ja ne znam kakav je to obrazac, ali ona je potpisana na obaveštenje koje je meni stiglo, i meni je logično da pričam sa onim ko mi je to obaveštenje poslao. Vi ste institucija koja se finansira iz poreza, ja sam jedan od ljudi od kojih se ubire taj porez, i Vi ste dužni da barem razgovarate sa mnom. Ta Žena: I ja plaćam taj porez. Vesna nije tu, i neće biti tu neko vreme. Zovite na onaj telefon, ja ću proveriti šta nije u redu sa telefonom, i urediću da sve bude OK. Ja: Dobro, otiđite tamo, i proverite, ja ću pokušati da dobijem taj broj, ako opet nije moguće, onda ću ja ponovo Vas zvati. Ta Žena: Dobro, doviđenja. Ja: Doviđenja.
Nakon brojnih neuspešnih pokušaja da u tom danu dobijem sveznajući broj, probao sam u noćnim satima, eto tako, tek da vidim da li im je proradila savest pa su spustili slušalicu. Ne, nije im proradila savest, i da, bilo je ponovo zauzeto između 2 i 4 ujutru.
Drugi razgovor je protekao sa istim (bez)smislom.
(utorak, 30. decembar, oko 2 i 30 popodne)
Ja: Dobar dan. Ja sam juče zvao u vezi onog Zahteva za dopunu dokumentacije, žalio sam se na podignutu slušalicu, itd. Sećate se? Ta Žena: Da niste Vi onaj koji je juče zvao i žalio se? Ja: ?? Da, ja sam taj. Ta Žena: Pa što niste zvali onaj broj juče? Ja: Jesam ponovo više puta zvao, i nemoguće ga je dobiti. Ta Žena: Ja sam ono proverila što ste pitali, to se telefon sam ugasi kad se ugasi računar. Ja: To je nemoguće. To nije istina. Ta Žena: Ja se ne razumem, tako su meni rekli. Da se centrala cela ugasi kad se ugasi računar. Ja: Zašto je onda Vaš telefon dostupan, i on je na istoj centrali? Ta Žena: Ja se u to ne razumem. Ja: Ja sam jedan od brojnih ljudi koji su pokušali da dobiju taj telefon u poslednjih nekoliko dana, i čini se da niko nije uspeo da dobije vezu. Ta Žena: E to je, onda, zato. Ja: Šta zato? Ta Žena: Pa svi vi iz Novog Sada zovete u isto vreme, i onda nastane zagušenje u Novom Sadu. Ja: To je nemoguće. Ta Žena: Ja se ne razumem u telekomunikacije, ali to je onda to, kao za Novu Godinu kad imamo preopterećenje i niko ne može nikog da dobije. Ja: Novi Sad nije neko selo sa jednom centralom, niti baš ceo Novi Sad zove vas, pa da je to problem. Ta Žena: Ja se ne razumem, ali i džaba ste danas nazvali, svi su već otišli kući. Ja: Kako već otišli kući? Ta Žena: Da, otišli su malo ranije, i neće se pojavljivati do nakon praznika. Probajte u ponedeljak. Doviđenja. Ja: Doviđenja.
Opet ostah bez reči. I nisam se setio da pitam, ako su svi otišli kući, zašto je i dalje stalno zauzeto? I zauzeto je ponovo u 2 ujuturu, u noći između utorka i srede, u poslednjem danu 2008. godine, u trenucima kad nastaje ovaj red. Ne očekujem da mi se neko javi, samo pokušavam da ustanovim da li njihov bezobrazluk i osionost ima granicu ili ne.
Ovaj blog preti da bude jedan blog mržnje, iako to ne želim, ali ništa vas ne može toliko razljutiti (i samim tim naterati da napišete jedan tekst) kao besramni pokušaj nekog da vas izvrgne ruglu, napravi budalom od vas, ponizi pred svima, i pljune na vas. A to ova država, Srbija, čini tako često.
Šta je po sredi, ovog puta?
Prvo je mom ocu stigao zahtev. Potom su ga dobili prijatelji. Preključe sam zahtev dobio i ja. Zahtev za dopunu dokumentacije.
Naime, ja sam se, naivno, na poziv države, na poziv koji je bio upućen onim nesretnicima (tačan broj: 5.066.815) koji nisu dobili akcije nekog lukrativnog društvenog preduzeća u kojem su radnici (oni drugi, oni sa akcijama) mahom lenčarili i na osnovu monopolističkog položaja preduzeća zarađivali novac, prijavio na svoje sledovanje akcija, koje sam planirao da jednog dana utopim na beogradskoj berzi, čim naravno šac metodom procenim da je cena odgovarajuća. I država je propisala uslove koje sam ja ispunjavao, barem sam tako mislio. U petak je stigao dopis da to možda i nije tako?
Sudeći po direktorki Agencije za privatizaciju, Vesni Džinić, kadru od poverenja ministra Mlađana Dinkića, koja se autoru ovog bloga direktno obraća, “Agencija za privatizaciju je u postupku kontrole ispunjenosti uslova obaveštena od strane nadležnog državnog organa da prema podacima koji oni raspolažu, za podnosioca Prijave za upis u evidenciju […] nije moguće odrediti da li ispunjava uslov da je na dan 03. januara 2008. godine bio državljanin Republike Srbije, te je neophodno da prijavu dopunite [dopunim] dostavljanjem uverenja o državljanstvu Republike Srbije (ne starije od šest meseci)”.
Takođe, Vesna ističe sledeće: “rok za dopunu prijave za upis u evidenciju nosilaca prava 15 dana od prijema ovog obaveštenja”, i naravno, opominje (preti?) me Vesna da “ukoliko ne postupite [postupim] u skladu sa ovim obaveštenjem, Agencija za privatizaciju će zaključkom odbaciti Vašu [Moju] prijavu za upis u evidenciju nosilaca prava”.
Ja i ne znam gde bih ovde počeo? Od čega? Kad sam video da je pismo došlo i do mene, i da je samo pitanje kad će ga svako od nas dobiti, rekao sam kratko: Bitange jedne.
I ne znam šta više tome da dodam? Da li su reči potrebne?
Ja sam ipak pokušao da donesem par zaključaka iz ovih premisa, te da postavim par pitanja.
Napomena:
Autor ovog bloga je rođen u glavnom gradu SAPV, odrastao u istom gradu, otišao na služenje redovnog vojnog roka iz tog grada, danas radi i plaća porez u tom gradu, poseduje ličnu kartu i pasoš sa uredno zavedenom adresom. Šta sam još trebao da učinim da izbegnem ovo?
Zaključak #1.
Postoji državni organ, koji je Agenciju za privatizaciju (AZP), obavestio da (taj Organ) ne može da odredi da li sam ja bio državljanin početkom 2008. ili ne.
Pitanja:
• Predpostavka mi je da se taj Organ nije dosađivao pa odlučio da smara AZP, nego ga je AZP pitala za mene. OK. Pitala za Sve Nas, pardon. I taj Organ ne može da odredi da li sam od njinih il’ baš i nisam. Zašto je AZP pitala baš Njega a ne nekog drugog (nekog ko recimo može to da odredi)? Na primer, postoje neki ljudi za nekim šalterima koji su meni u više navrata izdali uverenje o mom državljanstvu. Zašto AZP nije pitala njih, nego baš taj Organ?
• Taj Organ? Kakav je to Državni Organ koji ne može, na osnovu svih podataka koje sam im ja dao, da odredi da li jesam ili nisam, šta god već? Zašto taj Organ nije pitao one malopre spomenute ljude iza šaltera? Da li oni znaju ili ne znaju jedni za druge?
• Da li je taj Organ – MUP? Ako jeste, da li se svi možemo složiti da je vrhunska sramota da jedna takva institucija ne može da, jednog balavandera kakav sam ja, proveri i odredi da li jesam državljanin ili ne?
Zaključak #2.
AZP tvrdi da je neophodno da im baš ja dostavim uverenje o državljanstvu Republike Srbije.
Pitanja:
• Možda zvuči malo nadmeno, ali ako AZP ne može nešto da uradi, zašto to traži od mene? Da li samo ja mogu da saznam da li sam bio državljanin ili ne? Ili državljanstvo više nije onaj bezlični papir koji predajete u SUP-u, nego recimo neka intimna ispovest u kojoj mi navodimo da li zaista volimo Srbiju, Vesnu Džinić i Organ koji ona konsultuje kada razmišlja o nama?
• Član 5, Uredbe o postupku i načinu evidencije građana koji imaju pravo na novčanu naknadu i na prenos akcija bez naknade, kaže: “Radi provere ispunjenosti uslova lica koje je podnelo prijavu ( u daljem tekstu: podnosilac prijave), na zahtev Agencije nadležni državni organ i nadležni organ jedinice lokalne samouprave dostavljaju podatke iz: elektronske baze podataka o prebivalištu lica na teritoriji Republike Srbije, odnosno o statusu privremeno raseljenih lica sa Kosova i Metohije; elektronske baze podataka o licima koja su upisana u birački spisak nadležnog organa jedinice lokalne samouprave; elektronske baze podataka o statusu državljana”. Kako ja ovo čitam, nadležni organ jedinice lokalne samouprave dostavlja podatke o statusu državljana? Zašto sada mene neko poziva da idem da tražim uverenje, kada je ta institucija već dužna to da uradi?
• Ukoliko ja zaista treba ovo da uradim, i pomognem AZP u poslu koji ona ne može ili neće da uradi, da li sam ja dužan da snosim troškove ovog posla? Ako jesam, zašto baš ja? Gde sam to pogrešio? Šta je falilo u mojoj prijavi, u mom životu, šta je po sredi, kada ove troškove moram ja da snosim? Nije mi bitna cifra, interesuje me – zašto ja, a ne AZP, ili recimo Organ, onaj ko je unajmio Organ, ili pak neko treći? Da li mogu, u nekom sudskom postupku, da tužim taj Organ i tražim povraćaj troškova?
• Uverenje ne sme da bude starije od 6. meseci? Zašto? Ukoliko je potrebno da se dokaže da sam na dan 03. januara 2008. godine bio državljanin Republike Srbije, šta fali recimo uverenju od tog 3. januara? Ili 4. januara 2008. godine? Zašto mora da bude mlađe od 6 meseci?
Zaključak #3.
Ukoliko u roku od 15 dana od dana prijema ovog obaveštenja ne dopunim prijavu, AZP će zaključkom odbaciti moju prijavu.
Pitanja:
• 15 dana? Radnih ili ukupno? Kako AZP zna kada sam ja dobio ovo obaveštenje? Kako zna da li sam ja uopšte dobio to obaveštenje? Kada će donositi taj zaključak u vezi moje prijave?
• Zašto je ovo došlo upravo pred novogodišnje praznike? U uredu za izdavanje državljanstva u glavnom gradu Pokrajine je upravo neviđena gužva zbog ovoga. Šta ukoliko, zbog gužve, nije moguće da se na vreme izvadi i dostavi to uverenje?
• Da li ovo obaveštenje ima veze s tim da po članu 6, Uredbe o postupku i načinu evidencije građana koji imaju pravo na novčanu naknadu i na prenos akcija bez naknade, AZP treba da najkasnije do 31. decembra izda potvrdu o upisu u evidenciju nosilaca prava? Da li je moguće da će većina stanovništva, ako ne i svi (?), dobiti ovo obaveštenje samo zato što je AZP nesposobna da uradi posao u roku u kojem joj te to zadato?
• Šta ukoliko ja dostavim sve što se od mene traži, uverenje o državljanstvu u ovom slučaju, a onda stigne dopis da treba da dokažem da sam bio upisan u birački spisak (što se recimo traži članom 2. Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije), te budem morao da pronađem 3 svedoka koji su me videli na biračkom mestu i to u trenutku kada sam ubacivao listić?
Sva ova pitanja su izašla sama od sebe, i moj otac je već probao da dobije odgovore na neka od njih na telefonski broj (011/3020 800) koji je naveden u memorandumu AZP. Međutim, stalno je zauzeto, kaže otac, i verujem da bi se zaposleni u AZP znali pravdati preokupiranošću i stalnim interesovanjem svekolikog pučanstva. Tako da sam ja odlučio da probam nekoliko puta da dobijem AZP u noćnim satima između 28. i 29. decembra. Tek da vidimo koliko su zauzeti. U nekoliko poziva između 2 i 4 ujutru, u noći između nedelje i ponedeljka, telefon je svaki put bio zauzet!!! Ah, kako ih samo traže! Ni noću nisu mirni.
Večeras je u „Utisku nedelje“ gostovao naš ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Bitna faca, očigledno, inače mu Olja ne bi posvetila celu emisiju i lišila nas još dva sagovornika, koji bi možda – a možda i ne – imali i drugačije stavove. Za one koji su propustili, siže je (barem onog dela koji sam ja odgledao), da nas Holandija baš i ne voli, nerazumna je, i za nju saradnja sa Tribunalom znači jedino „Mladić u Hagu“, a jasno je svima da to nama baš i ne paše, te naša evropska budućnost nije tako svetla kao što su obećavali za izbore. Vuk je, po sopstvenom priznanju, ubeđivao strane diplomate da primene iste aršine kao i za Hrvatsku, kojoj je bilo dopušteno da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, iako u trenutku započinjanja primene nije isporučila Ante Gotovinu.
Istovremeno, na nekom drugom kanalu, naleteo sam na Božidara Ðelića, koji je u 10 sekundi koliko sam se ja zadržao na tom kanalu, pričao o „tvrdoglavoj Holandiji“.
Ergo, ono što bih ja ovde izdvojio kao jadno & bedno, iako je konkurencija jaka, jeste taj i dalje odvratan stav gde srbijanska vlada optužuje „tvrdoglavu Holandiju“ za sve svoje neuspehe, i gde je Holandija tvdoglava zato što traži da se međunarodnom sudu pravde isporuči optuženik za najteže ratne zločine.
Pa da li smo mi NORMALNI?
Kako nas nije sramota da uopšte sporimo takav jedan zahtev?! Zar nije to jedan normalan zahtev koji bismo mi sami sebi trebali postaviti pre nego što uopšte igde krenemo?
U prilog toj nenormalnosti, evo još jedne koja je spomenuta u emisiji (nenormalnost je bajata, ali opet evo je), a neka me neko ispravi ako grešim. Srbija je, na teške optužbe hrvatske države za genocid, pred sudom pravde probala da završi slučaj tako što je rekla da u vreme podnošenja tužbe nije bila članica Ujedinjenih nacija! Ha???
Pa da li smo mi NORMALNI? Zar ne bi neko nevin & normalan rekao, „Kakav genocid? Hajde na crtu, hajde na sud!?“, a ne probao da se izvadi što nije bio ČLAN NEČEGA u nekom periodu???
Neću vam ni spominjati kakav sramotan pristup ima naša država i naš ministar Jeremić po ovom pitanju.
I tako sam počeo da razmišljam kako nam niko ne veruje, zato što mahom lažemo i jer smo bezobrazni, i opet me je bilo sramota što živim u državi u kojoj živim. I palo mi je na pamet, da se vratim na početak priče, kako su nekad neki ljudi pričali da „Mladić možda jeste u Srbiji, ali Karadžić sigurno nije“. A kako je Internet jedna svemoćna zbirka svega izrečenog, ukucao sam u Google poznatu mantru od pre par godina „Karadžić nije u Srbiji“.
Vec na prvoj stranici sam dobio dva kandidata za lažova decenije.
Prvi kandidat je Rasim Ljajić, doživotni predsednik Saveta za saradnju sa Tribunalom u Hagu. Izdvajam deo njegovog interjua za Dnevnik iz 2004. godine:
DNEVNIK: Uveliko se spekuliše da bi, zbog odluke Beograda da ne hapsi haške optuženike, utočište u Srbiji mogao da potraži i Radovan Karadžić?
RASIM LJAJIĆ: Mi i dalje sprovodimo opsežne akcije kako bismo utvrdili da li je general Ratko Mladić u Srbiji ili ne. U svim tim proverama učestvuju i predstavnici medunarodnih organizacija, i oni za sada nemaju nikakvih primedbi na kredibilitet provera koje se obavljaju. U svakom slučaju, ako se pokaže da je Mladić ovde, on će sasvim sigurno biti izručen Tribunalu, jer postoje politička volja i spremnost da se to učini. Verujem da bi slično bilo i s Karadžićem, mada je sama tvrdnja da je on pronašao utočište u Srbiji naprosto besmislena.
Ministar pravde Zoran Stojković je izjavio da nije tačna tvrdnja glavnog tužioca Tribunala u Hagu Karle del Ponte da je bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić u Srbiji: „Ubeden sam da Karadžić sigurno nije u Srbiji“.
Stojković je izjavu Karle del Ponte da su haški optuženici Karadžić i Ratko Mladić u Srbiji protumacio kao uporni vid pritiska na Srbiju: „Mi moramo da nademo Mladića. U teškoj smo situaciji, jer oni kažu – ili ga nađite ili dokažite da nije tu“.
Treceg kandidata nisam tražio, već mi je bilo muka od ove dvojice.
I sad, pitanje – „Zašto nam ne veruju kad kažemo da sve činimo da uhapsimo preostale haške optuženike?“.
Alice Cooper ne dolazi u Srbiju. Ne dolazi, zato što nema koga da poseti. Nema kome da svira, nema ko da ga sluša. Domaćoj publici nije bitno što je on objavio novi album, nisu im bitni ni prethodni albumi, rasprodata turneja, ne, ništa nije bitno. Za koncert u Beogradskoj areni, čiji kapaciteti samo u sedištima prelaze 20 hiljada, nije prodato ni 800 ulaznica. U gradu koji ima dva miliona stanovnika?
Ko danas živi u ovoj zemlji? Ne kažem da svi trebaju da slušaju Alice Cooper (ok, možda trebate svi da slušate, ali o tome drugom prilikom), ali 800/2000000 je takva manjina, da ukoliko ste deo nje, to prosto guši, tera na povraćanje, izaziva bes, pa ljutnju, pa onda mržnju prema državi, pa prema okolini, pa onda opet počne da guši. Ja ne mogu da prihvatim da celog života budem manjina, to nije lako, ja ne želim to! Možda ne mogu to ni da izdržim? Želim i ja da nekad budem deo mase, želim žarko da u četvrtak 4. decembra u Beogradskoj areni kličem i vrištim, da pevam uglas „it’s your world, but it’s my street„, ali ne mogu, ne može, uzeli su mi i ulicu, i zgradu, sprat, komšije, nema(m) više nikog.
Zašto je sve tako teško u Srbiji?
About the Site:
Sve što nikad niste želeli da znate, a život vam je rekao.
Ako vidiš Kej 