Užas na koji nailaze Novosađani kad je u pitanju poseta policiji radi vađenja ličnih dokumenata već je svima znana. Opšte je poznato da se građanin treba pripremiti za višednevna poniženja i šikaniranja, i samo je pitanje (ne)milosti službenog osoblja na čemu će se zaustaviti. I sve je toliko tužno i nimalno smešno, iako surovo podseća na jednu smešnu scenu iz „Žitija Brajanovog“, gde jedan zatvorenik zavidi nesrećno zatvorenom Brajanu koga je čuvar zatvora upravo pljunuo (zatvorenik:  „Eh, šta bih ja dao da mene pljunu u lice! Nekad ostanem budan noću i sanjarim da me pljunu u lice…“). Takva je situacija i u novosadističkom SUP-u. Ako vas pljunu u lice… You lucky, lucky bastard.

No, ono što jeste novo, barem u aspektu da više nikog ne čudi, jeste pojava Profesionalnih čekača. Naime, ova profesija je ranije bila vezana mahom za inostranstvo, profesionalni čekači su za odgovarajuću nadoknadu čekali u redu za vize umesto vas, ali ta profesija nije se činila toliko prosperitetna kad su domaće institucije u pitanju. No, zahvaljujući našoj vlasti, nova grana privrede je tu. Nedavni tekst u Blicu se završava zaključkom da će se Novosađani i dalje „prinudno družiti ispred SUP-a„, i na kraju: „Osim ako nisu spremni da uz sumu za vađenje novih dokumenata pridodaju još 1.000 dinara za profesionalce„. I tu je nekako zaokružena priča.

Postoje Profesionalci. Ja ih zamišljam kako se pojavljuju, onako profesionalni i hladni, bez puno reči, kao Harvi Kajtel u „Petparačkim pričama“ (ili recimo u „Putu bez povratka„), rukom vam daju znak da se sklonite i prepustite stvar onima koji su za taj posao obučeni. Oni imaju sve što im treba pri sebi, ništa ih ne može iznenaditi, dok ste trenuli okom oni vade hoklicu, novine, termos, kafa, tranzistor, skripte, šta li već, sve imaju pri sebi, znaju kako da reše sve probleme, radili su to već hiljadu puta, samo se vi pomerite, i prepustite stvar onima kojima je to posao.

Verujem, i ne šalim se kada to ovo kažem, da se značajno iskustvo skupilo u tim ljudima koje bi šteta bilo ne preneti budućim generacijama. A kako je profesija persepktivnija nego li, recimo, mašinstvo, zašto ne napraviti i škole za čekače? Dvogodišnje? Trogodišnje? U tim školama bi predavali ljudi sa višegodišnjim iskustvom ispred inostranih ambasada i državnih institucija, poseban akcenat bih stavio na one koji su iskustvo stekli ispred nemačkog konzulata u Birčaninovoj dok su još bili oni torovi, no i ovi novosadisti zasigurno imaju puno toga da kažu i prenesu budućem naraštaju. Predmeti u toj školi bi bili recimo Psihologija konflikata u redovima ispred šaltera 1 i 2, Tehnike spavanja stojećki, Probijanje kroz redove (ovo bi moglo da bude umesto fizičkog?). Časovi prakse bi se odvijali ispred šaltera nekih državnih institucija, dok bi deca bila podstrekivana da vežbaju i sama kod kuće. Diplomski bi recimo bio Dobijanje pasoša i lične karte u jednoj sedmici, ili nešto slično, gde bi se već moglo videti da li su stekli potrebna znanja za budući život u Srbiji.

Nije šala, i nije smešno.

Za kraj, naravno, The Professionals…