Kako su novosadski talibani srušili Stari dimnjak

Radnička je omiljena ulica za agente nekretnina u Novom Sadu. Na korak od centra, a opet povučena, zelena, ima neku svoju istoriju, izlazi na Dunav, ima mesta i za parkiranje kola. Na mestu te ulice, pre jednog veka, počela je industrijalizacija Novog Sada, a jedini preživeli svedok iz tih dana bio je Stari dimnjak. Visok 28 metara, ostavljen od svih dobrih i loših gazdi da stoji uzdignut i odgovara na pitanja kako je Novi Sad izgledao nekad, šta je radio, kako je nastao, i da li ga je uopšte i bilo. Nije bio obelisk sa trga Konkorde, ali video je neku bolju i pošteniju prošlost o kojoj danas samo istoričari zbore. I pričao je o tim danima.

I bio je pod zaštitom, i preživeo je i SPS, i radikale, niko nije bio (toliko) lud da ga sruši. Sve do 18. aprila 2011. godine, kad je Demokratska stranka odlučila da ode korak dalje. Radnička ulica je unosna lokacija. Zahtevi i planovi investitora su već godinama jasni – srušiti sve što se srušiti može na traženim lokacijama, i na tim mestima napraviti neugledne stambene zone. Spomenike ne spominjati. Take no prisoners. Stari dimnjak nije govorio ovim jezikom, on je znao za neka drugačija vremena kad cena kvadrata nije bila jedina metrika. A u vremenu pohlepnih i nekulturnih gazda, tih nekoliko kvadrata na kojima se baškario bilo je previše.

Neka šuša iz Veternika (preciznije „Šuša gradnja“, sic!) dobila je 1.4 milion dinara da donese ogromni pneumatski čekić i sruši spomenik. Navodno nestabilni dimnjak se, poput Žeželjovog mosta tokom NATO bombardovanja, hrabro držao pod napadom Agresora, deset minuta ga je čekić podrivao na oči užasnute publike koja se tek počela skupljati na zakazani građanski protest. Tek počela skupljati, da bude jasno, jer su Javno Preduzeće i Plaćena Šuša započeli rušenje sat vremena pre zakazanog termina. Kad se ruši, onda idemo pre vremena. Ništa lepše od mirisa napalma u rano jutro. I dimnjak je pod navalom Vandala pao.

a Vandalis libera nos Domine (iz litanije Rimske crkve)

Nisam gledao kako su pre 11 godina Talibani rušili Budine statue u Bamijanu u Avganistanu. Nisam mogao. Sada sam pogledao kako su novosadski talibani srušili Stari dimnjak. Ovi talibani žive tu oko mene. Ne poznaju religiju, nemaju vlastita ubeđenja, jedini poriv im je primitivna pohlepa i to je sve. Juče su rušili Stari dimnjak, danas i sutra će rušiti neki drugi spomenik u nekom drugom gradu. Srušiće vam Kalemegdan. Srušiće vam Žiču. Izgradiće tržni centar i kladionicu na vašem groblju. Pitanje je meseca kad će Srbija izgledati kao da ste je kupili u prodavnici jeftinih kineskih igračaka.

Zarad istorije, hajde da zabeležimo da su ideju da treba oboriti uznemirujući falusoidni objekat u Radničkoj ulici 20 u Novom Sadu strastveno branile, podržavale i na kraju sprovele:

1. Tatjana Gašović, pomoćnica direktora za građevinsko zemljište Zavoda za izgradnju grada

2. Jelena Atanacković Jeličić iz Demokratske stranke, članica Gradskog veća za urbanizam

Tatjana Gašović i Jelena Atanacković Jeličić, All-beauty-must-die duo

Na dan obaranja Starog dimnjaka, gradonačelnik je bio Igor Pavličić. Direktor Javnog preduzeća „Zavod za izgradnju grada“ je bio Branislav Novaković, široj javnosti poznat po skupštinskoj aferi „Solun“.

Da se ne zaboravi.

p.s. A kako je moglo biti?

Stari dimnjaci u zoni Poble Nou, nekada industrijskom kvartu u Barseloni.

 

Bolno podsećanje

Večernje novosti, 19. novembar 1994.

◊ ◊ ◊

„Najveće žrtve ratova su deca. Tako je i u ovom, najnovijem, u kojem srpski narod ponovo brani svoj goli opstanak. Slika koja je pre godinu i po dana obišla svet, sa groblja kod Skelana, na kojoj ovaj dečak – siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani, i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja. Dečaka sa slike u međuvremenu usvojila je jedna porodica iz Zvornika, i sada je on učenik prve godine srednje vojne škole.“

(tekst ispod slike u Večernjim novostima,  novembar 1994. godine)

◊ ◊ ◊

"Siroče na majčinom grobu", Uroš Predić, ulje na platnu, 1879. godine

Gde su ti novinari danas i šta rade?

 

Čas(ovnik) istorije

Milovan Đilas i jugoslovenski partizani su morali da se suoče sa silovanjima kad su sovjetske snage, u nameri da oslobode Beograd, prešle granicu severoistočne Jugoslavije u jesen 1944. godine. Za partizane je bilo posebno traumatično da se suoče sa dokazima da njihovi heroji, hrabri vojnici Crvene armije, mogu da čine takve stvari. Partizani su se takođe plašili da će naveliko prepričavana silovanja srpskh žena koja su činili sovjetski vojnici, ukaljati reputaciju partizana i oslabiti njihovu političku poziciju među Srbima. Ali njihovi prigovori šefu sovjetske misije, generalu Kornejevu, doveli su samo do gorkih protesta zbog „uvreda“ usmerenih na slavnu Crvenu armiju. Kasnije istrage koje su sprovele jugoslovenske vlasti, a koje su se bazirale na individualnim tužbama, dokumentovale su 121 slučaj silovanja, od kojih samo deset slučajeva nije uključivalo i ubistvo. Pored toga, bila su tu i 1204 slučaja pljačke uz primenu sile što, kako nam kaže Đilas, „teško da je beznačajno kada se ima na umu da je Crvena armija samo prešla preko severoistočnog ugla Jugoslavije“. Jugoslovenski protesti nisu prošli ni kod Staljina, kojeg je uvredilo Đilasovo mešanje: „Zar on ne može da razume vojnika koji se, nakon što je prošao hiljade kilometara kroz krv i vatru i smrt, zabavi sa ženom i uzme poneku sitnicu?“. Staljin je takođe poljubio Đilasovu ženu i našalio se, kako piše Đilas, „da je učinio taj ljubavni gest uz rizik da ga optuže za silovanje“.

Staljinov manjak osetljivosti na ovu temu je, dodaje Đilas, bio očevidan i u njegovom stavu prema pritužbama tokom istočno-pruske ofanzive. „Mi delimo previše lekcija našim vojnicima,“ citira Đilas Staljina, „pustimo ih da imaju neku inicijativu“.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ovih nekoliko pasusa dolaze iz knjige profesora istorije na univerzitetu Stenford, Normana Najmarka, i govore o danima oslobađanja Beograda 1944. godine koje smo upravo proslavili. O ovim zločinima danas niko više ne govori. Nije poželjno Ruse pitati nešto o tome, pogotovo ne sada kada mame kreditom od milijardu dolara, niti je poželjno pitati naše vlasti nešto o tome. Ovih žena se više niko ne seća. Sudovi ponovo razmatraju tužbe, rasprave i suđenja iz Drugog svetskog rata, ali ovi slučajevi nisu bili tada razmatrani, niti će ikad biti razmatrani. I vremenom mogu biti zaboravljeni.

Za kraj, evo čuvene fotografije poznatog sovjetskog fotografa Evgenija Haldeja, koja prikazuje vojnike Crvene armije kako razvijaju zastavu na Rajhstagu tokom osvajanja Berlina 1945. godine.

Знамя Победы над Берлином. 1945 год. (Автор фотографии Е. Халдей)

 

Evgenij je kasnije objavio i svoje negative. Ako nekome već zatreba za čas istorije.

Originalna verzija poznate fotografije, Evgenij Haldej, 1945.

Dizanje zastave na Rajhstagu, 1945, Evgenij Haldej

 

Da li sam ja lud?

„Dvomisao znači umeće da se u svesti istovremeno drže dva protivrečna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamćenje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povređena. Ovaj proces mora biti svestan, inače se ne može izvesti s dovoljnom preciznošću, ali isto tako mora biti i nesvestan, inače bi sa sobom nosio osećanje lažljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, pošto je osnovni čin Partije upotreba svesne prevare, s tim što se zadržava ona čvrstina namere koja prati potpuno poštenje. Govoriti svesne laži, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku činjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvući je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana — sve to je neophodno potrebno.“
Orvel, „1984“, (2. deo, poglavlje 9)

Naš predsednik, Boris Tadić, čijim izjavama i mislima već danima započinju televizijske vesti, preko vernog DS92 preneo je juče sledeće stavove i zaključke do kojih je došao u dalekom Klivlendu:

Srbija će uvek obezbediti najsigurnije uslove za održavanje Povorke ponosa i tako će biti i u budućnosti, kaže predsednik Srbije Boris Tadić. On je poručio da država nikada neće ustuknuti pred nasilnicima, ali je istovremeno i napomenuo da Srbiji niko ne bi trebalo da drži lekcije iz poštovanja ljudskih prava.

E sad, potrebno mi je da mi neko kaže da nisam lud…. Zar ova vest ne bi trebala da se objavi u vestima nakon što se Povorka ponosa ZAISTA DOGODI? Nije li se dogodilo apsolutno sve SUPROTNO onom što ova vest implicira? Nije li Srbija ZABRANILA povorku tvrdeći kako NE MOŽE da obezbedi sigurnost? Nije li država USTUKNULA pred nasilnicima?

Stvarno mi je potrebno da mi kažete da nisam lud.

Ili se Povorka ipak održala? Možda sam gledao pogrešan kanal?

Ili predsednik možda koristi dvomisao? Da li je dozvoljeno da ja to spomenem ili ne?

Samo veče pre toga, Tadićev ministar i partijski kolega Svetozar Čiplić, učestvovao je u „Utisku nedelje“ u kojem je, između ostalog, vođen i sledeći razgovor:

SČ: Bila je moja ideja da se skup održi na Ušću.

OB: Ovo je novost za mene, znači Vi ste predložili da bude na Ušću.

SČ: Da, ja sam predložio.

OB: Ovo je ekskluziva za moju emisiju.

(… 5 minuta kasnije …)

SČ: I onda je policija predložila da se skup održi na Ušću.

OB: Čekajte, malopre ste rekli da ste Vi predložili da skup bude na Ušću. Znači, niste Vi predložili da skup bude na Ušću?

SČ: Ne, kako bih ja predložio, pa je ne poznajem grad. Ja sam iz Novog Sada.

….

….

Da li ja nešto propuštam? Ovo nisu besmislene sitnice na kojima vidimo da nas političari lažu, to je ionako lako uočiti i pronaći, ne, ovo je sada već šablon obesmišljavanja istine uporediv jedino sa Orvelovom dvomišlju, jer je jedino tamo istina tako relativna i uvek podobna. Da citiram Orvela: „Ove protivrečnosti nisu ni slučajne ni nastale kao rezultat obične hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se može beskonačno održati u rukama jedino mirenjem protivrečnosti„.

Da li je bila Parada ponosa ili nije? Ili to nije ni bitno? Već će se naći neko ko će izmenuti novinske tekstove, jednog jutra ćemo se svi probuditi i videti da se Parada ipak održala. Možda se i Tadić videolinkom pojavio na paradi, i pozdravio sve prisutne.

A sledovanje čokolade je povećano na 20 grama.

 

Gej je okej

Ovih dana se pravi lista za i protiv Parade ponosa. Manje pratim ko je za Paradu, mnogo je zanimljivija ona skupina protiv. Pored isfrustriranih nacionalističko-fašističkih organizacija poput Obraza ili časopisa Dveri Srpske (digresija: sa čime biste urimovali reč „dveri“?), tu su uvek problematični episkop bački Ko Su Ti Satanisti U Mom Dvorištu Irinej, Bora Srbin, ceo DSS (feat. mega-ljiga Slobodan Vuksanović), seks simbol Srbije Velja Ilić, Slobodan Iza Ove Brade Je Pravi Muškarac Antonić, Vuk Hetero Zoo Bojović, par glumaca za koje ni IMDB ne zna, jedan bivši senilni fudbaler, kao i ostatak dobro poznate skupine, ali i ….

Nebojša Glogovac,
Dragan Polarni Medvedi Su Gej Đilas,
Ljubivoje Toplu Braću Ne Donose Rode Ršumović,

i možda još neko… čekamo.

Meni je bilo iznenađenje… možda Vama nije?

Elem, svima njima smeta to, nije im jednostavno da se izraze (za razliku od svojih manje poznatih istomišljenika koji lišeni medijske pozornosti svoje stavove lako & jednostavno definišu povikom „Ubi ubi pedera“), ali znaju da ne žele povorku u (svom) srpskom dvorištu. A ja opet ne mogu da se oduprem da svakog od njih zamislim kako prolazi kroz audiciju za Frenka Fitsa u „Američkoj lepoti„, pukovnika koji teroriše svog sina misleći da je ovaj homoseksualac. Gotovo svi kao da ulaze u uži izbor, i nije mi teško da ih zamislim u sceni u garaži.

Mislim da je vreme da se u Srbiji podelimo na one koji imaju problema sa drugima, i na one koji imaju problem sa onima koji imaju problem sa drugima.

Na Vama je da se opredelite.