Radnička je omiljena ulica za agente nekretnina u Novom Sadu. Na korak od centra, a opet povučena, zelena, ima neku svoju istoriju, izlazi na Dunav, ima mesta i za parkiranje kola. Na mestu te ulice, pre jednog veka, počela je industrijalizacija Novog Sada, a jedini preživeli svedok iz tih dana bio je Stari dimnjak. Visok 28 metara, ostavljen od svih dobrih i loših gazdi da stoji uzdignut i odgovara na pitanja kako je Novi Sad izgledao nekad, šta je radio, kako je nastao, i da li ga je uopšte i bilo. Nije bio obelisk sa trga Konkorde, ali video je neku bolju i pošteniju prošlost o kojoj danas samo istoričari zbore. I pričao je o tim danima.

I bio je pod zaštitom, i preživeo je i SPS, i radikale, niko nije bio (toliko) lud da ga sruši. Sve do 18. aprila 2011. godine, kad je Demokratska stranka odlučila da ode korak dalje. Radnička ulica je unosna lokacija. Zahtevi i planovi investitora su već godinama jasni – srušiti sve što se srušiti može na traženim lokacijama, i na tim mestima napraviti neugledne stambene zone. Spomenike ne spominjati. Take no prisoners. Stari dimnjak nije govorio ovim jezikom, on je znao za neka drugačija vremena kad cena kvadrata nije bila jedina metrika. A u vremenu pohlepnih i nekulturnih gazda, tih nekoliko kvadrata na kojima se baškario bilo je previše.

Neka šuša iz Veternika (preciznije „Šuša gradnja“, sic!) dobila je 1.4 milion dinara da donese ogromni pneumatski čekić i sruši spomenik. Navodno nestabilni dimnjak se, poput Žeželjovog mosta tokom NATO bombardovanja, hrabro držao pod napadom Agresora, deset minuta ga je čekić podrivao na oči užasnute publike koja se tek počela skupljati na zakazani građanski protest. Tek počela skupljati, da bude jasno, jer su Javno Preduzeće i Plaćena Šuša započeli rušenje sat vremena pre zakazanog termina. Kad se ruši, onda idemo pre vremena. Ništa lepše od mirisa napalma u rano jutro. I dimnjak je pod navalom Vandala pao.

a Vandalis libera nos Domine (iz litanije Rimske crkve)

Nisam gledao kako su pre 11 godina Talibani rušili Budine statue u Bamijanu u Avganistanu. Nisam mogao. Sada sam pogledao kako su novosadski talibani srušili Stari dimnjak. Ovi talibani žive tu oko mene. Ne poznaju religiju, nemaju vlastita ubeđenja, jedini poriv im je primitivna pohlepa i to je sve. Juče su rušili Stari dimnjak, danas i sutra će rušiti neki drugi spomenik u nekom drugom gradu. Srušiće vam Kalemegdan. Srušiće vam Žiču. Izgradiće tržni centar i kladionicu na vašem groblju. Pitanje je meseca kad će Srbija izgledati kao da ste je kupili u prodavnici jeftinih kineskih igračaka.

Zarad istorije, hajde da zabeležimo da su ideju da treba oboriti uznemirujući falusoidni objekat u Radničkoj ulici 20 u Novom Sadu strastveno branile, podržavale i na kraju sprovele:

1. Tatjana Gašović, pomoćnica direktora za građevinsko zemljište Zavoda za izgradnju grada

2. Jelena Atanacković Jeličić iz Demokratske stranke, članica Gradskog veća za urbanizam

Tatjana Gašović i Jelena Atanacković Jeličić, All-beauty-must-die duo

Na dan obaranja Starog dimnjaka, gradonačelnik je bio Igor Pavličić. Direktor Javnog preduzeća „Zavod za izgradnju grada“ je bio Branislav Novaković, široj javnosti poznat po skupštinskoj aferi „Solun“.

Da se ne zaboravi.

p.s. A kako je moglo biti?

Stari dimnjaci u zoni Poble Nou, nekada industrijskom kvartu u Barseloni.

Na vrhovima prstiju, da nas ne čuje niko, iskradamo se iz grada. Tiho, kao da krademo nešto. No, i krademo nešto… svoje vreme od Uzurpatora.

8 sati pre toga niko ne zna gde idemo. To i nije tako neobično, jer i mi ne znamo gde idemo. Posmatramo kartu i prilaze obali. Nekoliko mesta privlače pažnju. Prolazi vreme. Ostalo nam je još 6 sati do puta, treba nam sna pre polaska, nekoliko mesta vrtimo u krug kao nesigurni deminer koji premešta makaze sa plave na crvenu žicu, sa crvene na žutu, koju preseći? U poslednjoj sekundi, makaze filmski prelaze sa jedne žice na drugu, i odluka je doneta. Fažana je izgubila. Idemo u Rovinj.

Prebiram po diskovima. Šta poneti čini mi se kao bitnija oduka nego gde otići. Mislim da mi treba više od preostalih 5 sati do polaska. Neodlučnost čini svoje, i pakujem dovoljno albuma da pokrijem čitav Žil Vernov Put oko sveta za 80 dana.

Jedna granica, druga granica, treća granica, dugi autoput, prevrtanje po ruksaku sa diskovima, stajanje kraj puta da bi se izvadio baš onaj disk sa dna torbe, taj je idealan za ovaj sunčan dan, i još malo puta, i onda se otvara pogled ka moru. Potom se pojavljuje osmeh na našim licima. Onda more nestane, idemo dalje, nema još puno, tunel Učka je tu, nema tunela više, sve smo bliži odredištu, otvaramo prozore i ne gledamo više putokaze. Sada nas već vode mirisi, Pino Silvestre je tu, pratimo ga. Gotovo simbolično, na 14 km od Rovinja kreće Kad se neko nečem dobrom nada. Biramo prečicu pre ulaska u mesto. Nekoliko skretanja, tu smo, ostavljamo stvari i spuštamo se do obale. Blaga nervoza nas hvata dok razmišljamo kako će nas more primiti. Nezvani gost je stigao.

 

A more nas dočekuje otvorenih ruku. I samo sedimo na obali, umor je nestao, na trenutak nestaju i naše brige, samo pučina je tu, talasi nešto pričaju, i mi ih slušamo. Razabiram tek poneku reč koju zbore…. la dolce vita.

Kako možeš to da gledaš?“, pita me Neko povremeno kad me uhvati da sedim ispred televizora i gledam političke emisije.

Zar ti ih nije već dosta?“, usledi još jedno pitanje na koje nemam odgovor.

Ne znam. Jeste. Priča se da je Gi de Mopasan mrzeo Ajfelov toranj, i da je svakog dana ručavao na njemu, jer je to bilo jedino mesto sa kojeg je mogao da jede na miru i da ne vidi toranj. Analogija nije 1:1, ali ne klonimo se uvek onog i onih koje ne podnosimo. Nekad čak moramo i da se podsetimo zašto ih ne podnosimo. Ako ne gledam TV neko vreme, možda bi selektivna amnezija učinila svoje, i možda bih recimo pomislio da je Boris Tadić normalan. Ovako, mogu lepo da čujem njegovu nebulozu kako „Srbija nikada nije bila i nikada neće biti zemlja šovinizma, nacionalne netrpeljivosti i govora mržnje„. Jeee. Ovako nije pričao ni Milošević.

Ne znam kako da objasnim da nisam iz memorije tv prijemnika obrisao Kopernikus, šovinističku (sic!) televiziju iz Niša. Kakvih samo tamo ima emisija! Ili novosadsku televiziju Most, i njene emisije sa Milovanom Drecunom u glavnoj ulozi (beše tu ranije i Milijana Baletić, ali je ne viđam već neko vreme).

No, svojevrsno iznenađenje mi je večeras priredila TV Vojvodine. Daleko od toga da su ranije bili OK, ali saznati da postoji redovna politička emisija koju vodi Đorđe Vukadinović, sve sa onim njegovim kvazi-šahovskim satom, gde ovaj veliki um Srpske Nacionalističke Misli svake subote sučeljava svoje tvrdokorne stavove sa drugim sagovornicima, je prosto degutantno. Zar nije bilo moguće staviti nekog normalnog da vodi emisiju? Pa ko je dozvolio ovom sujetnom ego manijaku da širi svoje stavove na državnoj televiziji? Dokle, pobogu?!

Rekao bih da je saobraćaj bio gust na autoputu 101 za te sitne sate. Vraćao sam se neplanirane poslovne večere u San Hozeu, u džepu mi je bila karta za koncert Motorheda u San Francisku, znao sam da kasnim i da je koncert već počeo, ali bilo je nešto u meni – nešto što Lemi pretače u slogan turneje, The Wörld Is Yours – što me je teralo da stiskam gas. Svet je tvoj, uzmi ga. Na radiju je išla neka loša emisija. Radio je generalno u krizi. Ako želite podnošljivu stanicu u San Francisku i okolini, u problemu ste. Tek poneka stanica posvećena hispano populaciji ima neki integritet, ali su i njihovi autorski dometi kratki. Srećom, par dana pre toga sam u Amebi kupio pregršt albuma. Radio više nije bio opcija, El Vezov Graciasland je trebao biti dovoljan da stignem do Južnog San Franciska, za povratak sam odabrao Versterbergov Besterberg.

Sve je delovalo kako treba, a nije bilo. Nešto nije štimalo. I znao sam šta.

Iste večeri, samo u nekim vrlo kasnim satima, sa obale Trežur ajlanda, u društvu jednog gej para i dva veća rakuna koji su rovarili po kanti za smeće, posmatrao sam grad i razmišljao o svemu. Prosto je neverovatno koliko puta sam sebe stavio u neke bioskopalne situacije, ali bih svaki put izašao sa identičnim zaključkom.

Nije bilo saobraćaja na putu Interstate 280 na povratku. Pol Vesterberg i ja, sami. I još prostora za razmišljanje. Jedva sam stigao do hotela, uvukao se na zadnja vrata, i legao. Imao sam tek par sati sna na raspolaganju.

Svet je vaš, definitivno. Samo budite pažljivi dok ga birate.

Prošlo je više od dvadeset godina od dana kada me je otac zatekao kako otvorenih usta posmatram ogromnu muzičku liniju – tzv. muzički stub – u nekom tržnom centru na obodu jednog nemačkog grada.

„Ti bi hteo to da imaš“, konstatovao je i pitao, istovremeno.

„Ne, samo gledam šta sve ima“, rekao sam.

Oh, i te kako sam želeo da je imam. Bila je crna i viša od mene, visoka kao otac, pisalo je SHARP na njoj, ogromno staklo je čuvalo svaku njenu komponentu kao vitražni ukras, koštala je nedostižno, preko tri hiljade nemačkih maraka, tri hiljade više nego što smo mi tada mogli priuštiti. Izdeljena u delove čiju svrhu nisam u potpunosti razumeo, različita od standardnih muzičkih stubova iz tog vremena po svemu, bila je moja prva želja za hi-end opremom.

U godinama koje su usledile, skupocena hifi oprema i ja smo se mimoilazili. Nisam izbegavao hifi opremu, ali jesam one koji je uglavnom imaju. Najčešće su to (bili) likovi kojima su snaga pojačala, količina vati i ine tehničke karakteristike ispred same pesme, kao da lepota muzike leži na kvalitetu zvuka a ne na pesmi. Ja sam uporno tvrdio da je dobra pesma na lošem radio trazistoru bolja nego osrednja pesma na najboljoj opremi, i ti razgovori su vrteli u krug.

Preciznije, sve dok se ja nisam zapitao kako bi dobre pesme zvučale na toj opremi.

Desilo se da sam dobio neke nagrade, a novčane nagrade koje se ne pretope u materijalno ili spiritualno, jednostavno nestanu, pretvore se u neke plaćene račune, izgube se u nekim mega kolicima mega-marketa, negde već nestanu.

I tako sam polako ušao u tu priču, muzički stubovi poput onog iz prvog pasusa su još u prošlom milienijumu otišli u nepoznatom pravcu (kao Entine u Gospodaru prstenova), i trebalo mi je više od 6 meseci da tragam po internetu, da špijuniram razgovore na hifi forumima, da upoznam tu snobističku družinu i počnem razlikovati korektne odgovore od foliranja. Naučio sam štošta o markama za koje ranije nisam ni čuo, gnjavio sam usamljene prodavce mi puste neku novu kombinaciju komponenti, tako sve do trenutka dok nisam saznao šta želim. Zatim sam duboko uzahnuo, platio, i doneo to kući. Zvuk je bio predivan, znao sam to još u radnji dok sam u zasebnoj sobi slušao izabrane komponente, prodavci su mi brisali suze sa lica, ali šta će se zbiti u intimi između mojih ploča i nove opreme u stanu, nisam znao. Niti sam mogao pretpostaviti.

Bio je to emotivni brodolom.

Tek poneka ploča je zvučala na novoj opremi kao na staroj. Sve ostale su dobile neko novo ruho, potresno je bilo (i još uvek jeste) puštati omiljene albume, svaki je otkrivao nešto novo i gubio nešto staro. Koliko sam samo puta preslušao Kit Džeretov „The Köln Concert“, znam svaki obrtaj napamet, ali iz novih zvučnika sada ne izlaze samo ti tonovi, već kao da je ceo koncert prenet u moj stan, vidim Kita za klavirom, nije spavao dve noći, vidim i publiku, ponešto dobacuju, svi su sa mnom u sobi dok koncert traje. Džindžerov „Valor del Corazon“ je šokantan, na staroj liniji „The Man Who Cheated Death“ je delovala nekako kamerno (bilo je predivno!), kao kad smo je prvi put čuli na njegovoj myspace stranici, dok na novoj liniji čujem čitavu svitu u pozadini i Čovek Koji Je Prevario Smrt više nije tako samotan u svojoj ispovesti, pesma je i dalje lepa i teška, ali na drugi način. Dok pišem ovaj blog, kamerni orkestar The Sunny Orchestra izvodi po prvi put za mene Ecumenical Mysteries (Boris Kovač, snimak iz Sinagoge 2006. godine), i ova linija je sada medijum za neka nova upoznavanja.

Jednom prilikom sam sleteo na jedan aerodrom u Americi nakon nekoliko presedanja i gotovo 24-časovnog puta. Pokretne stepenice su me dizale na gornji/prizemni nivo, kad se u jednom trenutku pojavio veliki reklamni slogan „LIFE IS TOO SHORT“, koji me je trgao iz pospanosti. Zašto je život prekratak? Jel’ već gotov? Uznemireno sam nastavio da blenem u oglas, dok su me pokretne stepenice dizale još par stepenika, i onda se pojavio drugi red u sloganu – „TO DRINK A BAD COFFEE!“. Ah. To već ima smisla. Reklama je uspela. Dobra hifi oprema jeste luksuz koji donosi neke lepe trenutke. Kao što i vožnja poršeom verovatno donosi nešto lepo. No, treba imati na umu da i u poršeu i u starom Renou 4, ono što volimo je putovanje. A za (tu) ljubav nam ne trebaju nikakvi novci.

Scena je sledeća. Kiša pada, rano poslepodne, hladno je i vetar duva, na ulici sam, stojim na raskrsnici, tip u kabanici mi prilazi i predaje paket. Nema objašnjavanja, nema uvoda, samo kratko: „YO mi je rekao da ti predam ovo u ruke“. YO je u tom trenutku u Americi. Tip u kabanici je dan pre toga preuzeo taj paket od YOe u Njujorku, preleteo baru, sleteo na Surčin, proneo paket kroz carinsku kontrolu ne prijavivši ga, došao u Novi Sad, i pronašao mene.

Ja kratko klimam glavom, i ne govorim ništa. Paket je u sigurnim rukama. Zalihe su gotovo nestale.

Kući sam, otvaram paket. Nova količina žvaka je tu.

Sećam se kad je nestalo Filtera 57 tokom devedesetih. Sećam se kad se ponovo pojavio, u makedonskoj verziji, sa pogrešnim (obrnuto od obrnutim?!) položajem filtera. Bila je to i dalje sasvim solidna cigareta. Sećam se kad je nestalo svih cigareta na početku bombardovanja 1999. godine. Sećam se kako je počelo da nestaje duvana za motanje. Rizle su se još mogle pronaći neko vreme. Duvan je bio loš. Sećam se kad je nestalo svih cigareta.

Ne mogu da se setim kada su nestale žvake na listiće.

Ne znam šta se dogodilo, koji je to period mog života bio, gde sam bio i šta sam radio, samo sam se jednom okrenuo i shvatio da ih nema. Mislio sam, evo tu su dražeji, isto je kao listići, godinama sam im potom davao priliku, ali nije išlo. Jedan dražej mi je premalo, dva dražeja su mi previše. Nova metrika mi ne odgovara. No, najviše mi ne odgovara ukus. Listići su jednostavno bolji.

U Americi su dominantni listići. Tamo se neke dobre stvari i dalje cene. Po povratku iz Amerike, prijatelji su me gledali sa nerazumevanjem kada sam teatralno vadio Vriglijevo pakovanje od 15 listića, sve sa nekom nagradnom igrom „Find The Leaders Of The Pack“ za NBA ligu. Nikome sem meni izgleda nisu falili. Svi su se već navikli na dražeje. Ovo nije nostalgija, ne želim da se prošlost vrati (pogotovo ne ona prošlost nakon koje bi opet usledela ona ista budućnost), ne lamentiram nad šok žvakama (no bile su fora!?), žvakama cigaretama (koliko kusura je samo pretočeno u ovu valutu?!), nad Čunga-Lungom (behu tvrde), Žvazbukom (koje slovo je bilo najbolje?), Bazookom (one prve su bile dobre i sočne, one koje su se vratile u 90-tim su bile loše, kao i sve ostalo što se vratilo u 90-im), Turbo žvakama (uh, to već i nisam žvakao), jer to su sve samo termini koji nam oživljavaju uspomene, i ne više od toga. Ali dobra i kvalitetna žvaka na listiće čini svakodnevni život kvalitetnijim.

Moje zahile su ponovo na minimumu. Ide li neko preko bare?

Postoje neke teme o kojima je teško pričati a ne biti prozaičan. Ljubav je upravo jedna od njih. Iako svako misli da ima šta da kaže na tu temu, nije tako. Verovatno svaki pesnik misli da ume da sroči pesmu o ljubavi, ali to najčešće bude besmisleno, stihovi koji isplivaju se guše u predvidivim metaforama, i kao da pesnik želi da ispriča vašu priču a ne njegovu, kao da pravi stihove i za vas i vaše prijatelje, a ne za njega, ne stihove koji će njegovu sreću ili pakao prikazati onakvim kakvim ga on vidi i oseća, autor je opterećen onim kako ga mi vidimo, i to se oseti već nakon par stihova/taktova pesme. I sama melodija je deo pesme, ona je ta koja dodaje boje, koja unosi radost ili tugu, ona je tu da je udahnete, i da joj verujete. Jer, šta ima gore od neubedljive priče o ljubavi?

Zbog toga su one prave pesme o ljubavi retke, i kad naiđete na njih, one vas uznemire, i mesecima mislite o njima, i stalno im se vraćate. Tako sam slučajno preslušavao drugi albume Ane Ternhajm, kad je iz vrtloga kvalitetnih autorskih pesama izletela „Nights in Goodville“, Ana je već u prvim stihovima odrala svoju kožu sa sebe, i ostala je ispred mene samo ta devojka kojoj nisam znao šta da kažem, ali sam zaustavio disanje da ne bih propustio nijednu reč koju izgovara, da bih uz nju pogledao taj film o njenom životu, da budem svedok njenih pogrešnih odluka koje je donela, i zbog kojih tu preda mnom čeka da ljubav dođe iz pravca gde je nema, i neće biti. „Nights in Goodville“ je ženska pesma, priča o pogrešnim odlukama i čekanju da se ljubav ipak pojavi iz(a) te pogrešne odluke. Ana izvodi ovu pesmu kao da je to jedina pesma u njenom životu, kao da ne postoje druge istine o njoj nego jedino ova, to više nije Ana nego ličnost iz pesme, nijedna druga ispovest joj ne pristaje. I u ovom video snimku koji vam dajem na beskonačno vrtenje, Ana ne prestaje da bude devojka iz pesme čak ni kad se pesma završi, pojavi se taj njen uzdah i to setno i onespokojavajuće kratko „da“ desetak sekundi nakon što pesma utihne, kao da je preispitivala sve što je nam rekla. Ana živi tu priču i nakon što je poslednji ton nestao. To je pesma kojoj verujem, to je pesma koja me ježi.

Opsesivno pratim šta radi Džesi Malin. Ne znam ko je devojka koja je napustila Džesija pred snimanje njegovog drugog solo albuma „The Heat“, no ostavila je duboki ožiljak na njega, ali i na mene nakon što sam čuo „Since You’re In Love„. Bila je to jedna bolna pesma u kojoj Ona napušta Njega jer je pronašla pravu ljubav, a on je tako izgubio tu istu pravu ljubav, tema je prosto klasik, i ukoliko vam se to nije lično dogodilo, dovoljno tuge je pretočeno u note u ovoj pesmi da i vi to preživite sa njim. Svaki trenutak pesme je težak i nekako prepoznatljiv, npr. kad Džesi kaže „and your friends all say, that you’re looking great„, svi znamo kako to (mora da) izgleda.

Do izlaska narednog albuma, prošlo je 3 godine. Tri godine su dug period. Nisam imao određena očekivanja od ovog albuma, no svakako nisam očekivao da Džesi ponovo snimi istu pesmu, ovog puta sa drugačijim naslovom – „Happy Ever After (Since You’re In Love 2007)“. I kad se CD plejer već nekako došunjao do 11. pozicije i počeo da prolazi kroz pesmu, sve je sem njega stalo, ne znam gde me je muzika zatekla ali sam i ja stao, i sve što sam držao u rukama sigurno mi je ispalo, i raspalo se u delove, i tako je moralo biti, jer tog je trenutka jedino Ta Ljubav bila bitna. Džesi je tri godine kasnije snimio istu pesmu jer je imao nešto novo da kaže, melanholična prva verzija u kojoj je odzvanjalo samotno „since you’re in love“ sad je dobila osmeh i predivno „since you’re in love, hope you are happy ever after, since you’re in love, and you get everything you ask for„. Hej, on nju zaista voli! Kako drugačije da objasnite da tri godine kasnije snimate istu pesmu, snimate je zato što je istina, zato što Ona postoji, zato što su vaša osećanja tri godine tražila svoje mesto, i želite sad da joj to kažete (prva strofa se i završava rečima „I thought I’d drop you a line„). Ova pesma nema nastavak, ona je finalna ispovest. A njegov bol nije nestao, jer tek sad postaje bolno kad Džesi zavapi „I’m still sad over you„, i tu ja nemam šta više da dodam, još uvek stojim na onom istom mestu gde me je ta pesma zatekla.

To je pesma o ljubavi. To je ljubav.

Fudbalski stadion Aviva u Dablinu može da primi 50 hiljada posetilaca na svoja udobna sedišta. Svako sedište je presvučeno nekid ugodnim materijalom ispod kojeg je udobni sunđer, i svako sedište je veoma čisto. Pre nekoliko dana sam posmatrao kako se taj stadion sređuje za međunarodnu utakmicu. Gotovo svako sedište je obrisano, izglancano, devojke su sa vlažnim krpama prale prozore i druge staklene površine, jedan dečko se sa usisivačem šetao između redova i usisavao prašinu.

Na jednom drugom stadionu na koji idem redovno, sedišta nisu udobna. Plastična su, i obično veoma hladna. Ljudi donose novine, kartone, poneko i trošni kućni jastuk na kojem niko više ne spava, i to svi podmećemo ispod sebe da bismo se zaštitili od hladnoće i prljavštine. Sedišta niko nikada ne briše, stadion verovatno neko nekad omete, i to je sve.

Na Avivi je zabranjeno pušenje. Na stadionu Vojvodine nije.

Ima puno razlika između ova dva stadiona. Sličnosti gotovo da i nema. Ali ono što je meni, nakon završenog meča između Irske i Norveške prošle srede, bilo dugo na umu kao najveća razlika između ova dva stadiona, jeste jedan čovek koji se pojavljuje na zapadnoj tribini Vojvodininog stadiona nakon što se završi utakmica, i onda ide od stolice do stolice, gleda u sve te iscepane Sportske Žurnale, Politike, Kurire, i druga izdanja, sve u nadi da je nečiju guzicu štitilo neko luksuznije izdanje, neki nedeljnik ili mesečnik, kojeg bi možda mogao već istog dana da ponudi prolaznicima na svojoj podnoj tezgi pokraj puta.

Toga nema, i neće biti na Avivi. To se zove beda.

Ima već dve godine kako na srpskom tržištu vafli nema njegovih najboljih predstavnika, Bambijevog „Laneta“ i originalnog „Yo D’oro“ keksa sa mlekom i lešnikom. U isto vreme kad su ovi proizvodi nestali sa tržišta, započeta je agresivna i vrlo uspešna marketinška kampanja ovog požarevačko-vrbaškog konditorskog koncerna koja je za kratko vreme uspela nametnuti novu „Yo D’Oro“ (ovog puta sa velikim „O“) seriju kao popularne i tražene kekse. I daleko od toga da ti vafli to nisu zaslužili. Ali gde se dedoše najbolji među njima?

Nekoliko sedmica sam uporno tražio „Lane“ i originalni „Yo D’oro“, pre nego što sam se odlučio tad obratiti samoj fabrici. Mislio sam, ako ga proizvode u ograničenoj količini, možda mi mogu poslati manju (ili veću!) količinu na kućnu adresu; ako ga pak više neće proizvoditi, možda im je ostalo nešto u magacinu, što bi mi mogli poslati na kućnu adresu? No, razgovor sa prijatnom službenicom odeljenja marketinga iz Bambija nije vodio nikuda. Prvo, njoj nije bilo jasno u čemu je razlika između originalnih vafli sa lešnikom i mlekom „Yo D’oro“ i novih vafli sa istim imenom; ili kraće, ona nije znala da postoji nove vafle. Moje uši je paralo njeno nepoznavanje sveta napolitanki, pobogu kako se uopšte dogodi da jedan konditor promeni čitavu recepturu za proizvod po kojem je prepoznatljiv, a da to ne primeti?! Tek poduže izlaganje u kojem sam ja svakom novom rečenicom sve više ostavljao utisak problematičnog fanatika, otvorilo je oči (uši?) i dalje prijatnoj i strpljivoj sagovornici koja je na kraju morala da prizna (ili je to bilo iznuđeno priznanje koje se ne računa?) da čak i na slici možete videti da je nova serija različita, i da ima kombinaciju mleko/mleko/lešnik u odnosu na staru dobitnu kombinaciju mleko/lešnik/mleko koju su uspešno nastavili da koriste regionalni konkurenti poput osiječke Karoline („Jadro“). Razlog nestanku ovog keksa, kad smo konačno ustanovili da ga nema, bila je – po rečima sagovornice – nova tehnologija izrade keksa, sa kojom su došle nove mašine koje nisu znale da prave stari keks. Ah… Da li to znači da su žrtvovali svoj najbolji proizvod da bi dobili seriju tehnološki naprednijih napolitanki? Do takvog smo zaključka tada došli. Drugo, keks „Lane“ je nestao sa polica da niko ni policiju nije obavestio. U Bambiju nisu primetili da ga više nema, činilo se u razgovoru kao da pričam o nečem neobičnom, kao da se recimo pitam zašto više nema elementarnih nepogoda, a ne divnih vafli stvorenih da nam ulepšaju dan.

To je sve bilo pre cca dve godine.

U međuvremenu, na upražnjeno mesto na policama sa vaflama pretendovali su lokalni proizvodi, gde su se sa manje ili više uspeha izdvajali makedonski „Jadran“ i Crvenkine „Jaffolitanke Duo“. Originalnog „Yo D’Oro“ se više niko ne seća.

No, pre nekoliko dana sam u novom „Yo D’Oro“ zatekao one stare napolitanke! U novom pakovanju koje ne odgovara profilu napolitanki, ali zato odgovara mojim nepcima. Nisam časio časa, i u drugoj prodavnici sam odmah kupio isti keks, cep/cep, i gle čuda – ponovo dobitak, ponovo dobitni loz.

Bambi je proteklih nekoliko godina učinio puno dobrih poslovnih poteza, i iz njegovih pogona danas izlaze neki novi fantastični proizvodi poput vafli Notte badem. Ne znam da li je ovo signal povratku ka originalnim vaflima ili tek puko premošćavanje nekih tehnoloških problema, ali ako jeste povratak, god dammit, ti u Bambiju stvarno imaju klikera.

Prosto mi dođe da uložim novac u njihove akcije!

#dodatak, 5. novembar 2010.

U pakovanju od 200 grama se ne nalazi stari dobri originalni keks, već surogat sa omota.

Večernje novosti, 19. novembar 1994.

◊ ◊ ◊

„Najveće žrtve ratova su deca. Tako je i u ovom, najnovijem, u kojem srpski narod ponovo brani svoj goli opstanak. Slika koja je pre godinu i po dana obišla svet, sa groblja kod Skelana, na kojoj ovaj dečak – siroče očajava nad grobom oca, majke i ostale rodbine koju su u ofanzivi pobili muslimani, i dalje potresa sve koji znaju šta je dečja patnja. Dečaka sa slike u međuvremenu usvojila je jedna porodica iz Zvornika, i sada je on učenik prve godine srednje vojne škole.“

(tekst ispod slike u Večernjim novostima,  novembar 1994. godine)

◊ ◊ ◊

"Siroče na majčinom grobu", Uroš Predić, ulje na platnu, 1879. godine

Gde su ti novinari danas i šta rade?