fudbal


Nešto su smutna vremena došla, mogao bih se ljutiti na mnogo što šta.

Fudbal nam je otišao do vraga. Godinama su titule i pehari rezervisani samo za izabrane, za one koje narod najviše voli, a narodu treba dati hleba i igara, i da njihovi omiljeni klubovi pobeđuju. Finale kupa Srbije umalo da pokvari sportsku idilu. Utakmica Vojvodina – Partizan, igrana u Beogradu prošle srede, utakmica u kojoj je Vojvodina kao domaćin dobila da bira da li će da igra u Beogradu (stadion Marakana) ili u Beogradu (stadion JNA), započela je prvo polusatnim kašnjenjem jer navijače domaćina policija nije pustila na stadion pre utakmice. Policija kaže da navijačima niko nije mogao garantovati bezbedan ulaz na stadion, pa je bilo logičnije ne pustiti ih na stadion. Verovatno je bilo besmisleno pitati a šta je obaveza policije ako ne da garantuje bezbednost, te zato nismo čuli ni to pitanje niti odgovor. Sama utakmica je danas predmet sprdnje, grubi fauli Ilijeva, poništeni gol Vojvodine, iscenirani penal za Partizan, nesuđeni penal za Vojvodinu, ovako neravnopravnu utakmicu nismo videli još od Hjustonovog „Bega do pobede“ gde tim Savezničkih zarobljenika igra sa reprezentacijom nacističke Nemačke, a sve sa ciljem dokazivanja superiornosti arijevske nacije. Ako neko misli da se priča završila na terenu, predlažem da pogledaju snimak proslave kraja utakmice, gde igrači Partizana sa mikrofonom u ruci započinju pesmu „za Vojvodinu sada navijam, pička najveća, duša prodana, pola Mađar, pola ustaša„. Na jutjubu možete pored tog snimka, recimo da vidite i snimak šestogodišnje devojčice Sanje koju (pretpostavljam) otac snima dok ona obučena u fudbalski dres na kojem piše „Srbija“ peva tu istu pesmu ispred zida sa posterima Partizana. Ne ostavljam link namerno, a ukoliko vas baš interesuje, lako ćete ga naći. Do današnjeg dana ima 148596 pregleda, a njih 582 dignulo je palčeve za ovu izvedbu. Tek 114 okreću palac nadole.

Tim Vojvodine pred finale Kupa Srbije 2011. godine

A kako i ne bi bilo baš ovako, setimo se samo sa koliko naklona i potpore ovaj klub i ove navijače posmatra D Prezident. Setimo se samo svih onih vesti u kojima kamera snima Tomu Zorića nekako iz profila, ili to Toma Zorić gleda negde desno od kamere koja ga snima, i objašnjava da Tužilaštvo ne može ništa, to su sve dobra deca protiv kojih Tužilaštvo nema ništa, pa šta ako su pretili ubistvom Brankici iz Insajdera, to je samo šala, ko je tu pevao uopšte, niko tu nema glasa za pevanje, pa šta ako su pretukli Tatona, nisu ga oni pretukli, ko zna ko ga je pretukao, ah… seća li se iko sem mene čitavog serijala Tome Zorića u kome on priča nešto besmisleno, ali uvek na istoj poziciji, uvek isto držanje, isti stameni položaj, zagledan u pravednu daljinu, negde desno od kamere.

Isti taj Zorić danas priča oduševljeno o Arkanovoj udovici, pa šta ako je imala sve te pištolje, nisu njeni, pa šta ako je maznula neke pare, evo priznala je to 8 godina kasnije, evo nešto će i da vrati, biće za sve para i muzike, zar nije to divno? Treba joj izaći u susret, kaže Toma Zorić ponosno, jer nije činila ništa pogrešno od tada; to što je zamajavala sudstvo 8 godina, to što postoji optužba za nasilničko ponašanje iz 2007., to sve nema veze, svi ste vi moroni totalni, naravno da nije moguće da ona ode u zatvor, jeste li glupi?

Na televiziji se ponovo pojavila Milijana Baletić. Niko nema ništa da kaže, zašto je ona ponovo na nacionalnoj televiziji, zar nisu bile dovoljne njene sramne reportaže bombardovanja Dubrovnika 1991. ili izveštaji iz Bosne koju godinu kasnije? U novinama čitam da je Savez studenata pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu ugostio Beogradski Sindikat, i imao uspešnu tribinu sa njima. Navodno oni imaju šta da kažu,  ističu smelo organizatori. Meni se čini da su sve što su imali rekli u onoj pesmi gde repuju „ja opet dole silazim, ako treba krv će pričati…. na mostu čekam sad, Alban no pasaran„. Briga me da tražim na internetu kako se zove pesma. Briga me da tražim kako se zovu ljudi iz Saveza studenata koji su ih zvali. Briga me za detalje. Interesuje me ko je dozvolio da se na državnom univerzitetu ovi likovi vode kao prosvetitelji. Mislim da je naslov u novinama bio „Potreban duhovni preporod“. Briga me da tražim novine, i budem precizan.

U Beogradu sam u Knez Mihajlovoj video nekoliko štandova gde se prikupljaju potpisi. Najviše me je dojmio red ispred jednog pulta gde je bio postavljen poster Gadafija u nekoj ponosnoj državničko-revolucionarskoj pozi. Bilo je više ljudi oko tog štanda, stajalo se u redu, no ja sam ih sa sigurne daljine samo posmatrao. Da ne pređe, za svaki slučaj. U meni takođe već neko vreme tinja razočarenje onim Nobelovcem koji sada merači Gadafija preko svojih nevidiljivih aviona, beskrupuloznih foka, itd. Priznajem da sam pre 2.5 godine mislio da novi model ponašanja dolazi na svetsku scenu. Mogao sam sve da zamislim sem da će taj isti lik kasnije pobedom demokratije nazivati hladnokrvno ubistvo čoveka, njegovog sina i žene, bez hapšenja i suđenja. O Gadafijevim unucima da ne govorim. Ko će ih se sutra sećati? Ti klinci nisu stigli da budu krivi za nešto. Kada je ovaj Svet izgubio šansu?

Ukratko, neka smutna vremena su došla, i gledati svet kroz političke i životne prilike nije lako. Biti na planeti Zemlji je nezgodno, biti u Srbiji danas je zajebano. Ima toliko puno toga oko čega bih se mogao žestiti. No, ne mogu to stalno da radim. Nekad jednostavno sve to potisnem, psihologija to naziva supresijom, neželjena iskustva iz spoljnog sveta potiskujem tako da me ne dotiču, iz one Knez Mihajlove ja sam otišao u Makedonsku, i u Pinbol Vizardu kupio vinilno reizdanje Dead Boys „Young, Loud, and Snotty“, u Beopolisu kupio par stripova i dve knjige, i dodao nove slike u svoj mali veliki svet koji se sve više razlikuje od onog stvarnog koji me okružuje.

Sometimes I feel like screaming, sometimes I feel I just can’t win,

Sometimes I feel my soul is as restless as the wind,

Maybe I was born to die in Berlin.


Fudbalski stadion Aviva u Dablinu može da primi 50 hiljada posetilaca na svoja udobna sedišta. Svako sedište je presvučeno nekid ugodnim materijalom ispod kojeg je udobni sunđer, i svako sedište je veoma čisto. Pre nekoliko dana sam posmatrao kako se taj stadion sređuje za međunarodnu utakmicu. Gotovo svako sedište je obrisano, izglancano, devojke su sa vlažnim krpama prale prozore i druge staklene površine, jedan dečko se sa usisivačem šetao između redova i usisavao prašinu.

Na jednom drugom stadionu na koji idem redovno, sedišta nisu udobna. Plastična su, i obično veoma hladna. Ljudi donose novine, kartone, poneko i trošni kućni jastuk na kojem niko više ne spava, i to svi podmećemo ispod sebe da bismo se zaštitili od hladnoće i prljavštine. Sedišta niko nikada ne briše, stadion verovatno neko nekad omete, i to je sve.

Na Avivi je zabranjeno pušenje. Na stadionu Vojvodine nije.

Ima puno razlika između ova dva stadiona. Sličnosti gotovo da i nema. Ali ono što je meni, nakon završenog meča između Irske i Norveške prošle srede, bilo dugo na umu kao najveća razlika između ova dva stadiona, jeste jedan čovek koji se pojavljuje na zapadnoj tribini Vojvodininog stadiona nakon što se završi utakmica, i onda ide od stolice do stolice, gleda u sve te iscepane Sportske Žurnale, Politike, Kurire, i druga izdanja, sve u nadi da je nečiju guzicu štitilo neko luksuznije izdanje, neki nedeljnik ili mesečnik, kojeg bi možda mogao već istog dana da ponudi prolaznicima na svojoj podnoj tezgi pokraj puta.

Toga nema, i neće biti na Avivi. To se zove beda.

Teško mi ja da zapamtim ko igra u Vojvodini. Taman naučim imena igrača, neko ih proda. Nije neko nego Bata Kan Kan.

Mitar Peković je prošle godine počeo da igra u Vojvodini, a Bata Kan Kan ga je upravo prodao Anžiju iz Mahačkale.
Danijel Aleksić je mladi fudbaler koji ima samo 18 godina. Očekivali smo od njega još mnogo dobrih utakmica za Vojvodinu, no Bata Kan Kan ga je upravo prodao italijanskoj Đenovi.
Nije tajna da Bata Kan Kan upravo pregovara i o prodaji kapitena Dragana Mrđe, Slobodana Medojevića kao i Dušana Tadića. Narednih dana ćemo još čuti ko je kome prodat. Otišao je i Ivan Gvozdenović u grčku Kavalu.

Kako vesti govore, Bata Kan Kan će ove mahom vrsne prvoligaše koje upravo prodaje zameniti pojačanjima iz crnogorskog drugoligaša FK Čelik iz Batinog rodnog Nikšića. Statistika na nekim internet stranicama tvrdi da se dva igrača Čelika (Davor Božović i Ilija Bulatović) koja uskoro stižu u Novi Sad, mogu pohvaliti jedino brojem žutih kartona koje su dobili u jesenjem delu sezone crnogorske druge lige.

Da li će Vojvodina nakon Batine rasprodaje imati 11 igrača sa dve noge da istrče na teren na početku letnje sezone, ostaje da se vidi. Ako zafali, ja mogu pomoći, i ponuditi se kao desni bek, samo da protivnički napadači ne trče previše brzo. Voleo bih da mogu više pomoći. Ali ne mogu. Svi mi se danas moramo suočiti sa čudovištima koje smo sami stvorili, bilo da smo glasali za njih ili kupovali u njihovoj radnji na Bulevaru.