Prošlo je više od dvadeset godina od dana kada me je otac zatekao kako otvorenih usta posmatram ogromnu muzičku liniju – tzv. muzički stub – u nekom tržnom centru na obodu jednog nemačkog grada.

„Ti bi hteo to da imaš“, konstatovao je i pitao, istovremeno.

„Ne, samo gledam šta sve ima“, rekao sam.

Oh, i te kako sam želeo da je imam. Bila je crna i viša od mene, visoka kao otac, pisalo je SHARP na njoj, ogromno staklo je čuvalo svaku njenu komponentu kao vitražni ukras, koštala je nedostižno, preko tri hiljade nemačkih maraka, tri hiljade više nego što smo mi tada mogli priuštiti. Izdeljena u delove čiju svrhu nisam u potpunosti razumeo, različita od standardnih muzičkih stubova iz tog vremena po svemu, bila je moja prva želja za hi-end opremom.

U godinama koje su usledile, skupocena hifi oprema i ja smo se mimoilazili. Nisam izbegavao hifi opremu, ali jesam one koji je uglavnom imaju. Najčešće su to (bili) likovi kojima su snaga pojačala, količina vati i ine tehničke karakteristike ispred same pesme, kao da lepota muzike leži na kvalitetu zvuka a ne na pesmi. Ja sam uporno tvrdio da je dobra pesma na lošem radio trazistoru bolja nego osrednja pesma na najboljoj opremi, i ti razgovori su vrteli u krug.

Preciznije, sve dok se ja nisam zapitao kako bi dobre pesme zvučale na toj opremi.

Desilo se da sam dobio neke nagrade, a novčane nagrade koje se ne pretope u materijalno ili spiritualno, jednostavno nestanu, pretvore se u neke plaćene račune, izgube se u nekim mega kolicima mega-marketa, negde već nestanu.

I tako sam polako ušao u tu priču, muzički stubovi poput onog iz prvog pasusa su još u prošlom milienijumu otišli u nepoznatom pravcu (kao Entine u Gospodaru prstenova), i trebalo mi je više od 6 meseci da tragam po internetu, da špijuniram razgovore na hifi forumima, da upoznam tu snobističku družinu i počnem razlikovati korektne odgovore od foliranja. Naučio sam štošta o markama za koje ranije nisam ni čuo, gnjavio sam usamljene prodavce mi puste neku novu kombinaciju komponenti, tako sve do trenutka dok nisam saznao šta želim. Zatim sam duboko uzahnuo, platio, i doneo to kući. Zvuk je bio predivan, znao sam to još u radnji dok sam u zasebnoj sobi slušao izabrane komponente, prodavci su mi brisali suze sa lica, ali šta će se zbiti u intimi između mojih ploča i nove opreme u stanu, nisam znao. Niti sam mogao pretpostaviti.

Bio je to emotivni brodolom.

Tek poneka ploča je zvučala na novoj opremi kao na staroj. Sve ostale su dobile neko novo ruho, potresno je bilo (i još uvek jeste) puštati omiljene albume, svaki je otkrivao nešto novo i gubio nešto staro. Koliko sam samo puta preslušao Kit Džeretov „The Köln Concert“, znam svaki obrtaj napamet, ali iz novih zvučnika sada ne izlaze samo ti tonovi, već kao da je ceo koncert prenet u moj stan, vidim Kita za klavirom, nije spavao dve noći, vidim i publiku, ponešto dobacuju, svi su sa mnom u sobi dok koncert traje. Džindžerov „Valor del Corazon“ je šokantan, na staroj liniji „The Man Who Cheated Death“ je delovala nekako kamerno (bilo je predivno!), kao kad smo je prvi put čuli na njegovoj myspace stranici, dok na novoj liniji čujem čitavu svitu u pozadini i Čovek Koji Je Prevario Smrt više nije tako samotan u svojoj ispovesti, pesma je i dalje lepa i teška, ali na drugi način. Dok pišem ovaj blog, kamerni orkestar The Sunny Orchestra izvodi po prvi put za mene Ecumenical Mysteries (Boris Kovač, snimak iz Sinagoge 2006. godine), i ova linija je sada medijum za neka nova upoznavanja.

Jednom prilikom sam sleteo na jedan aerodrom u Americi nakon nekoliko presedanja i gotovo 24-časovnog puta. Pokretne stepenice su me dizale na gornji/prizemni nivo, kad se u jednom trenutku pojavio veliki reklamni slogan „LIFE IS TOO SHORT“, koji me je trgao iz pospanosti. Zašto je život prekratak? Jel’ već gotov? Uznemireno sam nastavio da blenem u oglas, dok su me pokretne stepenice dizale još par stepenika, i onda se pojavio drugi red u sloganu – „TO DRINK A BAD COFFEE!“. Ah. To već ima smisla. Reklama je uspela. Dobra hifi oprema jeste luksuz koji donosi neke lepe trenutke. Kao što i vožnja poršeom verovatno donosi nešto lepo. No, treba imati na umu da i u poršeu i u starom Renou 4, ono što volimo je putovanje. A za (tu) ljubav nam ne trebaju nikakvi novci.