Novi Sad nekad iznenadi. Misliš da si sam dok ideš ka klubu, misliš da su svi već otišli na drugi koncert i da jedino ti čuješ kako Kris izgovara „the night is full of sounds, but can you recognize the right one?“ dok koračaš kroz Žitni trg, da imaš jedinstven odgovor ove večeri, i onda otvoriš vrata kluba i vidiš puno ljudi sa istim tiketom, istim pogledom i istim pitanjima.

Chris Eckman & The Frictions, CK13, Novi Sad, plakat

Koncert je započeo sa pesmom „The Dustlands“ sa novog albuma The Walkabouts, u ogoljenoj verziji gde su Kris i njegova gitara sami, verovatno kao kad je nastajala ova pesma, i tu Samoću smo osetili i kad smo je prvi put čuli gde god da smo bili. Kris peva o Prazninama koje smo pokupili na Putu, „if you ask me who I am, I’ll tell you where I’ve been„, one su sa nama i čine svakog od nas. Uz izuzetak Dečaka Sa Betmen Majicom, ima ne više od 10 godina, naslonjen je kao i ja na bočni zid sale, neko iz publike ga je doveo nekim sticajem okolnosti, i koncert može izmenuti mnogo više u dečakovom životu nego što se da pretpostaviti. Jer Kris Ekman će cele večeri pričati o stvarima koje roditelji skrivaju. Svet Po Krisu je samotniji, a Istine su drugačije.

Nakon četiri pesme uvodnog seta, na binu se penju bivši članovi slovenačkih Hic et nunc i Silence, koji zajedno sa Krisom čine The Frictions, a set lista ubrzo poprima gotovo identičan redosled kao na njihovom albumu „Halogen Sky“. Nove pesme imaju ukus The Walkabouts, nije jasno gde počinje „Road“ od The Frictions, a gde se završava „Stopping-off Place“ od The Walkabouts, jedino smo sigurni da smo pod velikim plaštom Amerikane, i da ona jednako deluje na tlu Srbije kao i na tlu Amerike, provereno. „New Caledonia“ je nestvarna i daleka, gotovo kao Nova Kaledonija, iako su je Kris, Bernard, Tomi i Luka, prostrli pred publiku i odjednom je bila opipljiva. I dostižna. I Dečak sa Betmen Majicom je netremice posmatrao sve ove ispovesti koje (možda) nije razumeo, ali doći će Dani kada će prepoznati ono o čemu se govorilo, i pokušaće da se seti čudnog događaja iz detinjstva kad su sve te emocije bačene na njega prvi put. Za taj dan je ovaj tekst, da zna da je bilo stvarno. Negde pred kraj čuo se Nil Jangov „Cortez The Killer“, no Nil Jang je od početka bio tu, došaptavao je stihove, podešavao distorziju na gitari. Koncert je završen uz aplauze i setu, i sala je postala prazna za nekoliko minuta. Svi su otišli kući sami, sa obnovljenim uverenjem da je Samoća okej, no i dalje nespremni da je podele sa nekim. Novi Sad tu nikad ne iznenadi.

Tek poneka kap bi pala na Rotkvarijum, i vazduh je bio svež i lepljiv, u isto vreme.

Imam suludu teoriju, rekoh kolegama sa posla. Mislim da imam neke šanse da registrujem kola ako sada odem da SUPa, pred samo zatvaranje!

Nisam pokušavao da budem duhovit, ali su se svi smejali, i dok sam odlazio činilo mi se da sam zaslužan za neki dečački osmeh u nagoveštaju na njihovim licima, nešto nalik na one situacije sa školskih ekskurzija kad je glavna fora bila staviti papuču na vrh odškrinutih vrata, i onda pozovati nekog da uđe. Razumete naravno da me niko nije sprečavao da pokušam.

Ispred SUPa je bio 300 ljudi u jednom velikom redu, mahom žene, deca i starci. Većina pripada kategoriji kojima ustupam mesta za sedenje u autobusu. Prišao sam samim ulaznim vratima, i stao neposredno ispred žene u roze perjanoj jakni.

­- Vidi njega što je zbunjen, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni i poče da se smeje, a pridruži joj se u kikotanju još jedna gospođa, kasnije predstavljena kao Žena Broj 6.

–  Za čega je ovaj red? upitah ja iako sam znao odgovor.

Nemoj da se praviš ludi, Mali! povika jedan stariji čovek iz pozadine.

Sve ovo je za registraciju kola? upitah.

Da, ja sam ovde peta, reče Žena u Roze Perjanoj Jakni, ja sam ovde od 4 poslepodne, i čekamo svi sutrašnje deljenje brojeva. Ova dvojica su došla u 3 sata, oni su prvi. Čekala sam i juče ceo dan, celu noć sve do jutros, ali nisam uspela da dođem do broja. Ovog puta moram uspeti.

Razgovor je tekao još desetak minuta, tokom kojih sam otvorenih usta saslušao ispovest svakog iz startne desetorke, dok Niže Rangirani nisu bili zainteresovani za priču, izuzev starca iz pozadine koji mi je još dva puta dobacio „Nemoj da se praviš lud, Mali!„. Žena u Roze Perjanoj Jakni je bila u drečavoj roze boji da lakše upada u oči svima koji merkaju njenu teško stečenu poziciju #5. Kao neki mali ritual, svakih dvadesetak minuta se naglas preslišavaju ko je pre koga, jer je raspored veoma bitan čak i u prvoj desetorci. Nikad ne znate koliko brojeva će sutra biti na raspolaganju Običnim Smrtnicima.

Iako sam odustao od registracije, spreman da budem Poslednji Čovek u Srbiji Sa Starim Tablicama, ušao sam u zgradu SUPa, ogrejao se na minut, video nedostižne daljine šalterskog trona, Micu Ubicu i ostale primerke, i krenuo nazad. Na izlazu iz zgrade, zagledan kroz stakla na vratima, sa obe ruke u džepu, stajao je jedan policajac. Rade Pendrek, godina četrdeset. Zanimanje: milicioner.

Imate tri stotine ljudi napolju, rekoh mu.

-.Da, da, reče on.

Svi čekaju brojeve koje ćete deliti ujutru.

Da, da.

Zašto ne biste podelili brojeva sada ljudima, da se ne smrzavaju cele noći?

Eeeeee, ne može to tako, reče on sa  besmislenim osmehom u licu, i zabaci glavu unazad.

Zašto ne može?

Eeeee, pa ne može, pitaj one gore, reče mi i pobeže od mene nekom cik-cak putanjom koja je vodila nazad u zgradu.

Oprostio sam se sa svima ispred zgrade, dobio jednu vizit kartu i otišao nazad do svog neregistrovanog prijatelja. Na parkingu koji koriste zaposleni u SUPu, svi automobili imaju nove tablice.

Radnička je omiljena ulica za agente nekretnina u Novom Sadu. Na korak od centra, a opet povučena, zelena, ima neku svoju istoriju, izlazi na Dunav, ima mesta i za parkiranje kola. Na mestu te ulice, pre jednog veka, počela je industrijalizacija Novog Sada, a jedini preživeli svedok iz tih dana bio je Stari dimnjak. Visok 28 metara, ostavljen od svih dobrih i loših gazdi da stoji uzdignut i odgovara na pitanja kako je Novi Sad izgledao nekad, šta je radio, kako je nastao, i da li ga je uopšte i bilo. Nije bio obelisk sa trga Konkorde, ali video je neku bolju i pošteniju prošlost o kojoj danas samo istoričari zbore. I pričao je o tim danima.

I bio je pod zaštitom, i preživeo je i SPS, i radikale, niko nije bio (toliko) lud da ga sruši. Sve do 18. aprila 2011. godine, kad je Demokratska stranka odlučila da ode korak dalje. Radnička ulica je unosna lokacija. Zahtevi i planovi investitora su već godinama jasni – srušiti sve što se srušiti može na traženim lokacijama, i na tim mestima napraviti neugledne stambene zone. Spomenike ne spominjati. Take no prisoners. Stari dimnjak nije govorio ovim jezikom, on je znao za neka drugačija vremena kad cena kvadrata nije bila jedina metrika. A u vremenu pohlepnih i nekulturnih gazda, tih nekoliko kvadrata na kojima se baškario bilo je previše.

Neka šuša iz Veternika (preciznije „Šuša gradnja“, sic!) dobila je 1.4 milion dinara da donese ogromni pneumatski čekić i sruši spomenik. Navodno nestabilni dimnjak se, poput Žeželjovog mosta tokom NATO bombardovanja, hrabro držao pod napadom Agresora, deset minuta ga je čekić podrivao na oči užasnute publike koja se tek počela skupljati na zakazani građanski protest. Tek počela skupljati, da bude jasno, jer su Javno Preduzeće i Plaćena Šuša započeli rušenje sat vremena pre zakazanog termina. Kad se ruši, onda idemo pre vremena. Ništa lepše od mirisa napalma u rano jutro. I dimnjak je pod navalom Vandala pao.

a Vandalis libera nos Domine (iz litanije Rimske crkve)

Nisam gledao kako su pre 11 godina Talibani rušili Budine statue u Bamijanu u Avganistanu. Nisam mogao. Sada sam pogledao kako su novosadski talibani srušili Stari dimnjak. Ovi talibani žive tu oko mene. Ne poznaju religiju, nemaju vlastita ubeđenja, jedini poriv im je primitivna pohlepa i to je sve. Juče su rušili Stari dimnjak, danas i sutra će rušiti neki drugi spomenik u nekom drugom gradu. Srušiće vam Kalemegdan. Srušiće vam Žiču. Izgradiće tržni centar i kladionicu na vašem groblju. Pitanje je meseca kad će Srbija izgledati kao da ste je kupili u prodavnici jeftinih kineskih igračaka.

Zarad istorije, hajde da zabeležimo da su ideju da treba oboriti uznemirujući falusoidni objekat u Radničkoj ulici 20 u Novom Sadu strastveno branile, podržavale i na kraju sprovele:

1. Tatjana Gašović, pomoćnica direktora za građevinsko zemljište Zavoda za izgradnju grada

2. Jelena Atanacković Jeličić iz Demokratske stranke, članica Gradskog veća za urbanizam

Tatjana Gašović i Jelena Atanacković Jeličić, All-beauty-must-die duo

Na dan obaranja Starog dimnjaka, gradonačelnik je bio Igor Pavličić. Direktor Javnog preduzeća „Zavod za izgradnju grada“ je bio Branislav Novaković, široj javnosti poznat po skupštinskoj aferi „Solun“.

Da se ne zaboravi.

p.s. A kako je moglo biti?

Stari dimnjaci u zoni Poble Nou, nekada industrijskom kvartu u Barseloni.

Teško mi ja da zapamtim ko igra u Vojvodini. Taman naučim imena igrača, neko ih proda. Nije neko nego Bata Kan Kan.

Mitar Peković je prošle godine počeo da igra u Vojvodini, a Bata Kan Kan ga je upravo prodao Anžiju iz Mahačkale.
Danijel Aleksić je mladi fudbaler koji ima samo 18 godina. Očekivali smo od njega još mnogo dobrih utakmica za Vojvodinu, no Bata Kan Kan ga je upravo prodao italijanskoj Đenovi.
Nije tajna da Bata Kan Kan upravo pregovara i o prodaji kapitena Dragana Mrđe, Slobodana Medojevića kao i Dušana Tadića. Narednih dana ćemo još čuti ko je kome prodat. Otišao je i Ivan Gvozdenović u grčku Kavalu.

Kako vesti govore, Bata Kan Kan će ove mahom vrsne prvoligaše koje upravo prodaje zameniti pojačanjima iz crnogorskog drugoligaša FK Čelik iz Batinog rodnog Nikšića. Statistika na nekim internet stranicama tvrdi da se dva igrača Čelika (Davor Božović i Ilija Bulatović) koja uskoro stižu u Novi Sad, mogu pohvaliti jedino brojem žutih kartona koje su dobili u jesenjem delu sezone crnogorske druge lige.

Da li će Vojvodina nakon Batine rasprodaje imati 11 igrača sa dve noge da istrče na teren na početku letnje sezone, ostaje da se vidi. Ako zafali, ja mogu pomoći, i ponuditi se kao desni bek, samo da protivnički napadači ne trče previše brzo. Voleo bih da mogu više pomoći. Ali ne mogu. Svi mi se danas moramo suočiti sa čudovištima koje smo sami stvorili, bilo da smo glasali za njih ili kupovali u njihovoj radnji na Bulevaru.

Gusim se u taksiju!Taksi koristim nekoliko puta sedmično, i gotovo redovno ostavljam bonus koji se kreće od 10% pa sve do 50% (sic!) cene vožnje. Istine radi, taksi obično koristim kao prevoz na kraće lokacije, tako da ni ovih 50% nije neka suma zbog koje će nagrađeni taksista otići ranije u penziju, ili kupiti novog mercedesa.

Vremenom sam uočio da postoje neka pravila iz moje podsvesti koja utiču na veličinu tog bonusa. Ako zanemarimo moje raspoloženje i stanje u novčaniku, glavni razlog je upravo kakav utisak na mene ostavi taksista. Ne postoje potpuno jasni kriterijumi da mi se neko svidi, ali je lista da mi se neko ne svidi donekle koncizna.

Ukoliko ste taksista, evo 5 tipičnih grešaka koje činite da bakšiš spadne na minimum.

 

1. Pričate mobilnim telefonom dok vozite

Ovome bi se moglo dodati da postoje taksisti koji čak kucaju poruke dok voze taksi!

Savet: ukoliko postoji neodložan razgovor koji morate da vodite, zaustavite privremeno vozilo i obavite razgovor. U suprotnom, nemojte se javljati niti zvati nekog!

 

2. Slušate lošu muziku na radiju

Ne očekujem da odaberete muziku koja se meni sviđa, ali granicu negde moram povući (znate na šta mislim!).

Savet: opredelite se za stanicu koja pušta klasičnu muziku. Niko Vam neće reći da je promenite, jer će ih biti sramota da kažu da ne vole klasičnu muziku.

 

3. Pušite u kolima

Izvinite molim Vas, ali meni smeta. I nije mi dovoljno to što ste otvorili prozor, ili što ste recimo završili cigaretu pre početka vožnje. U kolima Vam smrdi!

Savet: ili prestanite da pušite, ili na vidno mesto na kolima stavite nalepnicu poput onih na kutijama od cigareta. Npr. „Vožnjom ovim taksijem možete da dobijete rak usana, rak jezika, rak pljuvačnih i parapljuvačnih žlezda, rak ždrela, rak pluća i rak rektuma!“.

 

4. Ne koristite klimu

Napolju je +43C, ceo grad pliva u znoju, a Vi tvrdite da će mi biti super ako otvorimo sva četiri prozora. Neće, provereno, jedino će se meni ukočiti vrat na 6 dana.

Savet: uključite je!

 

5. Pričate previše o teorijama zavere

Ako već ne kupujem tabloidnu štampu, nemojte mi je Vi prepričavati! Ne interesuje me šta piše u tim novinama koje su položene na sedište suvozača, ne interesuje me koga to plaćaju Amerikanci, i slično.

Savet: spomenite kakvo je vreme, i šta mislite kakav će biti dan. Onda ću Vam ja kurtoazno reći nešto, pa onda Vi meni, i kraj priče, već smo stigli na cilj.

Užas na koji nailaze Novosađani kad je u pitanju poseta policiji radi vađenja ličnih dokumenata već je svima znana. Opšte je poznato da se građanin treba pripremiti za višednevna poniženja i šikaniranja, i samo je pitanje (ne)milosti službenog osoblja na čemu će se zaustaviti. I sve je toliko tužno i nimalno smešno, iako surovo podseća na jednu smešnu scenu iz „Žitija Brajanovog“, gde jedan zatvorenik zavidi nesrećno zatvorenom Brajanu koga je čuvar zatvora upravo pljunuo (zatvorenik:  „Eh, šta bih ja dao da mene pljunu u lice! Nekad ostanem budan noću i sanjarim da me pljunu u lice…“). Takva je situacija i u novosadističkom SUP-u. Ako vas pljunu u lice… You lucky, lucky bastard.

No, ono što jeste novo, barem u aspektu da više nikog ne čudi, jeste pojava Profesionalnih čekača. Naime, ova profesija je ranije bila vezana mahom za inostranstvo, profesionalni čekači su za odgovarajuću nadoknadu čekali u redu za vize umesto vas, ali ta profesija nije se činila toliko prosperitetna kad su domaće institucije u pitanju. No, zahvaljujući našoj vlasti, nova grana privrede je tu. Nedavni tekst u Blicu se završava zaključkom da će se Novosađani i dalje „prinudno družiti ispred SUP-a„, i na kraju: „Osim ako nisu spremni da uz sumu za vađenje novih dokumenata pridodaju još 1.000 dinara za profesionalce„. I tu je nekako zaokružena priča.

Postoje Profesionalci. Ja ih zamišljam kako se pojavljuju, onako profesionalni i hladni, bez puno reči, kao Harvi Kajtel u „Petparačkim pričama“ (ili recimo u „Putu bez povratka„), rukom vam daju znak da se sklonite i prepustite stvar onima koji su za taj posao obučeni. Oni imaju sve što im treba pri sebi, ništa ih ne može iznenaditi, dok ste trenuli okom oni vade hoklicu, novine, termos, kafa, tranzistor, skripte, šta li već, sve imaju pri sebi, znaju kako da reše sve probleme, radili su to već hiljadu puta, samo se vi pomerite, i prepustite stvar onima kojima je to posao.

Verujem, i ne šalim se kada to ovo kažem, da se značajno iskustvo skupilo u tim ljudima koje bi šteta bilo ne preneti budućim generacijama. A kako je profesija persepktivnija nego li, recimo, mašinstvo, zašto ne napraviti i škole za čekače? Dvogodišnje? Trogodišnje? U tim školama bi predavali ljudi sa višegodišnjim iskustvom ispred inostranih ambasada i državnih institucija, poseban akcenat bih stavio na one koji su iskustvo stekli ispred nemačkog konzulata u Birčaninovoj dok su još bili oni torovi, no i ovi novosadisti zasigurno imaju puno toga da kažu i prenesu budućem naraštaju. Predmeti u toj školi bi bili recimo Psihologija konflikata u redovima ispred šaltera 1 i 2, Tehnike spavanja stojećki, Probijanje kroz redove (ovo bi moglo da bude umesto fizičkog?). Časovi prakse bi se odvijali ispred šaltera nekih državnih institucija, dok bi deca bila podstrekivana da vežbaju i sama kod kuće. Diplomski bi recimo bio Dobijanje pasoša i lične karte u jednoj sedmici, ili nešto slično, gde bi se već moglo videti da li su stekli potrebna znanja za budući život u Srbiji.

Nije šala, i nije smešno.

Za kraj, naravno, The Professionals…

Jeste, kritikovali su Predsednika da hoće da proda NIS Rusima u bescenje, ali Predsednik je mislio na Srbiju i pre samo dve sedmice je potpisao taj ugovor u kojem se „radi o dugoročnom snabdevanju Srbije gasom. Znači, nema problema? Imamo gasa? Ura!! Hvala Borisu Tadiću! Hvala Vuku i Mišku Jeremiću! Hvala im!

Ako nije problem, da li možete to da javite onim ljudima koji su večeras isključili 70000 Novosađana, ti ljudi verovatno još uvek ne znaju da je potpisan ugovor koji je obezbedio dugoročno snabdevanje gasom? Da li možete to da javite Pančevcima? Njih je neko ko nije čuo Borisa & Vuka počeo da isključuje večeras. Da li možete da im javite?

Da li možete da javite lokalnim radio stanicama u Novom Sadu, koje obaveštavaju ljude koje ambulante od sutra više ne rade? Da li možete da javite starima u gerontološkom centru na Novom Naselju koji se sutra sele u druge domove u kojima je toplo? Da li možete da im javite?

Ima gasa, i to dugoročno. Energetski smo konačno nezavisni. Javite svima.