Novi Sad nekad iznenadi. Misliš da si sam dok ideš ka klubu, misliš da su svi već otišli na drugi koncert i da jedino ti čuješ kako Kris izgovara „the night is full of sounds, but can you recognize the right one?“ dok koračaš kroz Žitni trg, da imaš jedinstven odgovor ove večeri, i onda otvoriš vrata kluba i vidiš puno ljudi sa istim tiketom, istim pogledom i istim pitanjima.

Chris Eckman & The Frictions, CK13, Novi Sad, plakat

Koncert je započeo sa pesmom „The Dustlands“ sa novog albuma The Walkabouts, u ogoljenoj verziji gde su Kris i njegova gitara sami, verovatno kao kad je nastajala ova pesma, i tu Samoću smo osetili i kad smo je prvi put čuli gde god da smo bili. Kris peva o Prazninama koje smo pokupili na Putu, „if you ask me who I am, I’ll tell you where I’ve been„, one su sa nama i čine svakog od nas. Uz izuzetak Dečaka Sa Betmen Majicom, ima ne više od 10 godina, naslonjen je kao i ja na bočni zid sale, neko iz publike ga je doveo nekim sticajem okolnosti, i koncert može izmenuti mnogo više u dečakovom životu nego što se da pretpostaviti. Jer Kris Ekman će cele večeri pričati o stvarima koje roditelji skrivaju. Svet Po Krisu je samotniji, a Istine su drugačije.

Nakon četiri pesme uvodnog seta, na binu se penju bivši članovi slovenačkih Hic et nunc i Silence, koji zajedno sa Krisom čine The Frictions, a set lista ubrzo poprima gotovo identičan redosled kao na njihovom albumu „Halogen Sky“. Nove pesme imaju ukus The Walkabouts, nije jasno gde počinje „Road“ od The Frictions, a gde se završava „Stopping-off Place“ od The Walkabouts, jedino smo sigurni da smo pod velikim plaštom Amerikane, i da ona jednako deluje na tlu Srbije kao i na tlu Amerike, provereno. „New Caledonia“ je nestvarna i daleka, gotovo kao Nova Kaledonija, iako su je Kris, Bernard, Tomi i Luka, prostrli pred publiku i odjednom je bila opipljiva. I dostižna. I Dečak sa Betmen Majicom je netremice posmatrao sve ove ispovesti koje (možda) nije razumeo, ali doći će Dani kada će prepoznati ono o čemu se govorilo, i pokušaće da se seti čudnog događaja iz detinjstva kad su sve te emocije bačene na njega prvi put. Za taj dan je ovaj tekst, da zna da je bilo stvarno. Negde pred kraj čuo se Nil Jangov „Cortez The Killer“, no Nil Jang je od početka bio tu, došaptavao je stihove, podešavao distorziju na gitari. Koncert je završen uz aplauze i setu, i sala je postala prazna za nekoliko minuta. Svi su otišli kući sami, sa obnovljenim uverenjem da je Samoća okej, no i dalje nespremni da je podele sa nekim. Novi Sad tu nikad ne iznenadi.

Tek poneka kap bi pala na Rotkvarijum, i vazduh je bio svež i lepljiv, u isto vreme.