Krajem prošle godine sam kupio novi automobil. Prošlo je više od pola decenije od kako sam prodao stari auto, i od tada sam živeo bez vlastitih kola, stil života se izmenuo tako da mi kola nisu ni trebala, a i kada jesu, pozvao bih taksi, pozajmio bih kola od familije, ili dok sam bio u inostranstvu – jednostavno bih ih iznajmio. Dovoljno često sam bio za volanom da ne zaboravim kakvo je zadovoljstvo voziti kola, i dovoljno retko da ne zadobijem frustracije oko problema zakrčenog saobraćaja u gradu, neurotičnih gužvi na putevima i večitog pitanja „a gde sada da parkiram?“.

A onda se pojavila potreba za posedovanjem, argumenti da je suma računa za taksi u mom slučaju manja od troškova za vlastito vozilo više nisu bili bitni, i novi auto je bio tu. Ne znam kada sam odlučio da to bude i30, bilo je više vernih čitalaca „Vrelih guma“ koji su donosi uporedne testove i provodadžisali mladu, ali mislim da je jedan trenutak na jesenjem sajmu automobila u Novom Sadu u kojem smo se on i ja zadesili sami – bio ključan. I onda su se i auto i ključ pojavili krajem godine.

Na prvom susretu kod preuzimanja vozila nismo se skontali. On je bio hladan i rezervisan, nekako sterilan, podešena radio stanica je bila užas živi, falilo mu je goriva i života. Ja sam želeo da odmah sve bude kao nekad sa starim autom, taj stari prijatelj je imao života i topline, i da nije ostario – nikad se ne bismo rastali. Ah taj stari auto je toliko toga znao o meni, toliko smo zajedno pustolovina imali, on je bio luđi nego bilo koji gimnazijski drug, svojeglav i prgav, a opet – prijatelj, i kad ti najviše treba, on je bio na usluzi, i nije zanovetao. Nikad nisam prežalio naš rastanak. Suviše racionalna odluka je to bila za odnos pun emocija. Bili smo vršnjaci, i ne znam kad je to počelo da bude problem.

No, junak priče je novi momak u kraju koji me redovno odvozi na posao i nazad. Sluša savršeno, profesionalan je do samih krajnosti, ali zatvoren do ludosti. Hej!? Na pitanja mojih prijatelja – „kakav je?“ – ne znam da odgovorim. Sluša svaku moju reč, svaku moju naredbu, ne dovodi u pitanje moj autoritet, i … i to je to. Ne znam NIŠTA o njemu! To je problem! Verovao sam da je trik u provedenom vremenu, i odmah sam gledao da provedemo što više vremena zajedno, pravio sam planove u kojima bismo bili što više vremena zajedno, negde tamo napolju, gde nemamo nikog do li jedan drugog. I tako smo otišli prvo do Ljubljane, a potom do Venecije. Pa potom nazad. Bilo je to jedno upoznavanje u kojem sam ja njemu odmah rekao sve o sebi, kakvu muziku volim, koje brzine mi gode, i sve ostalo, a on je i dalje govorio samo ono što mora, da nam treba pauza kod Ajdovščine i ponešto o gorivu, da je evropski benzin dobar i tako to. Ne puno više. A onda su opet prošli neki dani, i ja sam mislio da je naš odnos osuđen da zauvek ostane profesionalan. No večeras je rekao nešto što nije morao. Bili smo na autoputu za Novi Sad, blizu „Minuta“ kad je – iz čista mira – rekao da voli Paradise Lost. Ne Miltona, nego Nika Holmsa i ekipu, i kad sam pojačao „Forever After“, ceo EP je izneo u jednom dahu, kao da je leteo nekoliko centimetara iznad asfalta, nijednu rupu nismo osetili, kroz ventilator je uneo svež vazduh, šumice su se nizale sa jedne i druge strane, a on je brodio sretan i poletan, sve dok se nismo približili Gradu, gde se ponovo malo povukao i ućutao, ali bilo je i ovo dovoljno. Dovoljno da znam da se iza savršene glazure ipak krije neka ličnost, i da ćemo se upoznati, samo treba vremena.

Lui, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.