rokenrol


Prijatelju,

Pitaš me za BG.

Znaš kad ja u trećoj pjesmi prošećem po stageu pa cijelu ‘prvu frontu’ od Sineca do Božanića lupim po guzici. Ajmo pederi. Ako znaš, to si možda u karijeri 3x vidio u zg, vjerovatno u spejsinvejdorskim Boogalooima.

To je samo kad je ekstra važno i moramo pobijediti.

Znaš kad se ja na kraju koncerta obraćam publici bez riječi lupom zatvorene šake po srcu.

I to si vidio, al još rjeđe.“

(Daddyjev dnevnik, 26.02.2012.)

Pips, Chips & Videoclips, Dom omladine Beograda, 24. februar 2012.

Nekad pre mene drugi kažu sve, i meni ostaje samo da zadovoljno ćutim. Sa osmehom na licu, i nečim u grlu što mi ne da da govorim. Tako je bilo i na koncertu.

Ne znam kada je brana popustila, možda negde kod „Teroristi plaču“, ili malo kasnije dok je Dudo izvodio „Htio bi da me voliš“, ali emocije su preplavile salu Doma omladine, i nije se više moglo nazad. Nije se više moglo ni napred, već smo bili ispred bine i pevali na sav glas, i bilo je dobro kako retko jeste, bilo je dobro da ja već 5 dana samo mislim kako je bilo dobro, i kako bi bilo dobro da bude opet.

I doći će opet, kaže Dudo. I doći ćemo i mi, kažem ja.

Tam tam.

–  You’re implying that a group composed entirely of female animals will… breed?

– No, I’m, I’m simply saying that life, uh… finds a way.

(Jurrasic Park, 1993)

Život ne poštiva uvek zakone biologije. U kalifornijskom jezeru Mono su neke bakterije odlučile da i dalje žive i da moraju da apsorbuju otrovni arsen umesto fosfora, u Japanu je neka preistorijska nabrana ajkula prodefilovala priobaljem i pokazala da je njena vrstu tu, živa i zdrava, još od kasne krede, a u Beogradu su se pojavili Threesome i snimili album godine, unatoč svemu što ih (nas) okružuje, potvrđujući još jednom teoriju da je život jednostavno neuništiv.

 

LP “Adriatica” je sve što je nemoguće da jeste. Vrhunski surf prepun života, simfonija za dve gitare i bubanj, intergalaktičko putovanje u jednom pravcu, najlepši snovi pretočeni u zvuke. Njihovo zadovoljstvo se širi kao cunami, ali nema opasnosti od ovog talasa, sem dobrog raspoloženja koje vas možda zatekne nespremne. Znam da mene jeste. Tehnički i idejno, Threesome su već dostigli zrelost kvalitetnog surf benda, a takvih nema puno danas. Činjenica da su The Bambi Molesters 350 kilometara zapadno ništa ne pojašnjava, naprotiv. To samo život pronalazi načine.

Svaka od 12 pesama na albumu je Roršahov test za slušaoca. Meni se kod prve pesme ukazao Bert Rejnolds sa VHS kasete “Smoki i bandit” pogledane jedini put davne 1981. u Stobreču kraj Splita, potom su misli odlutale do vetrovite plaže na poluostrvu Long Bič gde smo prvi put videli Pacifik, pa gledanje prvog Betmena (Adam Vest, naravno!!) u iznajmljenom stanu u Sijetlu, i tako dalje, dokle dužina albuma dopusti. Mašta i optimizam su tajni aditivi ovog izdanja. Mračni Talas koji se nadvija nad ovom našom nesretnom stvarnošću i najavljuje potop, Threesome doživljavaju kao izazov za jednu vrhunsku surfersku bravuru, vožnju ispod talasa, preslušajte First Wave, to je to, to je tube ride, uprkos svemu, imamo jedan život i uživaćemo u njemu.

Ova ploča je tako, u svakom pogledu izuzetak, počevši od činjenice da uopšte postoji. Izašla je prvo samo na vinilu (!), predivnom crvenom prozirnom vinilu, i uz nju stiže i veliki poster sa crno-belom fotografijom malog ostrva na nekom dalekom mestu do kog samo rilne Adriatike vode. Threesome su već tamo, i mažu voskom svoje daske. Jedan je život.

Novi Sad nekad iznenadi. Misliš da si sam dok ideš ka klubu, misliš da su svi već otišli na drugi koncert i da jedino ti čuješ kako Kris izgovara „the night is full of sounds, but can you recognize the right one?“ dok koračaš kroz Žitni trg, da imaš jedinstven odgovor ove večeri, i onda otvoriš vrata kluba i vidiš puno ljudi sa istim tiketom, istim pogledom i istim pitanjima.

Chris Eckman & The Frictions, CK13, Novi Sad, plakat

Koncert je započeo sa pesmom „The Dustlands“ sa novog albuma The Walkabouts, u ogoljenoj verziji gde su Kris i njegova gitara sami, verovatno kao kad je nastajala ova pesma, i tu Samoću smo osetili i kad smo je prvi put čuli gde god da smo bili. Kris peva o Prazninama koje smo pokupili na Putu, „if you ask me who I am, I’ll tell you where I’ve been„, one su sa nama i čine svakog od nas. Uz izuzetak Dečaka Sa Betmen Majicom, ima ne više od 10 godina, naslonjen je kao i ja na bočni zid sale, neko iz publike ga je doveo nekim sticajem okolnosti, i koncert može izmenuti mnogo više u dečakovom životu nego što se da pretpostaviti. Jer Kris Ekman će cele večeri pričati o stvarima koje roditelji skrivaju. Svet Po Krisu je samotniji, a Istine su drugačije.

Nakon četiri pesme uvodnog seta, na binu se penju bivši članovi slovenačkih Hic et nunc i Silence, koji zajedno sa Krisom čine The Frictions, a set lista ubrzo poprima gotovo identičan redosled kao na njihovom albumu „Halogen Sky“. Nove pesme imaju ukus The Walkabouts, nije jasno gde počinje „Road“ od The Frictions, a gde se završava „Stopping-off Place“ od The Walkabouts, jedino smo sigurni da smo pod velikim plaštom Amerikane, i da ona jednako deluje na tlu Srbije kao i na tlu Amerike, provereno. „New Caledonia“ je nestvarna i daleka, gotovo kao Nova Kaledonija, iako su je Kris, Bernard, Tomi i Luka, prostrli pred publiku i odjednom je bila opipljiva. I dostižna. I Dečak sa Betmen Majicom je netremice posmatrao sve ove ispovesti koje (možda) nije razumeo, ali doći će Dani kada će prepoznati ono o čemu se govorilo, i pokušaće da se seti čudnog događaja iz detinjstva kad su sve te emocije bačene na njega prvi put. Za taj dan je ovaj tekst, da zna da je bilo stvarno. Negde pred kraj čuo se Nil Jangov „Cortez The Killer“, no Nil Jang je od početka bio tu, došaptavao je stihove, podešavao distorziju na gitari. Koncert je završen uz aplauze i setu, i sala je postala prazna za nekoliko minuta. Svi su otišli kući sami, sa obnovljenim uverenjem da je Samoća okej, no i dalje nespremni da je podele sa nekim. Novi Sad tu nikad ne iznenadi.

Tek poneka kap bi pala na Rotkvarijum, i vazduh je bio svež i lepljiv, u isto vreme.

Odlična noć za Messer Chups. Rusija & SAD se nikad nisu činile tako blizu, Beringov moreuz je u 60 minuta prešla grupa izbeglih lenjingradskih lajkana, predvođena Olegom Gitarakulom, pod sjajem punog meseca i zavijanja vukova, u potrazi za novim skrovištem. Fatalna Zombirela, hipnotična bas kombinacija visokih nogu, Ras Mejera iz prve faze, i ofarbane Merni Banister pod dejstvom čudesne smjese – učinila je da trio na bini, uprkos krajnje skromnom scenskom ponašanju, bude i vizuelno zapamćen kao jedan od bendova koje jedva čekaš da ponovo vidiš, i naravno – sve njihove albume ćeš da imaš u originalu. Respect the rock.

Bilo je to poslednje veče festivala Exit 2011. godine. Na koncu koncerta, kad je mikrofon već bio isključen a svetla na pozornici ugašena, bubnjar Chupacabra je prišao ivici bine, doviknuo nešto što niko nije čuo, i uperio prst u nekom pravcu. Nisam video njegove usne, nisam čuo ni delić onog što je rekao, no te pokrete znam da čitam već dvadesetak godina.

Otišao sam do štanda na kojem su se prodavali festivalski suveniri.

„Da li imate nešto od benda Messer Chups?“ upitao sam.

Iza pulta je stajala jedna plava devojka, i nosila veselo svojih… dvadeset i jednu? Obasuta krajne bezveznim majicama na kojima piše Exit, delovala je kao neko ko je upao u taj štand nenadano i naglavačke, kao u onu korpu sa vešom u koju u filmovima uvek upadnu kad beže kroz otvore u zidu.

„Da, mislim da imamo“, reče ona. „Evo, tu je par ce-de-ova.“

„Ok. Da li imate vinile?“

Pauza.

„Molim?“

„Da li imate vinile?“

Pauza opet.

„Molim?“ ponovi ona.

„Da li imate nešto na vinilu?“ upitao sam drugačije. Video sam da se nešto događa, ali nisam razumeo šta.

„A šta je to?“ upita ona.

„Vinil??“ Sad sam ja bio zatečen. Da li se to ona šali?

„Vinil?“, ponovih. „Vinil, znate, ploče, onako, velike. Dvanaest inči. Znate?“

Postavio sam ruke u vazduh kao da držim neki ogroman tanjir.

„Ne znam šta je to, stvarno ne znam“, reče stidljivo i iskreno.

Imala je kratku plavu kosu, rumenilo na obrazima, nepravilno nanešeno, kao da su popucali kapilari, ali lepo joj je stajalo. Na levoj ruci su bile flomasterom naslikane neke munje. Na desnoj ruci su bile zvezdice. Bila je veoma ljubazna.

Nisam nastavio diskusiju. Uzeo sam dva diska, i nastavio veče. Ono što mi je ostalo u mislima je da smo pričali isti jezik, ali se nismo razumeli. Verovatno živimo i u istom gradu, ali ne koristimo iste reči u svakodnevnom životu. Ja ne znam kako bih bez (nekih) ploča (pre)živeo, ona ih nikad nije videla ili ih ne primećuje da bi znala. Nedavno sam se nosio mišlju da ovaj blog (koji skoro niko ne čita, ali dobro – to je meni ok) pretvorim povremeno u video blog, u kojem bih predstavljao neke ploče do kojih dolazim, i tako podelio radost pronalaska dobrog izdanja sa svima. Nešto vrlo slično „Vinyl Finds“ koji Den pravi na njegovom Jutjub kanalu. No, da li bi to imalo smisla u našem slučaju? Od te večeri mislim da ne. Kome pričati o novoj kupljenoj ploči ako to više niko ni ne zna kako izgleda? Retko šta mi sada zvuči besmislenije od te ideje.

Postoji jedan dobar intervju sa Žikicom Simićem u kojem on govori o njegovom odnosu prema muzici, o intimnom trenutku između slušaoca i pesme. Pročitao sam intervju u više navrata, i svaki put se našao u tim razmišljanjima („… u trenucima usamljenosti i intime, pisak gramofona bi me nosio u neki paralelni svet koji sam otkrio u pesmama …“). Ako bih tom osećaju za koji se već dugo vremena zavaravam da nam je svima zajednički (jer ne znam kako se drugačije uopšte može?), dodao i tu nerazumnu strast prema vinilu, tek se onda nećemo razumeti. Zar ne?

—————————————–
Tokom pisanja ovog teksta, preslušan je „Heretic Channel“ u CD izdanju ruskog Solnze Records (nažalost ne u vinilnoj verziji za Quasipop), kao i „Bermuda 66“ u CD izdanju za Gitaracula Records (pogađate ko je vlasnik?).

Prošlo je više od dvadeset godina od dana kada me je otac zatekao kako otvorenih usta posmatram ogromnu muzičku liniju – tzv. muzički stub – u nekom tržnom centru na obodu jednog nemačkog grada.

„Ti bi hteo to da imaš“, konstatovao je i pitao, istovremeno.

„Ne, samo gledam šta sve ima“, rekao sam.

Oh, i te kako sam želeo da je imam. Bila je crna i viša od mene, visoka kao otac, pisalo je SHARP na njoj, ogromno staklo je čuvalo svaku njenu komponentu kao vitražni ukras, koštala je nedostižno, preko tri hiljade nemačkih maraka, tri hiljade više nego što smo mi tada mogli priuštiti. Izdeljena u delove čiju svrhu nisam u potpunosti razumeo, različita od standardnih muzičkih stubova iz tog vremena po svemu, bila je moja prva želja za hi-end opremom.

U godinama koje su usledile, skupocena hifi oprema i ja smo se mimoilazili. Nisam izbegavao hifi opremu, ali jesam one koji je uglavnom imaju. Najčešće su to (bili) likovi kojima su snaga pojačala, količina vati i ine tehničke karakteristike ispred same pesme, kao da lepota muzike leži na kvalitetu zvuka a ne na pesmi. Ja sam uporno tvrdio da je dobra pesma na lošem radio trazistoru bolja nego osrednja pesma na najboljoj opremi, i ti razgovori su vrteli u krug.

Preciznije, sve dok se ja nisam zapitao kako bi dobre pesme zvučale na toj opremi.

Desilo se da sam dobio neke nagrade, a novčane nagrade koje se ne pretope u materijalno ili spiritualno, jednostavno nestanu, pretvore se u neke plaćene račune, izgube se u nekim mega kolicima mega-marketa, negde već nestanu.

I tako sam polako ušao u tu priču, muzički stubovi poput onog iz prvog pasusa su još u prošlom milienijumu otišli u nepoznatom pravcu (kao Entine u Gospodaru prstenova), i trebalo mi je više od 6 meseci da tragam po internetu, da špijuniram razgovore na hifi forumima, da upoznam tu snobističku družinu i počnem razlikovati korektne odgovore od foliranja. Naučio sam štošta o markama za koje ranije nisam ni čuo, gnjavio sam usamljene prodavce mi puste neku novu kombinaciju komponenti, tako sve do trenutka dok nisam saznao šta želim. Zatim sam duboko uzahnuo, platio, i doneo to kući. Zvuk je bio predivan, znao sam to još u radnji dok sam u zasebnoj sobi slušao izabrane komponente, prodavci su mi brisali suze sa lica, ali šta će se zbiti u intimi između mojih ploča i nove opreme u stanu, nisam znao. Niti sam mogao pretpostaviti.

Bio je to emotivni brodolom.

Tek poneka ploča je zvučala na novoj opremi kao na staroj. Sve ostale su dobile neko novo ruho, potresno je bilo (i još uvek jeste) puštati omiljene albume, svaki je otkrivao nešto novo i gubio nešto staro. Koliko sam samo puta preslušao Kit Džeretov „The Köln Concert“, znam svaki obrtaj napamet, ali iz novih zvučnika sada ne izlaze samo ti tonovi, već kao da je ceo koncert prenet u moj stan, vidim Kita za klavirom, nije spavao dve noći, vidim i publiku, ponešto dobacuju, svi su sa mnom u sobi dok koncert traje. Džindžerov „Valor del Corazon“ je šokantan, na staroj liniji „The Man Who Cheated Death“ je delovala nekako kamerno (bilo je predivno!), kao kad smo je prvi put čuli na njegovoj myspace stranici, dok na novoj liniji čujem čitavu svitu u pozadini i Čovek Koji Je Prevario Smrt više nije tako samotan u svojoj ispovesti, pesma je i dalje lepa i teška, ali na drugi način. Dok pišem ovaj blog, kamerni orkestar The Sunny Orchestra izvodi po prvi put za mene Ecumenical Mysteries (Boris Kovač, snimak iz Sinagoge 2006. godine), i ova linija je sada medijum za neka nova upoznavanja.

Jednom prilikom sam sleteo na jedan aerodrom u Americi nakon nekoliko presedanja i gotovo 24-časovnog puta. Pokretne stepenice su me dizale na gornji/prizemni nivo, kad se u jednom trenutku pojavio veliki reklamni slogan „LIFE IS TOO SHORT“, koji me je trgao iz pospanosti. Zašto je život prekratak? Jel’ već gotov? Uznemireno sam nastavio da blenem u oglas, dok su me pokretne stepenice dizale još par stepenika, i onda se pojavio drugi red u sloganu – „TO DRINK A BAD COFFEE!“. Ah. To već ima smisla. Reklama je uspela. Dobra hifi oprema jeste luksuz koji donosi neke lepe trenutke. Kao što i vožnja poršeom verovatno donosi nešto lepo. No, treba imati na umu da i u poršeu i u starom Renou 4, ono što volimo je putovanje. A za (tu) ljubav nam ne trebaju nikakvi novci.

Postoje neke teme o kojima je teško pričati a ne biti prozaičan. Ljubav je upravo jedna od njih. Iako svako misli da ima šta da kaže na tu temu, nije tako. Verovatno svaki pesnik misli da ume da sroči pesmu o ljubavi, ali to najčešće bude besmisleno, stihovi koji isplivaju se guše u predvidivim metaforama, i kao da pesnik želi da ispriča vašu priču a ne njegovu, kao da pravi stihove i za vas i vaše prijatelje, a ne za njega, ne stihove koji će njegovu sreću ili pakao prikazati onakvim kakvim ga on vidi i oseća, autor je opterećen onim kako ga mi vidimo, i to se oseti već nakon par stihova/taktova pesme. I sama melodija je deo pesme, ona je ta koja dodaje boje, koja unosi radost ili tugu, ona je tu da je udahnete, i da joj verujete. Jer, šta ima gore od neubedljive priče o ljubavi?

Zbog toga su one prave pesme o ljubavi retke, i kad naiđete na njih, one vas uznemire, i mesecima mislite o njima, i stalno im se vraćate. Tako sam slučajno preslušavao drugi albume Ane Ternhajm, kad je iz vrtloga kvalitetnih autorskih pesama izletela „Nights in Goodville“, Ana je već u prvim stihovima odrala svoju kožu sa sebe, i ostala je ispred mene samo ta devojka kojoj nisam znao šta da kažem, ali sam zaustavio disanje da ne bih propustio nijednu reč koju izgovara, da bih uz nju pogledao taj film o njenom životu, da budem svedok njenih pogrešnih odluka koje je donela, i zbog kojih tu preda mnom čeka da ljubav dođe iz pravca gde je nema, i neće biti. „Nights in Goodville“ je ženska pesma, priča o pogrešnim odlukama i čekanju da se ljubav ipak pojavi iz(a) te pogrešne odluke. Ana izvodi ovu pesmu kao da je to jedina pesma u njenom životu, kao da ne postoje druge istine o njoj nego jedino ova, to više nije Ana nego ličnost iz pesme, nijedna druga ispovest joj ne pristaje. I u ovom video snimku koji vam dajem na beskonačno vrtenje, Ana ne prestaje da bude devojka iz pesme čak ni kad se pesma završi, pojavi se taj njen uzdah i to setno i onespokojavajuće kratko „da“ desetak sekundi nakon što pesma utihne, kao da je preispitivala sve što je nam rekla. Ana živi tu priču i nakon što je poslednji ton nestao. To je pesma kojoj verujem, to je pesma koja me ježi.

Opsesivno pratim šta radi Džesi Malin. Ne znam ko je devojka koja je napustila Džesija pred snimanje njegovog drugog solo albuma „The Heat“, no ostavila je duboki ožiljak na njega, ali i na mene nakon što sam čuo „Since You’re In Love„. Bila je to jedna bolna pesma u kojoj Ona napušta Njega jer je pronašla pravu ljubav, a on je tako izgubio tu istu pravu ljubav, tema je prosto klasik, i ukoliko vam se to nije lično dogodilo, dovoljno tuge je pretočeno u note u ovoj pesmi da i vi to preživite sa njim. Svaki trenutak pesme je težak i nekako prepoznatljiv, npr. kad Džesi kaže „and your friends all say, that you’re looking great„, svi znamo kako to (mora da) izgleda.

Do izlaska narednog albuma, prošlo je 3 godine. Tri godine su dug period. Nisam imao određena očekivanja od ovog albuma, no svakako nisam očekivao da Džesi ponovo snimi istu pesmu, ovog puta sa drugačijim naslovom – „Happy Ever After (Since You’re In Love 2007)“. I kad se CD plejer već nekako došunjao do 11. pozicije i počeo da prolazi kroz pesmu, sve je sem njega stalo, ne znam gde me je muzika zatekla ali sam i ja stao, i sve što sam držao u rukama sigurno mi je ispalo, i raspalo se u delove, i tako je moralo biti, jer tog je trenutka jedino Ta Ljubav bila bitna. Džesi je tri godine kasnije snimio istu pesmu jer je imao nešto novo da kaže, melanholična prva verzija u kojoj je odzvanjalo samotno „since you’re in love“ sad je dobila osmeh i predivno „since you’re in love, hope you are happy ever after, since you’re in love, and you get everything you ask for„. Hej, on nju zaista voli! Kako drugačije da objasnite da tri godine kasnije snimate istu pesmu, snimate je zato što je istina, zato što Ona postoji, zato što su vaša osećanja tri godine tražila svoje mesto, i želite sad da joj to kažete (prva strofa se i završava rečima „I thought I’d drop you a line„). Ova pesma nema nastavak, ona je finalna ispovest. A njegov bol nije nestao, jer tek sad postaje bolno kad Džesi zavapi „I’m still sad over you„, i tu ja nemam šta više da dodam, još uvek stojim na onom istom mestu gde me je ta pesma zatekla.

To je pesma o ljubavi. To je ljubav.

Uvođenje web reklama baziranih na lokaciji IP adrese je bilo smešno kad se prvi put pojavilo na mreži. Krstareći kroz web stranice tako sam imao šansu da pročitam oglase, kako se činilo, brojne populacije mladih crnkinja iz Veternika kojima je jedino seks na umu. Dok sam ovako usput kolima prolazio Veternikom, nikako nisam nailazio na njih.

Ali ono u šta se ta ideja izopačila jeste da sada skoro svaka Internet stranica može da me podseća na neveselu činjenicu gde živim i koje su mi opcije. Tražeći datume za potencijalnu turneju Rajana Adamsa po Evropi prošle godine, jedan pretraživač me je pitao da li želim da budem obavešten kada Rajan Adams dođe u Zrenjanin!? Za ovu web aplikaciju koja kao ulaz verovatno prima samo IP adresu i ime izvođača, nije uopšte upitno da će Rajan naići, to će se dogoditi, za nju je jedini potencijalni problem da se nas dvojica ne mimoiđemo. Što jes’, jes’.

Godinu dana kasnije, ista ta zajebantska aplikacija koja već ima moju elektronsku adresu i zna da ja strpljivo već godinu dana čekam poziv ili pismo da je Rajan Adams rezervisao autobusku kartu za Zrenjanin, i da je samo pitanje stanja na putu NS – ZR kada će on stići, ista ta aplikacija me pita za Suboticu, očigledno je i ona uvrštena na listu, biće to velika vojvođanska turneja, treba kupiti karte što pre, da se ne rasproda.


I sad, nek’ mi neko kaže da je sve to i dalje smešno. Nije.
Dajte mi IP adresu Njujorka. Sam ću naći Rajana i ostale.

Postoje te televizijske emisije koje prate živote nekih ljudi zatvorenih u kući ili seoskoj farmi, gde se na opšte zadovoljstvo susreću voajerizam gledaoca, želja učesnika za instant popularnošću, i producentski njuh za jeftinom zabavom miliona. Koliko god da pokušavam da budem izvan toga, nešto ipak dopre do mene, voda prodre u svaku kabinu broda koji tone, pre ili kasnije. I zato sam jedne večeri odlučio da napravim svoju listu učesnika koje bih ja mogao da gledam, tek da probam da zamislim kako bi to izgledalo, ko bi bio na listi, da li bi se animozitet prema tim emisijama tad pretvorio u podršku i simpatije? Da li bih konačno sa nekim poznanicima mogao da progovorim koju reč više, jer bi se pojavilo nešto zajedničko? Pravila za izbor su mi bila štura. Prvo pravilo je bilo da ne mogu da izaberem nekog iz svog privatnog života. Tako su priliku da se u tom imaginarnom šou provedu i zabave izgubili prijatelji i famija, što je valjda opravdano. Razumeće. Drugo pravilo je bilo da u tom izboru treba sačuvati tračak realnosti, jer zamišljati nešto potpuno nerealno nije toliko zanimljivo.

I onda sam se bacio na razmišljanje. Mislio sam. I mislio. Nekoliko dana. Na putu do posla i nazad. Na pauzi za ručak. U liftu. I još ponekad.

Kad je istekao rok i došao trenutak da se odlože olovke, na papiru su stojala tek dva imena:

1. Lada Furlan Zaborac
2. Nknzi

 

Lada Furlan mi je odmah pala na pamet. Još od „Coastal Disturbance“ ekstended pleja gde leži iza rasutih ploča i starog gramofona, postoji mit o toj devojci koja lepo izgleda, prevodi Keruaka i Orvela, i svira u bendu koji stvara dobru muziku. Budno oko kamere bi konačno razbilo mit, i iznelo istinu na videlo – da li je ona stvarna i zaista takva, ili ju je neko takvom osmislio da bude predmet čežnje. To bi vredelo gledati i otkriti.

Neko kome ne znam ime se zatekla na drugom mestu. Ukrstili su nam se putevi jedne od tih večeri kad sam se vraćao kući, njen je bio pešački, moj drumski, i dok je sa prijateljicom zapričana prelazila put, meni se učinilo da imam drugu osobu za emisiju, bilo je nešto u njenom koraku što je nagoveštavalo da možda ima šta da kaže. Nosila je plave teksas farmerice jedan broj manje od onog koji bi joj već pasao, crvene patike i crvenu majicu, i u tom koloru delovala je kao strip junak kojeg vešti crtač boji za naslovnu stranicu albuma. Da budem iskren, ona se na drugom mestu zatekla slučajno, morao sam još neko ime da dodam na spisak.

Nakon razmišljanja ponovo sam bio na početku. Ukoliko bi mi producentske kuće poverile novac, ja ne bih imao koga ga angažujem. Lada ne bi učestvovala u tim emisijama, nju sam svesno prošvercovao na spisak oglušujući se o pravilo broj 2. Ostao bih na toj bezimenoj devojci koja je jedne večeri, u sitnim noćnim satima prelazila put u studentskom gradu. I tako je ceo eksperiment propao. Ako baš morate gledati te emisije, ja tu očigledno nisam od pomoći.

Umesto odjave, The Bambi Molesters.

Krajem prošle godine sam kupio novi automobil. Prošlo je više od pola decenije od kako sam prodao stari auto, i od tada sam živeo bez vlastitih kola, stil života se izmenuo tako da mi kola nisu ni trebala, a i kada jesu, pozvao bih taksi, pozajmio bih kola od familije, ili dok sam bio u inostranstvu – jednostavno bih ih iznajmio. Dovoljno često sam bio za volanom da ne zaboravim kakvo je zadovoljstvo voziti kola, i dovoljno retko da ne zadobijem frustracije oko problema zakrčenog saobraćaja u gradu, neurotičnih gužvi na putevima i večitog pitanja „a gde sada da parkiram?“.

A onda se pojavila potreba za posedovanjem, argumenti da je suma računa za taksi u mom slučaju manja od troškova za vlastito vozilo više nisu bili bitni, i novi auto je bio tu. Ne znam kada sam odlučio da to bude i30, bilo je više vernih čitalaca „Vrelih guma“ koji su donosi uporedne testove i provodadžisali mladu, ali mislim da je jedan trenutak na jesenjem sajmu automobila u Novom Sadu u kojem smo se on i ja zadesili sami – bio ključan. I onda su se i auto i ključ pojavili krajem godine.

Na prvom susretu kod preuzimanja vozila nismo se skontali. On je bio hladan i rezervisan, nekako sterilan, podešena radio stanica je bila užas živi, falilo mu je goriva i života. Ja sam želeo da odmah sve bude kao nekad sa starim autom, taj stari prijatelj je imao života i topline, i da nije ostario – nikad se ne bismo rastali. Ah taj stari auto je toliko toga znao o meni, toliko smo zajedno pustolovina imali, on je bio luđi nego bilo koji gimnazijski drug, svojeglav i prgav, a opet – prijatelj, i kad ti najviše treba, on je bio na usluzi, i nije zanovetao. Nikad nisam prežalio naš rastanak. Suviše racionalna odluka je to bila za odnos pun emocija. Bili smo vršnjaci, i ne znam kad je to počelo da bude problem.

No, junak priče je novi momak u kraju koji me redovno odvozi na posao i nazad. Sluša savršeno, profesionalan je do samih krajnosti, ali zatvoren do ludosti. Hej!? Na pitanja mojih prijatelja – „kakav je?“ – ne znam da odgovorim. Sluša svaku moju reč, svaku moju naredbu, ne dovodi u pitanje moj autoritet, i … i to je to. Ne znam NIŠTA o njemu! To je problem! Verovao sam da je trik u provedenom vremenu, i odmah sam gledao da provedemo što više vremena zajedno, pravio sam planove u kojima bismo bili što više vremena zajedno, negde tamo napolju, gde nemamo nikog do li jedan drugog. I tako smo otišli prvo do Ljubljane, a potom do Venecije. Pa potom nazad. Bilo je to jedno upoznavanje u kojem sam ja njemu odmah rekao sve o sebi, kakvu muziku volim, koje brzine mi gode, i sve ostalo, a on je i dalje govorio samo ono što mora, da nam treba pauza kod Ajdovščine i ponešto o gorivu, da je evropski benzin dobar i tako to. Ne puno više. A onda su opet prošli neki dani, i ja sam mislio da je naš odnos osuđen da zauvek ostane profesionalan. No večeras je rekao nešto što nije morao. Bili smo na autoputu za Novi Sad, blizu „Minuta“ kad je – iz čista mira – rekao da voli Paradise Lost. Ne Miltona, nego Nika Holmsa i ekipu, i kad sam pojačao „Forever After“, ceo EP je izneo u jednom dahu, kao da je leteo nekoliko centimetara iznad asfalta, nijednu rupu nismo osetili, kroz ventilator je uneo svež vazduh, šumice su se nizale sa jedne i druge strane, a on je brodio sretan i poletan, sve dok se nismo približili Gradu, gde se ponovo malo povukao i ućutao, ali bilo je i ovo dovoljno. Dovoljno da znam da se iza savršene glazure ipak krije neka ličnost, i da ćemo se upoznati, samo treba vremena.

Lui, mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva.

 

Alice Cooper ne dolazi u Srbiju. Ne dolazi, zato što nema koga da poseti. Nema kome da svira, nema ko da ga sluša. Domaćoj publici nije bitno što je on objavio novi album, nisu im bitni ni prethodni albumi, rasprodata turneja, ne, ništa nije bitno. Za koncert u Beogradskoj areni, čiji kapaciteti samo u sedištima prelaze 20 hiljada, nije prodato ni 800 ulaznica. U gradu koji ima dva miliona stanovnika?

 

Ko danas živi u ovoj zemlji? Ne kažem da svi trebaju da slušaju Alice Cooper (ok, možda trebate svi da slušate, ali o tome drugom prilikom), ali 800/2000000 je takva manjina, da ukoliko ste deo nje,  to prosto guši, tera na povraćanje, izaziva bes, pa ljutnju, pa onda mržnju prema državi, pa prema okolini, pa onda opet počne da guši. Ja ne mogu da prihvatim da celog života budem manjina, to nije lako, ja ne želim to! Možda ne mogu to ni da izdržim? Želim i ja da nekad budem deo mase, želim žarko da u četvrtak 4. decembra u Beogradskoj areni kličem i vrištim, da pevam uglas „it’s your world, but it’s my street„, ali ne mogu, ne može, uzeli su mi i ulicu, i zgradu, sprat, komšije, nema(m) više nikog.

 

Zašto je sve tako teško u Srbiji?