maj 2010


Postoje te televizijske emisije koje prate živote nekih ljudi zatvorenih u kući ili seoskoj farmi, gde se na opšte zadovoljstvo susreću voajerizam gledaoca, želja učesnika za instant popularnošću, i producentski njuh za jeftinom zabavom miliona. Koliko god da pokušavam da budem izvan toga, nešto ipak dopre do mene, voda prodre u svaku kabinu broda koji tone, pre ili kasnije. I zato sam jedne večeri odlučio da napravim svoju listu učesnika koje bih ja mogao da gledam, tek da probam da zamislim kako bi to izgledalo, ko bi bio na listi, da li bi se animozitet prema tim emisijama tad pretvorio u podršku i simpatije? Da li bih konačno sa nekim poznanicima mogao da progovorim koju reč više, jer bi se pojavilo nešto zajedničko? Pravila za izbor su mi bila štura. Prvo pravilo je bilo da ne mogu da izaberem nekog iz svog privatnog života. Tako su priliku da se u tom imaginarnom šou provedu i zabave izgubili prijatelji i famija, što je valjda opravdano. Razumeće. Drugo pravilo je bilo da u tom izboru treba sačuvati tračak realnosti, jer zamišljati nešto potpuno nerealno nije toliko zanimljivo.

I onda sam se bacio na razmišljanje. Mislio sam. I mislio. Nekoliko dana. Na putu do posla i nazad. Na pauzi za ručak. U liftu. I još ponekad.

Kad je istekao rok i došao trenutak da se odlože olovke, na papiru su stojala tek dva imena:

1. Lada Furlan Zaborac
2. Nknzi

 

Lada Furlan mi je odmah pala na pamet. Još od „Coastal Disturbance“ ekstended pleja gde leži iza rasutih ploča i starog gramofona, postoji mit o toj devojci koja lepo izgleda, prevodi Keruaka i Orvela, i svira u bendu koji stvara dobru muziku. Budno oko kamere bi konačno razbilo mit, i iznelo istinu na videlo – da li je ona stvarna i zaista takva, ili ju je neko takvom osmislio da bude predmet čežnje. To bi vredelo gledati i otkriti.

Neko kome ne znam ime se zatekla na drugom mestu. Ukrstili su nam se putevi jedne od tih večeri kad sam se vraćao kući, njen je bio pešački, moj drumski, i dok je sa prijateljicom zapričana prelazila put, meni se učinilo da imam drugu osobu za emisiju, bilo je nešto u njenom koraku što je nagoveštavalo da možda ima šta da kaže. Nosila je plave teksas farmerice jedan broj manje od onog koji bi joj već pasao, crvene patike i crvenu majicu, i u tom koloru delovala je kao strip junak kojeg vešti crtač boji za naslovnu stranicu albuma. Da budem iskren, ona se na drugom mestu zatekla slučajno, morao sam još neko ime da dodam na spisak.

Nakon razmišljanja ponovo sam bio na početku. Ukoliko bi mi producentske kuće poverile novac, ja ne bih imao koga ga angažujem. Lada ne bi učestvovala u tim emisijama, nju sam svesno prošvercovao na spisak oglušujući se o pravilo broj 2. Ostao bih na toj bezimenoj devojci koja je jedne večeri, u sitnim noćnim satima prelazila put u studentskom gradu. I tako je ceo eksperiment propao. Ako baš morate gledati te emisije, ja tu očigledno nisam od pomoći.

Umesto odjave, The Bambi Molesters.

To je ipak bio, znate, samo jedan pas. Ne znam da li imate još pitanja?
(iz drame „Barbelo: O psima i deci“ Biljane Srbljanović)

Nakon što je jednog jutra pokušao da pomogne ženi koju je napao čovek sa nožem, Hugo Alfredo Tale-Jaks izboden je u prsa. Kako sigurnosna kamera beleži, pao je na pločnik i u svojoj krvi ležao više od sat vremena, dok su ga prolaznici zaobilazili. Kada je posle više od sat vremena neko pozvao vatrogasce, Hugo je već bio mrtav.

Imao je 31 godinu, bio je imigrant iz Gvatemale, bio je beskućnik i radio je teške poslove u Kvinsu. Žena kojoj je pomogao nestala je odmah nakon događaja, ostavivši ga da iskrvari. Do današnjeg dana se nije javila policiji da pomogne u identifikaciji zločinca. Jedan od prolaznika je uslikao Huga sa svojim mobilnim telefonom. Ostali su mahom samo prošli.