Alice Cooper ne dolazi u Srbiju. Ne dolazi, zato što nema koga da poseti. Nema kome da svira, nema ko da ga sluša. Domaćoj publici nije bitno što je on objavio novi album, nisu im bitni ni prethodni albumi, rasprodata turneja, ne, ništa nije bitno. Za koncert u Beogradskoj areni, čiji kapaciteti samo u sedištima prelaze 20 hiljada, nije prodato ni 800 ulaznica. U gradu koji ima dva miliona stanovnika?

 

Ko danas živi u ovoj zemlji? Ne kažem da svi trebaju da slušaju Alice Cooper (ok, možda trebate svi da slušate, ali o tome drugom prilikom), ali 800/2000000 je takva manjina, da ukoliko ste deo nje,  to prosto guši, tera na povraćanje, izaziva bes, pa ljutnju, pa onda mržnju prema državi, pa prema okolini, pa onda opet počne da guši. Ja ne mogu da prihvatim da celog života budem manjina, to nije lako, ja ne želim to! Možda ne mogu to ni da izdržim? Želim i ja da nekad budem deo mase, želim žarko da u četvrtak 4. decembra u Beogradskoj areni kličem i vrištim, da pevam uglas „it’s your world, but it’s my street„, ali ne mogu, ne može, uzeli su mi i ulicu, i zgradu, sprat, komšije, nema(m) više nikog.

 

Zašto je sve tako teško u Srbiji?