Uvođenje web reklama baziranih na lokaciji IP adrese je bilo smešno kad se prvi put pojavilo na mreži. Krstareći kroz web stranice tako sam imao šansu da pročitam oglase, kako se činilo, brojne populacije mladih crnkinja iz Veternika kojima je jedino seks na umu. Dok sam ovako usput kolima prolazio Veternikom, nikako nisam nailazio na njih.

Ali ono u šta se ta ideja izopačila jeste da sada skoro svaka Internet stranica može da me podseća na neveselu činjenicu gde živim i koje su mi opcije. Tražeći datume za potencijalnu turneju Rajana Adamsa po Evropi prošle godine, jedan pretraživač me je pitao da li želim da budem obavešten kada Rajan Adams dođe u Zrenjanin!? Za ovu web aplikaciju koja kao ulaz verovatno prima samo IP adresu i ime izvođača, nije uopšte upitno da će Rajan naići, to će se dogoditi, za nju je jedini potencijalni problem da se nas dvojica ne mimoiđemo. Što jes’, jes’.

Godinu dana kasnije, ista ta zajebantska aplikacija koja već ima moju elektronsku adresu i zna da ja strpljivo već godinu dana čekam poziv ili pismo da je Rajan Adams rezervisao autobusku kartu za Zrenjanin, i da je samo pitanje stanja na putu NS – ZR kada će on stići, ista ta aplikacija me pita za Suboticu, očigledno je i ona uvrštena na listu, biće to velika vojvođanska turneja, treba kupiti karte što pre, da se ne rasproda.


I sad, nek’ mi neko kaže da je sve to i dalje smešno. Nije.
Dajte mi IP adresu Njujorka. Sam ću naći Rajana i ostale.

Teško mi ja da zapamtim ko igra u Vojvodini. Taman naučim imena igrača, neko ih proda. Nije neko nego Bata Kan Kan.

Mitar Peković je prošle godine počeo da igra u Vojvodini, a Bata Kan Kan ga je upravo prodao Anžiju iz Mahačkale.
Danijel Aleksić je mladi fudbaler koji ima samo 18 godina. Očekivali smo od njega još mnogo dobrih utakmica za Vojvodinu, no Bata Kan Kan ga je upravo prodao italijanskoj Đenovi.
Nije tajna da Bata Kan Kan upravo pregovara i o prodaji kapitena Dragana Mrđe, Slobodana Medojevića kao i Dušana Tadića. Narednih dana ćemo još čuti ko je kome prodat. Otišao je i Ivan Gvozdenović u grčku Kavalu.

Kako vesti govore, Bata Kan Kan će ove mahom vrsne prvoligaše koje upravo prodaje zameniti pojačanjima iz crnogorskog drugoligaša FK Čelik iz Batinog rodnog Nikšića. Statistika na nekim internet stranicama tvrdi da se dva igrača Čelika (Davor Božović i Ilija Bulatović) koja uskoro stižu u Novi Sad, mogu pohvaliti jedino brojem žutih kartona koje su dobili u jesenjem delu sezone crnogorske druge lige.

Da li će Vojvodina nakon Batine rasprodaje imati 11 igrača sa dve noge da istrče na teren na početku letnje sezone, ostaje da se vidi. Ako zafali, ja mogu pomoći, i ponuditi se kao desni bek, samo da protivnički napadači ne trče previše brzo. Voleo bih da mogu više pomoći. Ali ne mogu. Svi mi se danas moramo suočiti sa čudovištima koje smo sami stvorili, bilo da smo glasali za njih ili kupovali u njihovoj radnji na Bulevaru.

Zašto Vojvođanska banka, sa naznačenom adresom u Novom Sadu (vidi sliku: Trg Slobode 7, 21000 Novi Sad), centralom u Novom Sadu, svom klijentu u Novom Sadu šalje pismo obaveštenja o promeni broja računa preko pošte u Beogradu?

Ovih dana sam obnovio rat sa svim Institucijama. Primirje su oni prvi prekršili.

Ekspozitura jedne lizing kuće u glavnom administrativnom centru Vojvodine tvrdi da su oni zaduženi samo da podmetnu papire koji im se dostave iz Beograda, kao i da nemaju nikakva prava osim da uzmu pare. Upućuju me na kompanijske vlastodavce i vlastodršce u glavnom gradu. Tamo, u tom gradu, mi potvrđuju da to jeste tako, ali da se ne uzrujavam previše, eto – cela lizing kuća se izvinjava zbog jednomesečnog otezanja. A i, kažu, ja reagujem tako burno jer ne poznajem složene administrativne procedure. Normalno je, kažu dalje, da svaki papir mora da potpiše čovek u Beogradu. Čovek u Novom Sadu valjda i nije čovek, dodajem ja.

Istovremeno, u ekspozituri jedne osiguravajuće kuće u kojoj me dočekuje nasmejana reklama Partizanove trice u prirodnoj veličini, potvrđuju mi da je najpovoljnije kasko osiguranje koje ta ekspozitura može da ponudi 15% skuplje od istog tog osiguranja koje ta ista kompanija nudi beogradskoj klijenteli. Na pitanje da li im građani moje i ostalih provincijskih varoši deluju kao idijoti, ljubazni gospodin mi kaže da ne deluju, i smireno donosi Knjigu Utisaka da unesem svoje dobronamerne primedbe. Konflikt se rešava tako što agent iz Centrale preuzima mene kao klijenta, i ja na trenutak osećam 15% blagodeti života u metropoli.

I sad gledam u pismo Vojvođanske banke. Više puta sam napominjao službenicima ove banke da sam ih izabrao iz jednog prostog razloga  – da budem klijent banke u kojoj službenici ne mogu da se vade na centralu u nekom drugom gradu, da je centrala tu negde, na dometu gradskog autobusa, da mogu otići i raspraviti problem ako ga imam. Sada mi se ta banka obraća kroz poštu 11200 Beograd 2.

Priča o autonomiji je priča o dostojanstvu. Ili je imate ili ga nemate. A kad ga se sami odreknete, teško ga je ponovo steći.

Svečano obećavam. Javno, pred svima. Nek’ ova informacija stoji zauvek na internetu, i nek’ me opominje ako se ponovo pojavi neko ko će mi reći:

Bolje Tadić, nego Toma Nikolić, zar hoćeš da Toma dođe na vlast?

Koja je razlika? Ozbiljno.

Istini za volju, za Tadića sam glasao jedino u tim drugim krugovima kad je naspram sebe imao Tomu Nikolića, i tada je bilo teško i Borisu i meni, i on i ja smo gledali da se operemo od svega toga, on javno odmah nakon izbora (sećate se tog gostovanja u Utisku nedelje?), a ja interno, među prijateljima, i evo danas, javno i ja.

Iako se uspešno kotira na lestvici negativaca, i uprkos tome što jeste kriv za današnji haos u Srbiji, Boris Tadić je tako nezanimljiv, dosadan, prepotentan i intelektualno beznačajan, da ja ne bih imao šta da vam pričam da on već mesecima u svojim govorima ne prelazi granicu. Taj prezir koji on iskazuje prema Vojvodini prerasta u nešto lično. I za njega i za mene. Razumete?

Dole Tadić!