Večeras je u „Utisku nedelje“ gostovao naš ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Bitna faca, očigledno, inače mu Olja ne bi posvetila celu emisiju i lišila nas još dva sagovornika, koji bi možda – a možda i ne – imali i drugačije stavove. Za one koji su propustili, siže je (barem onog dela koji sam ja odgledao), da nas Holandija baš i ne voli, nerazumna je, i za nju saradnja sa Tribunalom znači jedino „Mladić u Hagu“, a jasno je svima da to nama baš i ne paše, te naša evropska budućnost nije tako svetla kao što su obećavali za izbore. Vuk je, po sopstvenom priznanju, ubeđivao strane diplomate da primene iste aršine kao i za Hrvatsku, kojoj je bilo dopušteno da primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, iako u trenutku započinjanja primene nije isporučila Ante Gotovinu.

Istovremeno, na nekom drugom kanalu, naleteo sam na Božidara Ðelića, koji je u 10 sekundi koliko sam se ja zadržao na tom kanalu, pričao o „tvrdoglavoj Holandiji“.

Ergo, ono što bih ja ovde izdvojio kao jadno & bedno, iako je konkurencija jaka, jeste taj i dalje odvratan stav gde srbijanska vlada optužuje „tvrdoglavu Holandiju“ za sve svoje neuspehe, i gde je Holandija tvdoglava zato što traži da se međunarodnom sudu pravde isporuči optuženik za najteže ratne zločine.

Pa da li smo mi NORMALNI?

Kako nas nije sramota da uopšte sporimo takav jedan zahtev?! Zar nije to jedan normalan zahtev koji bismo mi sami sebi trebali postaviti pre nego što uopšte igde krenemo?

U prilog toj nenormalnosti, evo još jedne koja je spomenuta u emisiji (nenormalnost je bajata, ali opet evo je), a neka me neko ispravi ako grešim. Srbija je, na teške optužbe hrvatske države za genocid, pred sudom pravde probala da završi slučaj tako što je rekla da u vreme podnošenja tužbe nije bila članica Ujedinjenih nacija! Ha???

Pa da li smo mi NORMALNI? Zar ne bi neko nevin & normalan rekao, „Kakav genocid? Hajde na crtu, hajde na sud!?“, a ne probao da se izvadi što nije bio ČLAN NEČEGA u nekom periodu???

Neću vam ni spominjati kakav sramotan pristup ima naša država i naš ministar Jeremić po ovom pitanju.

I tako sam počeo da razmišljam kako nam niko ne veruje, zato što mahom lažemo i jer smo bezobrazni, i opet me je bilo sramota što živim u državi u kojoj živim. I palo mi je na pamet, da se vratim na početak priče, kako su nekad neki ljudi pričali da „Mladić možda jeste u Srbiji, ali Karadžić sigurno nije“. A kako je Internet jedna svemoćna zbirka svega izrečenog, ukucao sam u Google poznatu mantru od pre par godina „Karadžić nije u Srbiji“.

Vec na prvoj stranici sam dobio dva kandidata za lažova decenije.

Prvi kandidat je Rasim Ljajić, doživotni predsednik Saveta za saradnju sa Tribunalom u Hagu. Izdvajam deo njegovog interjua za Dnevnik iz 2004. godine:

DNEVNIK: Uveliko se spekuliše da bi, zbog odluke Beograda da ne hapsi haške optuženike, utočište u Srbiji mogao da potraži i Radovan Karadžić?

RASIM LJAJIĆ: Mi i dalje sprovodimo opsežne akcije kako bismo utvrdili da li je general Ratko Mladić u Srbiji ili ne. U svim tim proverama učestvuju i predstavnici medunarodnih organizacija, i oni za sada nemaju nikakvih primedbi na kredibilitet provera koje se obavljaju. U svakom slučaju, ako se pokaže da je Mladić ovde, on će sasvim sigurno biti izručen Tribunalu, jer postoje politička volja i spremnost da se to učini. Verujem da bi slično bilo i s Karadžićem, mada je sama tvrdnja da je on pronašao utočište u Srbiji naprosto besmislena.

 

Drugi kandidat je Zoran Stojković, bivši ministar pravde, čije stavove iz septembra 2006. godine prenosi B92:

Ministar pravde Zoran Stojković je izjavio da nije tačna tvrdnja glavnog tužioca Tribunala u Hagu Karle del Ponte da je bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić u Srbiji: „Ubeden sam da Karadžić sigurno nije u Srbiji“.

Stojković je izjavu Karle del Ponte da su haški optuženici Karadžić i Ratko Mladić u Srbiji protumacio kao uporni vid pritiska na Srbiju: „Mi moramo da nademo Mladića. U teškoj smo situaciji, jer oni kažu – ili ga nađite ili dokažite da nije tu“.

 

Treceg kandidata nisam tražio, već mi je bilo muka od ove dvojice.

 

I sad, pitanje – „Zašto nam ne veruju kad kažemo da sve činimo da uhapsimo preostale haške optuženike?“.

I šta mislite, kad ćete u Evropu?