Zašto Vojvođanska banka, sa naznačenom adresom u Novom Sadu (vidi sliku: Trg Slobode 7, 21000 Novi Sad), centralom u Novom Sadu, svom klijentu u Novom Sadu šalje pismo obaveštenja o promeni broja računa preko pošte u Beogradu?

Ovih dana sam obnovio rat sa svim Institucijama. Primirje su oni prvi prekršili.

Ekspozitura jedne lizing kuće u glavnom administrativnom centru Vojvodine tvrdi da su oni zaduženi samo da podmetnu papire koji im se dostave iz Beograda, kao i da nemaju nikakva prava osim da uzmu pare. Upućuju me na kompanijske vlastodavce i vlastodršce u glavnom gradu. Tamo, u tom gradu, mi potvrđuju da to jeste tako, ali da se ne uzrujavam previše, eto – cela lizing kuća se izvinjava zbog jednomesečnog otezanja. A i, kažu, ja reagujem tako burno jer ne poznajem složene administrativne procedure. Normalno je, kažu dalje, da svaki papir mora da potpiše čovek u Beogradu. Čovek u Novom Sadu valjda i nije čovek, dodajem ja.

Istovremeno, u ekspozituri jedne osiguravajuće kuće u kojoj me dočekuje nasmejana reklama Partizanove trice u prirodnoj veličini, potvrđuju mi da je najpovoljnije kasko osiguranje koje ta ekspozitura može da ponudi 15% skuplje od istog tog osiguranja koje ta ista kompanija nudi beogradskoj klijenteli. Na pitanje da li im građani moje i ostalih provincijskih varoši deluju kao idijoti, ljubazni gospodin mi kaže da ne deluju, i smireno donosi Knjigu Utisaka da unesem svoje dobronamerne primedbe. Konflikt se rešava tako što agent iz Centrale preuzima mene kao klijenta, i ja na trenutak osećam 15% blagodeti života u metropoli.

I sad gledam u pismo Vojvođanske banke. Više puta sam napominjao službenicima ove banke da sam ih izabrao iz jednog prostog razloga  – da budem klijent banke u kojoj službenici ne mogu da se vade na centralu u nekom drugom gradu, da je centrala tu negde, na dometu gradskog autobusa, da mogu otići i raspraviti problem ako ga imam. Sada mi se ta banka obraća kroz poštu 11200 Beograd 2.

Priča o autonomiji je priča o dostojanstvu. Ili je imate ili ga nemate. A kad ga se sami odreknete, teško ga je ponovo steći.

Znaš, kad jednog dana ukinu vize, uzeću ruksak, staviću u njega osnovne stvari, četkicu za zube, nešto novca, i mesec dana ću da samo da putujem po Evropi. Pa makar tada imala ne znam koliko godina, to ću da uradim.

To je obećanje jednog sanjara kojeg nisam video već godinama, i jedino je se setim kad neko spomene Gončarova i njegovo poznato delo. Ok, setim je se još nekad, ali to je druga priča. Setio sam je se i danas, ne znam gde je i šta radi, ali mi je zabavno da razmišljam da li se i ona seća te zajedničke ideje koju smo svi kovali jedne letnje festivalske sedmice prošlog milenijuma, u glavnom gradu Mađarske. Tada je ta ideja bila nekako izglednija nego danas, iako ukidanje viza nije bilo izgledno, nismo imali novca za bilo šta osim za koncertne karte, jeftini pasulj i crveno vino.

Od tog leta, pa do današnjeg dana, hodio sam Evropom koliko sam mogao, više nego bilo ko drugi koga znam. Ali i dalje je ostao žal što vize nisu nestale jednog od tih leta, možda baš te godine, kad je život znao biti mnogo jednostavniji.

What we’ve always wanted to do is go off terminal cliff, terminal meaning, and reach terminal velocity.
Zadivljujuće.

Milovan Đilas i jugoslovenski partizani su morali da se suoče sa silovanjima kad su sovjetske snage, u nameri da oslobode Beograd, prešle granicu severoistočne Jugoslavije u jesen 1944. godine. Za partizane je bilo posebno traumatično da se suoče sa dokazima da njihovi heroji, hrabri vojnici Crvene armije, mogu da čine takve stvari. Partizani su se takođe plašili da će naveliko prepričavana silovanja srpskh žena koja su činili sovjetski vojnici, ukaljati reputaciju partizana i oslabiti njihovu političku poziciju među Srbima. Ali njihovi prigovori šefu sovjetske misije, generalu Kornejevu, doveli su samo do gorkih protesta zbog „uvreda“ usmerenih na slavnu Crvenu armiju. Kasnije istrage koje su sprovele jugoslovenske vlasti, a koje su se bazirale na individualnim tužbama, dokumentovale su 121 slučaj silovanja, od kojih samo deset slučajeva nije uključivalo i ubistvo. Pored toga, bila su tu i 1204 slučaja pljačke uz primenu sile što, kako nam kaže Đilas, „teško da je beznačajno kada se ima na umu da je Crvena armija samo prešla preko severoistočnog ugla Jugoslavije“. Jugoslovenski protesti nisu prošli ni kod Staljina, kojeg je uvredilo Đilasovo mešanje: „Zar on ne može da razume vojnika koji se, nakon što je prošao hiljade kilometara kroz krv i vatru i smrt, zabavi sa ženom i uzme poneku sitnicu?“. Staljin je takođe poljubio Đilasovu ženu i našalio se, kako piše Đilas, „da je učinio taj ljubavni gest uz rizik da ga optuže za silovanje“.

Staljinov manjak osetljivosti na ovu temu je, dodaje Đilas, bio očevidan i u njegovom stavu prema pritužbama tokom istočno-pruske ofanzive. „Mi delimo previše lekcija našim vojnicima,“ citira Đilas Staljina, „pustimo ih da imaju neku inicijativu“.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ovih nekoliko pasusa dolaze iz knjige profesora istorije na univerzitetu Stenford, Normana Najmarka, i govore o danima oslobađanja Beograda 1944. godine koje smo upravo proslavili. O ovim zločinima danas niko više ne govori. Nije poželjno Ruse pitati nešto o tome, pogotovo ne sada kada mame kreditom od milijardu dolara, niti je poželjno pitati naše vlasti nešto o tome. Ovih žena se više niko ne seća. Sudovi ponovo razmatraju tužbe, rasprave i suđenja iz Drugog svetskog rata, ali ovi slučajevi nisu bili tada razmatrani, niti će ikad biti razmatrani. I vremenom mogu biti zaboravljeni.

Za kraj, evo čuvene fotografije poznatog sovjetskog fotografa Evgenija Haldeja, koja prikazuje vojnike Crvene armije kako razvijaju zastavu na Rajhstagu tokom osvajanja Berlina 1945. godine.

Знамя Победы над Берлином. 1945 год. (Автор фотографии Е. Халдей)

Evgenij je kasnije objavio i svoje negative. Ako nekome već zatreba za čas istorije.

Originalna verzija poznate fotografije, Evgenij Haldej, 1945.

Dizanje zastave na Rajhstagu, 1945, Evgenij Haldej

Više puta su poznatog američkog slikara Hopera pitali da li njegova dela prikazuju usamljenost i otuđenost koju je stvorila moderna civilizacija. Ima toga, odgovarao je Hoper, ali moje slike su uvek ono što posmatrač vidi u njima.

Na njegovom najpoznatijem delu „Noćne ptice“ prikazan je jedan noćni bar sa ulične strane. Kroz stakla bara možemo da vidimo četiri figure: čovek i žena su naslonjeni na šank, jedno pored drugog, i okrenuti su licima prema nama; šanker je sav u belom, glave blago okrenute ka paru, i ostavljen je utisak neke komunikacije između njega i para; četvrta osoba je izdvojeni muškarac za šankom, koji nam je okrenut leđima i koji ne priča ni sa kim. Ne vidi se ulaz u bar, niti ulaz u šank, što daje osećaj klopke celoj kompoziciji.

Nighthawks (1942) - Art Institute of Chicago, Chicago, Illinois

Brojne su priče nastale inspirisane ovom slikom. U nekima se pokušava dokučiti šta se karakterima na slici dogodilo pre i posle ovog trenutka, a nemali broj priča ima vrlo dramatičan kraj. Međutim, dok posmatram ovu sliku, ja stvarno nemam osećaj zatišja pred buru. Ne osećam da će neko krenuti u napad. U „Noćnim pticama“, kao i na ostalim Hoperovim slikama, ja ne predosećam nikakav pokret. Naprotiv. Kao da je na svakoj slici zaustavljno vreme, i jedino je tu Samoća. I Tišina. I one sede na preostalim barskim stolicama ovog vagon restorana. One sede u parteru bioskopa dok se prikazuje Film u Njujorku. Ustanu samo kad naiđe Rano nedeljno jutro, i tada se prošetaju, popiju kafu u Automatu, i onda nestanu.

New York Movie (1939) - Museum of Modern Art, New York

Automat (1927) - Des Moines Art Center, Iowa

I ne verujem u neku drugu priču. U „Noćnim pticama“ jedino što će se dogoditi jeste da će doći jutro, njih četvoro će napustiti bar, dan će nekako proći, i onda će doći novo veče. I novi trenutak da budemo sami.

„Dvomisao znači umeće da se u svesti istovremeno drže dva protivrečna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamćenje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povređena. Ovaj proces mora biti svestan, inače se ne može izvesti s dovoljnom preciznošću, ali isto tako mora biti i nesvestan, inače bi sa sobom nosio osećanje lažljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, pošto je osnovni čin Partije upotreba svesne prevare, s tim što se zadržava ona čvrstina namere koja prati potpuno poštenje. Govoriti svesne laži, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku činjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvući je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana — sve to je neophodno potrebno.„
Orvel, „1984″, (2. deo, poglavlje 9)

Naš predsednik, Boris Tadić, čijim izjavama i mislima već danima započinju televizijske vesti, preko vernog DS92 preneo je juče sledeće stavove i zaključke do kojih je došao u dalekom Klivlendu:

Srbija će uvek obezbediti najsigurnije uslove za održavanje Povorke ponosa i tako će biti i u budućnosti, kaže predsednik Srbije Boris Tadić. On je poručio da država nikada neće ustuknuti pred nasilnicima, ali je istovremeno i napomenuo da Srbiji niko ne bi trebalo da drži lekcije iz poštovanja ljudskih prava.

E sad, potrebno mi je da mi neko kaže da nisam lud…. Zar ova vest ne bi trebala da se objavi u vestima nakon što se Povorka ponosa ZAISTA DOGODI? Nije li se dogodilo apsolutno sve SUPROTNO onom što ova vest implicira? Nije li Srbija ZABRANILA povorku tvrdeći kako NE MOŽE da obezbedi sigurnost? Nije li država USTUKNULA pred nasilnicima?

Stvarno mi je potrebno da mi kažete da nisam lud.

Ili se Povorka ipak održala? Možda sam gledao pogrešan kanal?

Ili predsednik možda koristi dvomisao? Da li je dozvoljeno da ja to spomenem ili ne?

Samo veče pre toga, Tadićev ministar i partijski kolega Svetozar Čiplić, učestvovao je u „Utisku nedelje“ u kojem je, između ostalog, vođen i sledeći razgovor:

SČ: Bila je moja ideja da se skup održi na Ušću.

OB: Ovo je novost za mene, znači Vi ste predložili da bude na Ušću.

SČ: Da, ja sam predložio.

OB: Ovo je ekskluziva za moju emisiju.

(… 5 minuta kasnije …)

SČ: I onda je policija predložila da se skup održi na Ušću.

OB: Čekajte, malopre ste rekli da ste Vi predložili da skup bude na Ušću. Znači, niste Vi predložili da skup bude na Ušću?

SČ: Ne, kako bih ja predložio, pa je ne poznajem grad. Ja sam iz Novog Sada.

….

….

Da li ja nešto propuštam? Ovo nisu besmislene sitnice na kojima vidimo da nas političari lažu, to je ionako lako uočiti i pronaći, ne, ovo je sada već šablon obesmišljavanja istine uporediv jedino sa Orvelovom dvomišlju, jer je jedino tamo istina tako relativna i uvek podobna. Da citiram Orvela: „Ove protivrečnosti nisu ni slučajne ni nastale kao rezultat obične hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se može beskonačno održati u rukama jedino mirenjem protivrečnosti„.

Da li je bila Parada ponosa ili nije? Ili to nije ni bitno? Već će se naći neko ko će izmenuti novinske tekstove, jednog jutra ćemo se svi probuditi i videti da se Parada ipak održala. Možda se i Tadić videolinkom pojavio na paradi, i pozdravio sve prisutne.

A sledovanje čokolade je povećano na 20 grama.

Ovih dana se pravi lista za i protiv Parade ponosa. Manje pratim ko je za Paradu, mnogo je zanimljivija ona skupina protiv. Pored isfrustriranih nacionalističko-fašističkih organizacija poput Obraza ili časopisa Dveri Srpske (digresija: sa čime biste urimovali reč „dveri“?), tu su uvek problematični episkop bački Ko Su Ti Satanisti U Mom Dvorištu Irinej, Bora Srbin, ceo DSS (feat. mega-ljiga Slobodan Vuksanović), seks simbol Srbije Velja Ilić, Slobodan Iza Ove Brade Je Pravi Muškarac Antonić, Vuk Hetero Zoo Bojović, par glumaca za koje ni IMDB ne zna, jedan bivši senilni fudbaler, kao i ostatak dobro poznate skupine, ali i ….

Nebojša Glogovac,
Dragan Polarni Medvedi Su Gej Đilas,
Ljubivoje Toplu Braću Ne Donose Rode Ršumović,

i možda još neko… čekamo.

Meni je bilo iznenađenje… možda Vama nije?

Elem, svima njima smeta to, nije im jednostavno da se izraze (za razliku od svojih manje poznatih istomišljenika koji lišeni medijske pozornosti svoje stavove lako & jednostavno definišu povikom „Ubi ubi pedera“), ali znaju da ne žele povorku u (svom) srpskom dvorištu. A ja opet ne mogu da se oduprem da svakog od njih zamislim kako prolazi kroz audiciju za Frenka Fitsa u „Američkoj lepoti„, pukovnika koji teroriše svog sina misleći da je ovaj homoseksualac. Gotovo svi kao da ulaze u uži izbor, i nije mi teško da ih zamislim u sceni u garaži.

Mislim da je vreme da se u Srbiji podelimo na one koji imaju problema sa drugima, i na one koji imaju problem sa onima koji imaju problem sa drugima.

Na Vama je da se opredelite.

Svečano obećavam. Javno, pred svima. Nek’ ova informacija stoji zauvek na internetu, i nek’ me opominje ako se ponovo pojavi neko ko će mi reći:

Bolje Tadić, nego Toma Nikolić, zar hoćeš da Toma dođe na vlast?

Koja je razlika? Ozbiljno.

Istini za volju, za Tadića sam glasao jedino u tim drugim krugovima kad je naspram sebe imao Tomu Nikolića, i tada je bilo teško i Borisu i meni, i on i ja smo gledali da se operemo od svega toga, on javno odmah nakon izbora (sećate se tog gostovanja u Utisku nedelje?), a ja interno, među prijateljima, i evo danas, javno i ja.

Iako se uspešno kotira na lestvici negativaca, i uprkos tome što jeste kriv za današnji haos u Srbiji, Boris Tadić je tako nezanimljiv, dosadan, prepotentan i intelektualno beznačajan, da ja ne bih imao šta da vam pričam da on već mesecima u svojim govorima ne prelazi granicu. Taj prezir koji on iskazuje prema Vojvodini prerasta u nešto lično. I za njega i za mene. Razumete?

Dole Tadić!

Prvo se dogodio kraj serije Betlstar Galaktika. I bilo je teško. Bio je to jedan od onih događaja za koje znaš da će se dogoditi, i kada se oni dogode, tebi nije nimalo lakše iako si znao da će se dogoditi. Ali opet si znao.

A onda se desio Torčvud. Nešto što je počelo kao parodija i što smo u prvoj sezoni gledali po inerciji, pretvorilo se u drugoj sezoni u fantastičnu seriju koja je rušila sve pred sobom. U istom pakovanju dobili smo i vanzemaljce i biseksualce i panseksualce i priču o prijateljstvu i ljubavi, i priču o porodici i kako je ona bitna, ukratko i potpuno jasno, dobili smo sve tamo gde se činilo da nema ničega.

I onda je i njoj došao kraj. Pogledao sam poslednju epizodu. I sad mi se čini da je ostala samo pustoš, i da više nikad neće biti tako dobrih serija.

Znali smo da su srpski fašisti slabo obrazovani, ali nas granica znanja i neznanja uvek zatekne. Onima iz Srbske Atine je posebno teško, jer su verovatno više puta ponavljali 2. razred osnovne škole u kojem se uči latinica. Da im treba izaći u susret i razumeti ih u tom neznanju, pokazao je svojim primerom i Okružni sud u Novom Sadu, koji je upravo ukinuo presudu vođi neonacističke organizacije koji je na privremenom boravku u Italiji. Naime, drugostepeni sud je nakon dve godine razmatranja žalbe, odlučio da ceo postupak treba ponoviti jer optuženi nije dobio sva dokumenta na ćirilici. Tako će, zaslugom države, ovaj simpatizer DSS/NS koalicije, imati novo suđenje, gde će sve biti na ćirilici. I sudija i dokumenti i zakon i presuda. A kad prevodite sa latinice na ćirilicu, jasno je da sve dobija novo ruho. I presuda onda mora da izgleda drugačije.

Pre samo nekoliko sedmica su neki stranci u Novom Sadu dali dobar savet na ovu temu. Ali je bio na latinici, pa ga nismo razumeli.