Trebala je to da bude samo kafa i multivitamin u rano subotnje poslepodne. Pre toga jedan kratak obilazak knjižare koja se nalazila nekako usput. Turska kafa se hladila, multivitamin se grejao. Pričali smo o tome kako je neodgovorni komšija ostavio neku stazu prebačenu preko ograde terase koja je, zajedno sa vetrom, celu noć divljala. Ja sam nešto filozofirao o novom gramofonu koji sam kupio, i tako o još ponečemu. Karaokama, fudbalu, i ponovo o gramofonu. I o tome koja je razlika između “Mi djeca s kolodvora Zoo” i “Mi deca sa stanice Zoo”, te između Kairosovog i Pčelicinog izdanja. I šta da učinimo sa onim komšijama.
A onda se sve zatamnilo.
Osetio sam oštar bol u nozi, i sve što je bilo na stolu, više nije bilo na njemu. Leđima se prolio hladan znoj, ničemu pre sličan. Ljudi za drugim stolovima su otvorenih usta zurili u nas. Polako sam se okrenuo oko sebe. Drvena daska od stola na kojoj sam držao ruke je bila slomljena. Pored leve noge su se nalazili ostaci slomljenog crepa. Sa moje desne strane, na klupi na kojoj sam sedeo, drugi crep ležao je neokrnjen na podmetaču za sedenje.
Ljudi su i dalje zurili u nas.
Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam se pomerio, sve sa nevericom da se dogodilo ono što se dogodilo. Nekako, a ja ne znam kako, niti o tome znaju razumno svedočiti oni koju su sve to videli i kasnije nam prilazili, najmanje dva teška crepa sa krova susedne zgrade pala su na sto za kojim sam sedeo, slomila drvenu dasku na kojoj sam držao ruke, napravila prasak kraj moje leve noge, a da mene nisu ubila ili teško ozledila. Pogled u vis mi nije razjašnjavao bilo šta.
Semjuel El Džekson u Petparačkim pričama prestaje biti ubica nakon što ga, nekim čudom, omaši svaki metak upućen njemu iz blizine. Ima li za mene neke poruke u ovome? Ne umem to razaznati. Jedino sam zbunjen i razmišljam o svemu tome. U nekoliko epizoda stripa “Dilan Dog”, Dilan se susreće sa Smrću, no Ona ima neke druge planove za njega. “Mislio si da hoću tebe?”, pita ga na kraju epizode “Kraj?” (Gli orrori di Altroquando, 1989). “Ne, prijatelju…”, nastavlja Ona, “imaš još dosta vremena. Nemoj me samo pitati kada ću se vratiti, jer ti to u ovom momentu jednostavno ne mogu reći”.
Ok.
avgust 30, 2011 at 11:28 am
Kako je? Procesuirao? Promenio život? :)
avgust 31, 2011 at 1:09 am
Ništa od duhovnog pročišćenja.
Ništa od tužbe, odlučio sam to još tada, to bi događaju dalo profani karakter koji mu ne priliči.
Inače, vlasnik zgrade je SPC, što celoj priči daje, hm, čudan ton.
septembar 4, 2011 at 10:16 am
Auh… i zaista ta poslednja informacija daje celoj prici cudan ton.
Znam osecaj… zalutali metak, na cca. 20 cm od glave, usred mirne, zimske noci.
I ne znam koliko me to promenilo.
septembar 5, 2011 at 11:04 pm
Metak na 20 cm od glave, to zvuči kao tema za razmišljanje. Ili za zaboravljanje.
Kod mene su neki zakoni fizike oboreni, i to me više buni od simbolike kojom bih mogao ukrasiti priču. No, ostaviću sve to za neke druge dane. Kad će mi možda biti jasnije.
oktobar 4, 2011 at 11:09 pm
Malo je falilo da se novinari Blica, Kurira i Pressa vesele novoj senzaciji, tragediji za naslovnu stranu. Sva sreća pa ništa od toga.