Zimska rasprodaja u FK Vojvodina! Sve je na prodaju!

Teško mi ja da zapamtim ko igra u Vojvodini. Taman naučim imena igrača, neko ih proda. Nije neko nego Bata Kan Kan.

Mitar Peković je prošle godine počeo da igra u Vojvodini, a Bata Kan Kan ga je upravo prodao Anžiju iz Mahačkale.
Danijel Aleksić je mladi fudbaler koji ima samo 18 godina. Očekivali smo od njega još mnogo dobrih utakmica za Vojvodinu, no Bata Kan Kan ga je upravo prodao italijanskoj Đenovi.
Nije tajna da Bata Kan Kan upravo pregovara i o prodaji kapitena Dragana Mrđe, Slobodana Medojevića kao i Dušana Tadića. Narednih dana ćemo još čuti ko je kome prodat. Otišao je i Ivan Gvozdenović u grčku Kavalu.

Kako vesti govore, Bata Kan Kan će ove mahom vrsne prvoligaše koje upravo prodaje zameniti pojačanjima iz crnogorskog drugoligaša FK Čelik iz Batinog rodnog Nikšića. Statistika na nekim internet stranicama tvrdi da se dva igrača Čelika (Davor Božović i Ilija Bulatović) koja uskoro stižu u Novi Sad, mogu pohvaliti jedino brojem žutih kartona koje su dobili u jesenjem delu sezone crnogorske druge lige.

Da li će Vojvodina nakon Batine rasprodaje imati 11 igrača sa dve noge da istrče na teren na početku letnje sezone, ostaje da se vidi. Ako zafali, ja mogu pomoći, i ponuditi se kao desni bek, samo da protivnički napadači ne trče previše brzo. Voleo bih da mogu više pomoći. Ali ne mogu. Svi mi se danas moramo suočiti sa čudovištima koje smo sami stvorili, bilo da smo glasali za njih ili kupovali u njihovoj radnji na Bulevaru.

 

Ljubav preko žice

Reklame često govore kako nas drugi vide. Npr, da li muškarci (vole da) se smatraju muškarcima? Ako da, onda je logično da se nijedan muškarac neće glasno pitati zašto je neko pivo navodno super jer muškarci znaju zašto. Tako me i reklami pamflet kompanije Western Union (neko reče da ima i TV reklama?) koji sam pokupio danas nije puno iznenadio, no možda ipak jeste malo rastužio. Rukovodstvo WU uvereno je da svi koriste istu definiciju ljubavi kao i oni, a WU je tu da prenese ljubav kad se ona izbroji i preda na šalteru. Jasno je kao dan, da ukoliko dođete na šalter banke i kažete npr da ste se odlučili da putem WU prenesete jedan poljubac Vašoj devojci u Australiji (te budete uporni u tome!), da će Vas obezbeđenje izbaciti na ulicu. Kakav bre poljubac!? Koga Vi zavitlavate?! Ništa neće vredeti ideja da radnici na šalteru opišete taj poljubac, te da ga ona zabeleži (rečima, crtežom, zvukom), napravi njegov foto-robot, i takvog ga pošalje za Australiju, gde ga u Sidneju na ciljnoj adresi preuzme Ona kojoj je namenjen. Neće vredeti. Zato što ono kako nas drugi vide jeste obično ono što jesmo.

Još jedino ja da shvatim onu reklamu sa pivom.

 

Ko to kvari prazničnu idilu?

Radnice novopazarske Fabrike trikotaže „Raška“ i dalje su u štrajku glađu koji su započele 7. decembra 2009. godine. Srećom po sve nas, javni servis je pre, tokom i posle novogodišnjih praznika bio milostiv, i nije nam kvario prazničko raspoloženje sa slikama kostur žena koje izgledaju kao da su upravo izašle iz Bloka 11 u Aušvicu. Praznici su pravo vreme da izbrišemo sve te ljude, oni samo smetaju, pojave se tako bolesni i mršavi na televiziji i smetaju, morate da čekate da prođu, pa onda prosto odahnete kad se pojavi reportaža o koktelu G17+, bude lakše kad vidite nasmejanog Ljajića sa čašom u ruci, samo da su se one žene sklonile. I lepo kaže Đilas u jednom intervju na B92, štrajkači mogu da štrajkuju, on im se lično neće usprotiviti, samo da ne smetaju. Neka se sklone, u stranu, i tamo nek’ štrajkuju. Po ko duže izdrži.

Problem ovih radnica je, kako prenosi Danas, poznat odavno. Policija u Novom Pazaru je u julu 2008. godine podnela krivične prijave protiv ljudi koji su navodno potrošili njihove otpremnine, da bi decembra 2009. bivši okružni tužilac rekao da ta krivična prijava nikad nije stigla u tužilaštvo. Da li je tu nešto čudno ili sporno? Zašto te žene štrajkuju uopšte? Policija je lepo podnela prijavu, ona nije kriva. Tužilaštvo jednostavno nije primilo nikad tu prijavu, pa oni nisu krivi, istina, i mogu mirne duše da odu kući i gledaju Minju Subotu u novogodišnjem programu. Problem je očigledno u tim ženama. One nam smetaju, hoće da se onako mršave pojave na televiziji, da unesu nemir, da ne možete da se smejete humorističkom programu, da ne možete da pevate sa Željkom Joksimovićem na trgu, one jednostavno ne žele da sve bude kako treba.

I zato ih ovo društvo odbacuje. Da li te žene mogu da se poistovete sa problemima drugih? Da li ih interesuje što ne može da se nađe parking u Merkatoru u praznične dane? Što nema nigde da se kupi prva pomoć za kola? I da li one znaju kako tim svojim izgledom i postupkom daju lošu sliku o nama u zemlji i svetu? Knjige zbore da je standardna kazna za neuspele pokušaje besktva u Aušvicu bila smrt izgladnjivanjem. Čini mi se da je naše društvo reklo svoju reč. Ko uopšte štrajkuje glađu kad nije Dan Štrajka Glađu? Pustite muziku.

 

Pismo iz daleka

Zašto Vojvođanska banka, sa naznačenom adresom u Novom Sadu (vidi sliku: Trg Slobode 7, 21000 Novi Sad), centralom u Novom Sadu, svom klijentu u Novom Sadu šalje pismo obaveštenja o promeni broja računa preko pošte u Beogradu?

Ovih dana sam obnovio rat sa svim Institucijama. Primirje su oni prvi prekršili.

Ekspozitura jedne lizing kuće u glavnom administrativnom centru Vojvodine tvrdi da su oni zaduženi samo da podmetnu papire koji im se dostave iz Beograda, kao i da nemaju nikakva prava osim da uzmu pare. Upućuju me na kompanijske vlastodavce i vlastodršce u glavnom gradu. Tamo, u tom gradu, mi potvrđuju da to jeste tako, ali da se ne uzrujavam previše, eto – cela lizing kuća se izvinjava zbog jednomesečnog otezanja. A i, kažu, ja reagujem tako burno jer ne poznajem složene administrativne procedure. Normalno je, kažu dalje, da svaki papir mora da potpiše čovek u Beogradu. Čovek u Novom Sadu valjda i nije čovek, dodajem ja.

Istovremeno, u ekspozituri jedne osiguravajuće kuće u kojoj me dočekuje nasmejana reklama Partizanove trice u prirodnoj veličini, potvrđuju mi da je najpovoljnije kasko osiguranje koje ta ekspozitura može da ponudi 15% skuplje od istog tog osiguranja koje ta ista kompanija nudi beogradskoj klijenteli. Na pitanje da li im građani moje i ostalih provincijskih varoši deluju kao idijoti, ljubazni gospodin mi kaže da ne deluju, i smireno donosi Knjigu Utisaka da unesem svoje dobronamerne primedbe. Konflikt se rešava tako što agent iz Centrale preuzima mene kao klijenta, i ja na trenutak osećam 15% blagodeti života u metropoli.

I sad gledam u pismo Vojvođanske banke. Više puta sam napominjao službenicima ove banke da sam ih izabrao iz jednog prostog razloga  – da budem klijent banke u kojoj službenici ne mogu da se vade na centralu u nekom drugom gradu, da je centrala tu negde, na dometu gradskog autobusa, da mogu otići i raspraviti problem ako ga imam. Sada mi se ta banka obraća kroz poštu 11200 Beograd 2.

Priča o autonomiji je priča o dostojanstvu. Ili je imate ili ga nemate. A kad ga se sami odreknete, teško ga je ponovo steći.

 

Ukinute vize, šta ćemo sada?

Znaš, kad jednog dana ukinu vize, uzeću ruksak, staviću u njega osnovne stvari, četkicu za zube, nešto novca, i mesec dana ću da samo da putujem po Evropi. Pa makar tada imala ne znam koliko godina, to ću da uradim.

To je obećanje jednog sanjara kojeg nisam video već godinama, i jedino je se setim kad neko spomene Gončarova i njegovo poznato delo. Ok, setim je se još nekad, ali to je druga priča. Setio sam je se i danas, ne znam gde je i šta radi, ali mi je zabavno da razmišljam da li se i ona seća te zajedničke ideje koju smo svi kovali jedne letnje festivalske sedmice prošlog milenijuma, u glavnom gradu Mađarske. Tada je ta ideja bila nekako izglednija nego danas, iako ukidanje viza nije bilo izgledno, nismo imali novca za bilo šta osim za koncertne karte, jeftini pasulj i crveno vino.

Od tog leta, pa do današnjeg dana, hodio sam Evropom koliko sam mogao, više nego bilo ko drugi koga znam. Ali i dalje je ostao žal što vize nisu nestale jednog od tih leta, možda baš te godine, kad je život znao biti mnogo jednostavniji.

 

Ljudi ptice

What we’ve always wanted to do is go off terminal cliff, terminal meaning, and reach terminal velocity.
Zadivljujuće.

 

Čas(ovnik) istorije

Milovan Đilas i jugoslovenski partizani su morali da se suoče sa silovanjima kad su sovjetske snage, u nameri da oslobode Beograd, prešle granicu severoistočne Jugoslavije u jesen 1944. godine. Za partizane je bilo posebno traumatično da se suoče sa dokazima da njihovi heroji, hrabri vojnici Crvene armije, mogu da čine takve stvari. Partizani su se takođe plašili da će naveliko prepričavana silovanja srpskh žena koja su činili sovjetski vojnici, ukaljati reputaciju partizana i oslabiti njihovu političku poziciju među Srbima. Ali njihovi prigovori šefu sovjetske misije, generalu Kornejevu, doveli su samo do gorkih protesta zbog „uvreda“ usmerenih na slavnu Crvenu armiju. Kasnije istrage koje su sprovele jugoslovenske vlasti, a koje su se bazirale na individualnim tužbama, dokumentovale su 121 slučaj silovanja, od kojih samo deset slučajeva nije uključivalo i ubistvo. Pored toga, bila su tu i 1204 slučaja pljačke uz primenu sile što, kako nam kaže Đilas, „teško da je beznačajno kada se ima na umu da je Crvena armija samo prešla preko severoistočnog ugla Jugoslavije“. Jugoslovenski protesti nisu prošli ni kod Staljina, kojeg je uvredilo Đilasovo mešanje: „Zar on ne može da razume vojnika koji se, nakon što je prošao hiljade kilometara kroz krv i vatru i smrt, zabavi sa ženom i uzme poneku sitnicu?“. Staljin je takođe poljubio Đilasovu ženu i našalio se, kako piše Đilas, „da je učinio taj ljubavni gest uz rizik da ga optuže za silovanje“.

Staljinov manjak osetljivosti na ovu temu je, dodaje Đilas, bio očevidan i u njegovom stavu prema pritužbama tokom istočno-pruske ofanzive. „Mi delimo previše lekcija našim vojnicima,“ citira Đilas Staljina, „pustimo ih da imaju neku inicijativu“.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ovih nekoliko pasusa dolaze iz knjige profesora istorije na univerzitetu Stenford, Normana Najmarka, i govore o danima oslobađanja Beograda 1944. godine koje smo upravo proslavili. O ovim zločinima danas niko više ne govori. Nije poželjno Ruse pitati nešto o tome, pogotovo ne sada kada mame kreditom od milijardu dolara, niti je poželjno pitati naše vlasti nešto o tome. Ovih žena se više niko ne seća. Sudovi ponovo razmatraju tužbe, rasprave i suđenja iz Drugog svetskog rata, ali ovi slučajevi nisu bili tada razmatrani, niti će ikad biti razmatrani. I vremenom mogu biti zaboravljeni.

Za kraj, evo čuvene fotografije poznatog sovjetskog fotografa Evgenija Haldeja, koja prikazuje vojnike Crvene armije kako razvijaju zastavu na Rajhstagu tokom osvajanja Berlina 1945. godine.

Знамя Победы над Берлином. 1945 год. (Автор фотографии Е. Халдей)

 

Evgenij je kasnije objavio i svoje negative. Ako nekome već zatreba za čas istorije.

Originalna verzija poznate fotografije, Evgenij Haldej, 1945.

Dizanje zastave na Rajhstagu, 1945, Evgenij Haldej

 

Edvard Hoper – Usamljeni i otuđeni

Više puta su poznatog američkog slikara Hopera pitali da li njegova dela prikazuju usamljenost i otuđenost koju je stvorila moderna civilizacija. Ima toga, odgovarao je Hoper, ali moje slike su uvek ono što posmatrač vidi u njima.

Na njegovom najpoznatijem delu „Noćne ptice“ prikazan je jedan noćni bar sa ulične strane. Kroz stakla bara možemo da vidimo četiri figure: čovek i žena su naslonjeni na šank, jedno pored drugog, i okrenuti su licima prema nama; šanker je sav u belom, glave blago okrenute ka paru, i ostavljen je utisak neke komunikacije između njega i para; četvrta osoba je izdvojeni muškarac za šankom, koji nam je okrenut leđima i koji ne priča ni sa kim. Ne vidi se ulaz u bar, niti ulaz u šank, što daje osećaj klopke celoj kompoziciji.

Nighthawks (1942) - Art Institute of Chicago, Chicago, Illinois

 

Brojne su priče nastale inspirisane ovom slikom. U nekima se pokušava dokučiti šta se karakterima na slici dogodilo pre i posle ovog trenutka, a nemali broj priča ima vrlo dramatičan kraj. Međutim, dok posmatram ovu sliku, ja stvarno nemam osećaj zatišja pred buru. Ne osećam da će neko krenuti u napad. U „Noćnim pticama“, kao i na ostalim Hoperovim slikama, ja ne predosećam nikakav pokret. Naprotiv. Kao da je na svakoj slici zaustavljno vreme, i jedino je tu Samoća. I Tišina. I one sede na preostalim barskim stolicama ovog vagon restorana. One sede u parteru bioskopa dok se prikazuje Film u Njujorku. Ustanu samo kad naiđe Rano nedeljno jutro, i tada se prošetaju, popiju kafu u Automatu, i onda nestanu.

New York Movie (1939) - Museum of Modern Art, New York

Automat (1927) - Des Moines Art Center, Iowa

 

I ne verujem u neku drugu priču. U „Noćnim pticama“ jedino što će se dogoditi jeste da će doći jutro, njih četvoro će napustiti bar, dan će nekako proći, i onda će doći novo veče. I novi trenutak da budemo sami.

 

Da li sam ja lud?

„Dvomisao znači umeće da se u svesti istovremeno drže dva protivrečna verovanja, i da se prihvate oba. Partijski intelektualac zna u kom pravcu treba da menja svoje pamćenje; on je dakle svestan da izneverava stvarnost; ali primenom dvomisli on se isto tako uverava da stvarnost nije povređena. Ovaj proces mora biti svestan, inače se ne može izvesti s dovoljnom preciznošću, ali isto tako mora biti i nesvestan, inače bi sa sobom nosio osećanje lažljivosti, dakle i krivice. Dvomisao se nalazi u samom srcu englsoca, pošto je osnovni čin Partije upotreba svesne prevare, s tim što se zadržava ona čvrstina namere koja prati potpuno poštenje. Govoriti svesne laži, a iskreno verovati u njih, zaboravljati svaku činjenicu kad postane nezgodna, a onda, kad postane potrebna, izvući je iz zaborava za onoliko vremena koliko je potrebno, poricati postojanje objektivne stvarnosti a celo to vreme imati u vidu stvarnost koja biva poricana — sve to je neophodno potrebno.„
Orvel, „1984″, (2. deo, poglavlje 9)

Naš predsednik, Boris Tadić, čijim izjavama i mislima već danima započinju televizijske vesti, preko vernog DS92 preneo je juče sledeće stavove i zaključke do kojih je došao u dalekom Klivlendu:

Srbija će uvek obezbediti najsigurnije uslove za održavanje Povorke ponosa i tako će biti i u budućnosti, kaže predsednik Srbije Boris Tadić. On je poručio da država nikada neće ustuknuti pred nasilnicima, ali je istovremeno i napomenuo da Srbiji niko ne bi trebalo da drži lekcije iz poštovanja ljudskih prava.

E sad, potrebno mi je da mi neko kaže da nisam lud…. Zar ova vest ne bi trebala da se objavi u vestima nakon što se Povorka ponosa ZAISTA DOGODI? Nije li se dogodilo apsolutno sve SUPROTNO onom što ova vest implicira? Nije li Srbija ZABRANILA povorku tvrdeći kako NE MOŽE da obezbedi sigurnost? Nije li država USTUKNULA pred nasilnicima?

Stvarno mi je potrebno da mi kažete da nisam lud.

Ili se Povorka ipak održala? Možda sam gledao pogrešan kanal?

Ili predsednik možda koristi dvomisao? Da li je dozvoljeno da ja to spomenem ili ne?

Samo veče pre toga, Tadićev ministar i partijski kolega Svetozar Čiplić, učestvovao je u „Utisku nedelje“ u kojem je, između ostalog, vođen i sledeći razgovor:

SČ: Bila je moja ideja da se skup održi na Ušću.

OB: Ovo je novost za mene, znači Vi ste predložili da bude na Ušću.

SČ: Da, ja sam predložio.

OB: Ovo je ekskluziva za moju emisiju.

(… 5 minuta kasnije …)

SČ: I onda je policija predložila da se skup održi na Ušću.

OB: Čekajte, malopre ste rekli da ste Vi predložili da skup bude na Ušću. Znači, niste Vi predložili da skup bude na Ušću?

SČ: Ne, kako bih ja predložio, pa je ne poznajem grad. Ja sam iz Novog Sada.

….

….

Da li ja nešto propuštam? Ovo nisu besmislene sitnice na kojima vidimo da nas političari lažu, to je ionako lako uočiti i pronaći, ne, ovo je sada već šablon obesmišljavanja istine uporediv jedino sa Orvelovom dvomišlju, jer je jedino tamo istina tako relativna i uvek podobna. Da citiram Orvela: „Ove protivrečnosti nisu ni slučajne ni nastale kao rezultat obične hipokrizije: one predstavljaju svesnu primenu dvomisli; jer vlast se može beskonačno održati u rukama jedino mirenjem protivrečnosti„.

Da li je bila Parada ponosa ili nije? Ili to nije ni bitno? Već će se naći neko ko će izmenuti novinske tekstove, jednog jutra ćemo se svi probuditi i videti da se Parada ipak održala. Možda se i Tadić videolinkom pojavio na paradi, i pozdravio sve prisutne.

A sledovanje čokolade je povećano na 20 grama.

 

Gej je okej

Ovih dana se pravi lista za i protiv Parade ponosa. Manje pratim ko je za Paradu, mnogo je zanimljivija ona skupina protiv. Pored isfrustriranih nacionalističko-fašističkih organizacija poput Obraza ili časopisa Dveri Srpske (digresija: sa čime biste urimovali reč „dveri“?), tu su uvek problematični episkop bački Ko Su Ti Satanisti U Mom Dvorištu Irinej, Bora Srbin, ceo DSS (feat. mega-ljiga Slobodan Vuksanović), seks simbol Srbije Velja Ilić, Slobodan Iza Ove Brade Je Pravi Muškarac Antonić, Vuk Hetero Zoo Bojović, par glumaca za koje ni IMDB ne zna, jedan bivši senilni fudbaler, kao i ostatak dobro poznate skupine, ali i ….

Nebojša Glogovac,
Dragan Polarni Medvedi Su Gej Đilas,
Ljubivoje Toplu Braću Ne Donose Rode Ršumović,

i možda još neko… čekamo.

Meni je bilo iznenađenje… možda Vama nije?

Elem, svima njima smeta to, nije im jednostavno da se izraze (za razliku od svojih manje poznatih istomišljenika koji lišeni medijske pozornosti svoje stavove lako & jednostavno definišu povikom „Ubi ubi pedera“), ali znaju da ne žele povorku u (svom) srpskom dvorištu. A ja opet ne mogu da se oduprem da svakog od njih zamislim kako prolazi kroz audiciju za Frenka Fitsa u „Američkoj lepoti„, pukovnika koji teroriše svog sina misleći da je ovaj homoseksualac. Gotovo svi kao da ulaze u uži izbor, i nije mi teško da ih zamislim u sceni u garaži.

Mislim da je vreme da se u Srbiji podelimo na one koji imaju problema sa drugima, i na one koji imaju problem sa onima koji imaju problem sa drugima.

Na Vama je da se opredelite.